Прочитај ми чланакУ последње вријеме при скоро сваком разговору са људима, а и при сваком покушају гледања телевизије, неизоставна тема је референдум у Републици Српској. "Ма пусти, изгледа никад доста белаја" кажу.
У последње вријеме при скоро сваком разговору са људима, а и при сваком покушају гледања телевизије, неизоставна тема је референдум у Републици Српској. „Ма пусти, изгледа никад доста белаја“ кажу.
„Белај.“ Чудна нека ријеч. У Београду, гдје тренутно живим, немам прилику често да је чујем. Само у кругу своје породице и пријатеља из Републике Српске. За нас кажу – босански Срби или Срби из Босне, Босанци. Кажу, географски је тако. После неког времена, престанеш да их исправљаш и наглашаваш да си ипак из Републике Српске. А ја као рођена Сарајка са бар три генерације предака поријеклом отуда, па нисам мозда ни имала право да не прихватим да ме зову Босанка, без обзира на двадесет година зивота у Републици Српској.
Сјетих се „Босанке“ из Сарајева. Причали су ми, предузеће које је запошљавало небројено радника, свих нација и народности и ниједан није постављао питање око тога како це га ословљавати, а није било ни битно. А онда ипак застанем, да ли заиста није било битно?
Док се то питам, често размишљам о том Сарајеву. Мом Сарајеву или том Сарајеву? Нисам сигурна како се пише. Морала бих да потражим у правопису, али биће боље да погледам у избјегличку легитимацију или пасош. Тамо ћу сасвим сигурно брже пронаћи тачан одговор. Након сумирања свих утисака, схватих да за нас сто педесет хиљада протјераних Срба из тзв. мултиетничког Сарајева, то и такво, оно се нажалост више не може звати нашим.
И ми нећемо више у то Сарајево, јер наше Сарајево је у Београду, Лондону, Ванкуверу, Сиднеју, Бања Луци, Бијељини, Њујорку и на многим другим мјестима. То није оно Сарајево у коме смо живјели, то је Сарајево из кога смо отишли, пардон – побјегли. Дакле, ако је четрдесет и пет година братства и јединства могло тако лако да нестане, значи да је ипак било битно како су се запослени у „Босанки“ међусобно ословљавали. Само је мит о томе потрајао нешто дуже.
Ипак, после свега знамо да је глава само једна и желимо да сањамо неке друге снове започете, недосањане и немојте се плашити да их имате са које год стране да сте. Ако је Босна Југославија у малом не мора доживјети исту судбину, јер нестанак ауто-пута братства и јединства је одговор на геополитичке и геостратешке циљеве. Сулудо је мислити да неки (с)лични интереси не постоје и данас.
Предсједавајући предсједништва БиХ Бакир Изетбеговић је у једном интервјуу рекао да је Српска насилан млађи брат, који тражи права која му не припадају. Поштовани Бакире, браћа која не могу да се договоре, она се подијеле. Без насиља, братски, демократски. Али само ако не могу да се договоре. И зато ми, Срби, двадесет петог септембра бирамо референдум, најдемократскије изражавање народне воље. Испишимо историју демократским путем! Имамо право.
