Прочитај ми чланакРодриго Дутерте, филипински председник без длаке на језику, до сада је највероватније уврштен на Империјину тајну, престижну и перманентну листу за одстрел. Листа је јако дугачка – таква је већ неколико деценија. Лако збуни човека и наведе да се заброји; колико личности је означено и тајно осуђено на смрт? Колико њих је заиста убијено?
Родриго Дутерте, филипински председник без длаке на језику, до сада је највероватније уврштен на Империјину тајну, престижну и перманентну листу за одстрел. Листа је јако дугачка – таква је већ неколико деценија. Лако збуни човека и наведе да се заброји; колико личности је означено и тајно осуђено на смрт? Колико њих је заиста убијено?
Та листа је нешто попут каталога чувених светских лидера: Патрис Лумумба (Конго), Мохамед Мосадек (Иран), Уго Чавез (Венецуела), Сукарно (Индонезија), Жувенал Хабијаримана (Руанда), Салвадор Аљенде (Чиле), Муамер Гадафи (Либија), Омар ел Башир (Судан) и Фидел Кастро (Куба) су само нека од имена. Неки су били директно убијени, други „само“ свргнути, а један број „означених“лидера је заправо успео да преживи и остане на власти.
Неколико тешких злочина починио је готово сваки од њих, и то врло сличних. Они укључују одбрану виталних интереса њихове земље и народа, одбијање да дозволе неконтролисану пљачку природних ресурса мултинационалним корпорацијама и устајање против начела империјализма. И обична критика Империје је такође често кажњавана смрћу.
Дутерте врши све ове страшне злочине који су поменути. Изгледа да је крив – ништа не пориче, чак делује поносан на оптужницу која је против њега подигнута. „Да ли му је досадио живот?“, питаће се неки. „Да ли је скренуо с ума? Је ли спреман да умре?“ Да ли је он херој, нови азијски Уго Чавез, или само популиста који се отео контроли?
Дефинитивно је много ставио на коцку, можда чак и апсолутно све. Он сада врши оно што вашингтонски режим сматра најнеопростивијим гресима: отворено вређа Империју и њене институције (укључујући УН, НАТО, и ЕУ). Чак и пљује у њихова лица. Да све буде горе, не зауставља се на речима, већ предузима одлучне акције. Покушава да помогне сиромашнима у својој земљи, флертује са комунистичком партијом и социјалистима и поврх свега практично моли Кину и Русију за помоћ.
Лете варнице. Људи и институције попут Обаме, папе, САД, ЕУ и ЕУ периодично добију савет да иду дођавола или буду означени кучкиним или курвиним синовима. А филипински народ у томе напросто ужива. Дутерте је тесно победио на изборима, али последње анкете показују да има запањујућих 76 одсто подршке. Неки стога тврда да, ако „демократија“ заиста јесте „владавина народа“ (или би барем требало да рефлектује вољу народа), онда је на Филипинима све баш како би требало да буде.
* * *
Док Едуардо Климако Тадем, професор за азијске студије (на филипинском универзитету Дилиман) критикује Дутертеове „непредседничке“ говоре и то што „бележи негативне поене по питању грађанских и политичких људских права“, искрено је импресиониран његовим достигнућима у неколико других области. Недавно ми је написао писмо:
„Покренуте су позитивне иницијативе на другим фронтовима. Ангажовање кадрова Комунистичке партије на провођењу аграрних реформи, социјални програми и развој, као и програми за сузбијање сиромаштва су добри. Други левичарски и прогресивни кадрови задужени су за друге позиције у влади које се баве радом, образовањем, здравством, науком и животном средином. Још важније, покренуте су позитивне иницијативе и по питању расподеле земљишта, окончања пословне контрактуализације (замена редовних радника слабије плаћеним сезонским радницима; прим. прев.), преузимања и проучавања кубанских здравствених програма и окончања еколошки деструктивних операција великих рударских компанија. Штавише, оживљени су мировни преговори са CPP и MILF/MNLF, уз предузимање неких почетних корака који делују обећавајуће.
Најављена је независна спољна политика и Дутерте се више не потчињава САД и западним силама, за разлику од својих претходника. Такође се приближава Кини и заузима другачији мање ратоборан став по питању решавања теротиројалних спорова у Јужном кинеском мору…“
Све је то лоше, екстремно лоше за Вашингтон, Лондон и Токио. Такво понашање никад не пролази некажњено и незапажено.
Одговор Империје овога пута стигао је готово одмах. Међународни Бизнис тајмс је 20. септембра 2016. написао:
„Филипинска влада тврди да се спрема државни удар против председника Родрига Дутертеа и наводи да се администрација обрушила на осумњичене заверенике. Портпарол владе наводи да одређени Амепиканци филипинског порекла из Њујорка планирају да свргну накострешеног лидера.“
Без откривања имена осумњичених или детаља њиховог плана, секретар за комуникације у филипинској влади Мартин Анданар навео је да би они који се тајно удружују против Дутертеа „требало да размисле два пута. ‘Примио сам информацију од кредибилних извора у САД. Да, имамо и имена, али не желим да их износим у јавност. Озбиљно узимамо такве информације. Тренутно испитујемо наводе’,“ истиче виши владин званичник.
