Случај „САРТИД“ је до сада највећи скандал процеса приватизације у нашој земљи. Он би имао и значајне међународне последице да је наша земља већа и знатнијег утицаја у међународној јавности.

Овако нам остаје само наук до чега доводи непостојање јасне подвојености између законодавне, судске и извршне власти, при чему је ова последња доминира. Такође, случај илуструје погубне поседице недостатка демократске контроле јавних послова. Све битне чињенице које су везане за продају предузећа привилегованом купцу добро су скриване од очију јавности. Министар за привреду и приватизацију је давао изјаве које су биле усмерене на збуњивање јавности и прикривање договора који су се склапали иза сцене.

Продаја „Сартида“ АД и његових зависних предузећа у поступку стечаја изазвала је основану сумњу да је у питању класичан случај корупције у коју су укључени највиши органи извршне и судске власти, који су злоупотребили свој положај.

Наиме, они су омогућили једној страној фирми да стекне привилегован положај и тиме оствари велику противправну добит. Та фирма је свесно ушла у игру изражавајући наводну жељу да се помогне предузећу које се налази у великим тешкоћама, а у ствари тражећи привилегован положај чиме би остварила кључну предност у односу на потенцијалне такмаце у процесу приватизације. Они су тражили и добили нешто што им не може никад припадати у систему владавине права – заштиту изшне власти од могућих акција судске власти.

Договор тадашњег министра Александра Влаховића са привилегованим купцем, у који је био све време укључен и тадашњи премијер Зоран Ђинђић, који су и потписали уговор о продаји „Сартида“ и који су добили потврду тадашње целе владе и републичког секретаријата за законодавство, изведен је на штету свих грађана.

Продајна цена од 21,3 милиона долара, колико је тежио тај уговор, је веома ниска. Економски институт је проценио вредност само инвестираног капитала матичног предузећа САРТИД А.Д. на 57.645.000 долара, САРТИД Бели лимови на 960.000 долара и САРТИД Лука Смедерево на 930.000 долара, при врло рестриктивним претпоставкама. Прорачуни су да је „Сартид“ тада могао да асе прода и за 10 пута већу цену од вредности предузећа.

С обзиром на велику заинтересованост другог по реду произвођача челика у свету могло се очекивати да се у конкуренцији барем ова два, мада не и једино заинтересована купца, постигне знатно виша цена од оне коју је проценио Економски институт. Тиме је пропуштено остваривање буџетских прихода, што су грађани осетили кроз повећање пореских оптерећења. С друге стране, купац је ослобођен плаћања заосталих дугова (неутврђен износ, мада се у медијима спомињала цифра од 1,7 милијарди долара), што ће морати грађани да исплате, уз додатну накнаду судских и осталих трошкова који неће бити занемариви.

У штету која је нанета грађанима, треба укључити и пропуштене ефекте страних улагања. Оваква продаја је упутила јасан знак свим потенцијалним улагачима да држава није спремна да се придржава ни сопствених закона, ни преузетих обавеза, тј. исказаних обећања, а ни међународно признатих стандарда пословања, што је свакако морало допринети уздржаности инвеститора. У исто време повериоци су покренули широку акцију придобијања политичке подршке у својим земљама, што се види на основу њихових писама и изјава њихових дипломатских представника. Тиме је нанета непроцењива штета политичком и економском угледу земље.

Власт била свесна шта је урадила

Највиши представници извршне власти су били свесни корака које су предузимали. Њих су страни повериоци све време информисали о догађајима, али и о последицама одређених акција, или, пак, о потезима које су намеравали да предузму. У исто време, преставници судске власти су извршну власт све време обавештавали о току судског поступка, чак министру достављали поднеске поверилаца. Да ли су државни функционери примили материјалну накнаду за злоупотребу свог положаја мање је битно у целој ствари. Према савременом схватању корупције, корист не мора увек бити у материјалном облику, јер се злоупотреба положаја врши и ради стицања политичке предности(члан 18. Конвенције УН против корупције говори о трговини утицајима). Могуће је да су наши политичари дали привилегован положај значајном предузећу из најмоћније земље данашњице ради стицања политичких користи. То је, међутим ишло на уштрб интереса грађана који су им поклонили поверење.

