Прочитај ми чланакПредстојећи избори у две земље биће важнији за Србију и од избора у њој самој – у Америци и у маленој Црној Гори.
Мило Ђукановић (Фото: nspm)
1.
Не мора то да буде пресудно, али никад до ових избора Мило Ђукановић није био тако сам. Први пут после 90-тих његова странка на изборе излази без коалиционих партнера. Наравно, странка која је толико дуго на власти никад не остаје без коалиционог капацитета, али он је данас мањи него икад. А то није неважно у моменту кад ниједан од изборних актера не рачуна на апсолутну већину. Осим тога, Мило је сам и међу својима. Свето Маровић оправдано је изостао из кампање, док је Ђукановић толико подигао изборни улог да је практично и око себе остао без иког ко би могао да га у кампањи прати и буде користан.
Да ли је то случајан реципроцитет или не, тек, што је Мило усамљенији, гужва у Црној Гори је већа. Подесећања ради – од оног епског судара Мила и Момира Булатовића 90-тих, кад су Амери дојчмарке авионима слали у Подгорицу; преко референдума из 2006, кад су истим авонима стизали еври и хиљаде увозних гласача, које је већ на писти чекала лична карта са гласачким распоредом; све до оне безочне крађе Миодрага Лекића на председничким изборима пре три и по године – гласање у Црној Гори одвијало се под строгим покровитељством западних сила. А то ће рећи да су, пре него што су Момир, Коштуница и Лекић и стигли да се жале на крађу, честитке Милу из Вашингтона и Брисела решавале ствар.
2.
Гужву, која очигледно Милу не прија, овај пут направили су Руси, без обзира да ли је реч о Путину, коме се санкције и Милово чланство у НАТО нису допали, или је само реч о Олегу Дерипаски, коме се још мање допало што га је Мило у Алуминијумском комбинату заврнуо за 200 милиона евра. Коначно, и ако су Руси стварно ту и ако су само параноја Ђукановићевих спин-мајстора, избори се одвијају у атмосфери као да „Адмирал Кузњецов“ само што није упловио у Тиват.
То је Мила толико узнемирило да је најпре увијено, а онда сасвим отворено оптужио Русе за финансирање Демократског фронта. Са једне стране, у Црној Гори, кад три дана уочи избора отворно прозиваш Русе – о којима су се пажљивије од Мила изјашњавали и они који су хапсили информбировце 1948 – онда то не иде на добро. Или је наш јунак у потпуној паници, или је уверен да је за последњих 20 година успео да промени генетику Црногораца, или вапи на Запад да опише але с којима се бије не би ли му појачали помоћ.
3.
Са Русима или без њих, Мила мора да брине и то што је његова опозиција концентрисанија, дисциплинованија и озбиљнија него икад пре, што се може приписати и Арону Шавиву, скупом израелском мајстору који је уочи избора постројио Демократски фронт. Друго, опозиција наступа у одличном распореду: борбени ДФ игра на трпило Срба и радикално антимиловски расположених Црногораца, чинећи их ослобођенијим од страха него што су били јуче; док умеренија коалиција Кључ – привлачећи умеренији свет, који се плаши да би Милов пад могао да произведе дубок и ризичан дисконтинуитет – делује као бенседин у врло запаљивој атмосфери.
Треће, сасвим је очигледно да ДФ ужива подршку Русије, док Кључ дискретно подржавају неке земље ЕУ, које још толико држе до себе да знају како би припуштање Мила у ЕУ било исто што и пустити Мајкла Корлеонеа на Конклаву. Четврто, међу највећим опозиционим листама постоји онај ниво сагласности о питањима која им је у кампањи наметнуо сам Ђукановић да му неће лако потрчати у наручје ако буду могли да праве нешто једни с другима.
И, пето, колико год био вешт, Мило овај пут неће моћи да краде на изборима као претходних пута. Опозиција први пут делује довољно озбиљно и логистички снажно да ће вероватно бити у стању да контролише много више него раније. Осим тога, честитка Милу из Вашингтона одмах по затварању бирачких места не мора више да има стару снагу ако већ постоји могућност да из Москве стигне честитка за другу страну.
4.
Наравно, најважније питање је може ли Мило овај пут да изгуби власт. Своју кампању он је потпуно оголео: кад говори о бољем животу и инвестицијама, он не крије да је то у дубокој вези са уласком Црне Горе у НАТО; њему више није тешко да јавно говори о томе како је и зашто признао независно Косово, не желећи да дели судбину Србије и, како каже, бије „изгубљене битке“. Никад Мило у кампањи није мање балансирао, никад више није био оно што заиста јесте – ренегат, кога више ништа не држи на обали са које је кренуо, а на којој се макар малим ножним прстом још ослања много Црногораца који су пошли за њим.
То неће рећи само да је он од избора направио референдум о себи самом, па и референдум о НАТО, он је направио јединствено изјашњавање народа о промени његове историјске матрице. Речју, ако Мило овај пут успе да победи у иоле поштеној игри, без обзира на гласове мањина, то ће значити да је већинска Црна Гора преумила и да је, кад је о Србији реч, изгубљена за дуго време, можда заувек. Наравно, то ће у исто време значити обавезу Србије да без одлагања покрене питање српских права у Црној Гори, јер на то се више не може чекати.
5.
Ако Мило изгуби, то ће бити знак да је процес националног инжењеринга – који се у Црној Гори водио по замисли и за рачун западних сила – ослабио у судару са контрапроцесом, који се на Балкан спушта и из Европе, и из Русије, и са Блиског истока. Можда су Црногорци остали свет „са тугом у очима, који воли Русе“, како је писао Милорад Павић, али све до сад Русија и Путин били су сувише далеко, и Миловом путу није било рационалних алтернатива.
Због свега тога се у Црној Гори води важна битка и за интересе Србије. Биће потребно да Мило изгуби и нестане са сцене да би се схватило да је, по разорном утицају и његовом трајању, српски народ имао и моћнијих непријатеља, али да од Ђукановића није имао већег. Његов пораз, посебно после референдума и избора у Српској, показаће сву моћ контрапроцеса на Централном Балкану, и моћ тог утицаја у Београду нико више неће моћи да игнорише.
Неће тад само показани изборни трендови већ ће и физички одлазак Ђукановића ослободити геополитичке енергије у Србији. Једнако томе, Милова победа била би као испијање отрова; она би дала аргументе, бар на психолошком плану, идејама да је наша удаја за силоватеље највише што можемо да приуштимо себи у овом тренутку. Зато су предстојећи избори у Црној Гори, поред оних америчких, за саму Србију важнији и од домаћих.
6.
Какви су онда изгледи Милових противника у недељу. Никад бољи до сад. Да ли су довољно добри? Нисам сигуран. За победу није довољна проста већина, већ потпуно декласирање Ђукановића. Са друге стране, опозиција, бар један њен део, делује довољно борбено да се неће предати чак и ако не победи довољно убедљиво. Зато сам најсклонији веровању да ће избори у Црној Гори дати неке одговоре, али ће поставити много више питања и увести земљу у још дубљу кризу.
Јер ово, како сам рекао, није одмеравање две снаге у земљици од пола милиона гласача, већ судар много већих сила. Улози су толики да се ниједна страна неће предати жива. Ако буде тако, решење за цео Централни Балкан биће ипак донето у Србији, а то значи да ће наша битка тад бити много жешћа.