Државни удари, завереника убиства, меки и тври пучеви: Бразил, Аргентина, Боливија, Венецуела, Сирија, Украјина, Либија, Парагвај, Хондурас, Судан, пола Африке… Све то само у претходних пар година. И сад Филипини? Браво, Империја убрзава. Очигледно напредује радна етика њених кољача.
* * *
Председник Дутерте је све схватио. Као што смо поменули, председника Обаму је већ називао „кучкиним сином“ и „курвиним сином“ и недавно му поручио да „иде дођавола“.
То је чак и жешће од онога што је председник Уго Чавез имао обичај да поручи Џорџу Бушу, такође познатом и као „Сењор В“. Председник Чавез, судећи по многим латиноамеричким експертима, на крају је сопственим животом платио цену за своју отвореност и антагонизам према Империји (као и самој идеји империјализма).
Истина је да Империја никад не заборавља оне који јој покажу огледало. Убија немилосрдно на најмањи сигнал непослуштности или побуне. Њен пропагандни апарат и десна рука оличена у масовним медијима потом увек успеју да створе погодно објашњење и оправдање. Јавност у Северној Америци и Европи је на крају увек задовољна, индоктринирана и пасивна; једино што брани су сопствени уски интереси, а никада жртве, посебно оне у удаљеним земљама које насељавају „нељуди“.
Велики индонезијски председник Сукарно свргнут је и уништен између осталог због тога што је јавно рекао америчком амбадасору „да иде дођавола са својом помоћи“… Наравно, за одбрану интереса његовог народа науштрб Империје. Патрис Лумумба је убијен јер се усудио да каже да Африканци немају разлога за захвалност према колонизаторима.
Дутерте говори много више. Бесан је, и за то има безброј разлога. САД су побиле више од милион Филипинаца, већину њих крајем 19. и почетком 20. века. Што се тиче скорије историје, некад поносну и обећавајућу нацију су претвориле у свој отирач, у понижену полуколонију, потпуно зависну од вашингтонских хирова. Тако су се капиталистички и крајње проамерички оријентисани Филипини, попут Индонезије, претворили у неку врсту „пропале државе“, социјалне катастрофе и интелектуалне пустоши.
* * *
Председник Дутерте успео је да састави кабинет одлучних и сличномислећих интелектуалаца и бирократа.
РТ недавно преноси:
„Дутертеов секретар за спољне послове Перфекто Јасај, који је повремено покушавао да ублажи коментаре свог шефа, на Фејсбуку је објавио изјаву под насловом ‘Америка нас је изневерила’, у којој наводи да, иако постоји ‘безброј ствари због којих ћемо Америци увек бити захвални’, САД никад нису поштовале филипинску независност.
‘Након што су 4. јула 1946. објавиле да су Филипини спремни за самостално владање и доношење одлука, САД су задржале невидљиве ланце којима су нас држале зависним и потчињеним, третирајући нас као малу црну браћу (little brown brothers) неспособну да уживају праву независност и слободу’, наводи се у изјави секретара за спољне послове.“
Такве изјаве се веома ретко појављују на страницама западних мејнстрим медија, у којима се Дутерте и његов кабинет непрекидно демонизују и исмевају.
Овако гласе последњи наслови о Филипинима:
На Филипинима убијена дилерка, ћерка плејбој барона Антонија Мојнихана (Дејли мејл);
Председник Филипина оптужен да је живог човека бацио крокодилима (Journal.ie);
Специјални извештај – у Дутертеовом рату против дроге локални становници састављају листе за одстрел (Ројтерс);
Дутерте убио судског функционера, плаћени убица признао филипинском сенату (АФП);
Ништа о борби за социјалну правду. Ништа о борби против западног империјализма.
* * *
Рат против дроге. Да, многи Филипинци су искрено забринути због растућег броја жртава и приступа владе који би се могао описати као превише чврст, чак и неподношљив.
Али ситуација није тако једноставна. Ово није Европа, него Азија, са свим њеним културним динамикама и проблемима. На Филипинима је стопа криминала достигла гротескне висине, без преседана у пафицичком делу Азије. Добар део криминала заснован је на дроги. Људима је искрено свега преко главе. Захтевали су одлучну акцију.
Годинама је Дутерте био градоначелник Даваоа, града на острву Минданао. Давао је био синоним за делинквенцију, страшно место за живот и, како многи истичу, готово немогуће за владање.