Стечајни поступак који је вођен пред нашим судом показао је сву слабост судске власти. Она није у стању, или није вољна да се супротстави притисцима извршне власти. У ситуацији када поједини стечајни поступци трају и више од десет година, суд је показао несхватљиву брзину – одлуке су доношене истог дана или сутрадан по предлогу стечајног управника, понекад су пост фестум одобраване акције за које је неопходна сагласност стечајног већа, а готово је фарсична чињеница да је оглас о отварању стечаја над једним зависним предузећем објављен у Службеном гласнику пошто је већ донета одлука о његовој продаји. Не само да нико није подигао глас против таквог угрожавања законитости, већ је Виши суд закључио како је све у реду. Осим што су доношене одлуке које су у очигледној супротности са одредбама закона, евидентан је и недостатак покушаја да се следе општеприхваћени правни принципи, да и не говоримо о принципима на којима почива тржишна привреда. Када судови једном покажу слабост према извршној власти, услед жеље да се остваре ситне користи, они лако постају плен класичног подмићивања, а онда је илузорно говорити о владавини права у тој држави.

Препорука Савет за борбу против корупције

Имајући у виду да је у целом поступку била евидентна спрега Владе и судова у циљу промоције уског интереса људи из власти на штету јавног интереса, Савет за борбу против корупције препоручује следеће:

Влада би требало да усвоји правила и процедуре који ће омогућити јавности да стекне пуну информисаност о организацији, функционисању и процесу доношења одлука у јавним службама, укључујући и саму Владу.

Потребно је донети кодекс понашања јавних службеника, који ће поставити стандарде интегритета, одговорности и часног вршења јавних послова. Њиме се морају предвидети мере и системи који ће олакшати службеницима да, без бојазни по властити положај, пријављују одговарајућим органима све случајеве који у себи имају елементе корупције. При томе треба уважавати препоруке регионалних и међународних организација, пре свега Међународни кодекс понашања јавних службеника, који је део анекса Резолуције Генералне скупштине УН бр. 51/59 од 12. децембра 1996, затим Конвенција о борби против подмићивања страних јавних службеника приликом међународних пословних трансакција, коју је усвојио ОЕЦД 21. новембра 1997, као и препоруке Савета Европе и Европске Уније.

Носиоци јавних функција, административни службеници и судије морају бити адекватно плаћени за свој посао. Боље је имати мању, али ефикаснију и поштенију администрацију, него гломазну и дисфункционалну, у којој плате нису довољне за голо преживљавање, али која смањује стопу незапослености у друштву. Плате функционера се и даље из демагошких разлога држе на ниском нивоу, што представља директан позив на корупцију.

Треба развити систем дугорочног привлачења, запошљавања, напредовања и адекватног награђивања приликом пензионисања, најквалитетнијих стручњака за рад у државним службама. Њихово награђивање мора да одсликава појединачни радни допринос, способност и заслуге у борби против корупције.

Влада треба да испита одговорност службеника појединих министарстава, који су у овом конкретном случају злоупотребили свој положај и тако непосредно или посредно допринели нарушавању јавног интереса.

Влада треба да подстиче учешће појединаца, група и локалне самоуправе, у превенцији и борби против корупције.

Врховни савет правосуђа би требало да развије критеријуме и мере за унапређење судија који часно обавлају своју дужност, као и за кажњавање судија који не спроводе на одговарајући начин законе. Он треба да предложи мере за јачање интегритета судија и да размотри начине превенције корупције у правосуђу.

Врховни суд треба да преиспита одговорност свих судија који су доносили противзаконите одлуке, који су пропустили да спрече доношење противзаконитих одлука и који су потврђивали противзаконите одлуке.

Јавни тужилац треба да испита да ли постоји кривична одговорност појединих учесника у овом случају.

Скупштински одбори за привреду и за законодавство би требало да размотре своју улогу у целом случају и да испитају евентуалну политичку одговорност појединаца.

( Правда )

Ознаке: ђинђић, влаховић, Пљачка, Сартид