Дутерте је искрен. Отворено признаје да не би могао дуго да остане на месту градоначелника Даваоа да је „следио десет Божјих заповести“. Вероватно нико не би могао. Екстремно је осетљив на људскоправашки критицизам. Без обзира да ли долази из УН, ЕУ или САД, његов одговор је углавном пркосан и доследан: „Јебите се!“
И управо то је оно о чему се обично извештава на Западу. Али прећуткује се да Родриго Дутерте обично наставља своју мисао и даје објашњење:
„Ви ми говорите о људским правима? Шта је са милионима које убијате широм света, укључујући недавно у Ираку, Либији и Сирији? Шта је са филипинским народом који сте побили? Шта са вашим грађанима, Афроамериканцима које полиција убија свакога дана?“
Он не скрива своју дубоку нетрпељивост према западном лицемерју. Вековима су САД и Европа убијале милионе људи и пљачкале читаве континенте, а сад задржавају право да осуђују, критикују и наређују другима. Директно или путем институција које контролишу, попут Уједињених нација. Још једном, његов одговор је до краја у складу са Сукарновом линијом: „Идите дођавола, ви и ваша помоћ!“
Али ово нећете читати на страницама Њујорк тајмса и Економиста. Тамо се само пише о „рату против дроге“, о „невиним жртвама“ и наравно о „диктатору“ Дутертеу.
* * *
Ситуација се убрзано развија. Недавно је председник Дутерте наредио обуставу војне вежбе назване „Филипински амфибијски десант“ (Фиблекс). Почела је 4. октобра и требало је да траје дуже од недељу дана. Око 1.400 америчких и 500 филипинских војника учествовало је у ратним играма, од којих су неке биле опасно близу спорних острва у Јужном кинеском мору. Судећи по неколико водећих филипинских интелектуалаца, САД користе Филипине за своје агресивне империјалистичке амбиције у региону, константно љутећи и провоцирајући Кину.
Дутертеова влада је одлучна да се приближи Кини и удаљи од Запада. Веома је изгледно да ће Филипини и Кина бити у стању да реше све неспоразуме у догледној будућности. То значи да САД испадају из рачунице и да ће трајно бити на дистанци. Како би демонстрирала добру вољу према Кини, као и да би показала свој независни курс, Манила планира да откаже и 28. годишње војне вежбе са САД.
Председник Дутерте савршено зна колико ризикује. На обележавању првих сто дана власти одржао је неколико ватрених говора, напомињући да ће Запад можда покушати да га уклони из кабинета, чак и убије:
„Желите да ме свргнете уз помоћ CIA? Само напред… Изволите. Баш ме брига. Бићу свргнут? У реду. Онда ми је таква судбина. Судбина носи многе ствари. Ако умрем, тако ми је било суђено. Председнике често убијају.“
И заиста, председници често завршавају убијени. Али у последње време, једна за другом, земље широм света се придружују антиимперијалистичкој коалицији. Неке се држе, друге су дестабилизоване (попут Бразила), економски разорене (попут Венецуеле) или потпуно уништене (попут Сирије). Западна пропаганда и масовни медији демонизују све пркосне земље, од Русије до Кине, од Северне Кореје до Ирана.
Али изгледа да је свету доста тога. Империја се урушава – налази се у стању панике. Убија све више, али не побеђује.
Јесу ли се Филипинци придружили савезу? Након само сто дана у кабинету изгледа да је председник Дутерте донео одлуку: Нема више подаништва. Нема повратка на старо.
Да ли ће преживети? Да ли ће остати при садашњем курсу? Колико је заиста жесток? Треба имати челичне нерве да би се супроставио Империји. Потребно је барем девет живота да би се преживели бројни заверенички покушаји убиства и проучиле пропагандне схеме и трикови. Је ли спреман за све ово? Изгледа да јесте.
Елите његове земље се у потпуности продала Западу, баш као и оне у Индонезији и – добрим делом – Тајланду и Малезији Борба ће бити тешка. Већ јесте. Али највећи део земље стоји уз њега. Први пут у модерној историји филипински народ можда има шансу да у своје руке узме контролу над сопственом судбином.
А ако се Западу не свиде дешавања у Манили? Председника Дутертеа то не занима. Већ је најавио да има спремних гомилу контрапитања. А ако Запад не буде могао да одговори:
„Ако не можете да одговорите, курвини синови, идите кући! Животиње! Ишутираћу вас напоље! Немојте да ме нервирате! Они не могу бити оштроумнији од мене, верујте ми!“
Највероватније и нису оштроумнији од њега. Али дефинитивно јесу немилосрднији и бруталнији.
Шта му стављају на терет? „Рат против дроге“ који је однео око 300 живота?
Колико је Запад (или „курвини синови“, како их многи на Филипинима називају ових дана) одузео живота широм света у периоду након Другог светског рата? Да ли 40 или 50 милиона? Зависи од тога да ли убрајате само „директне“ или и „индиректне“.
Империја ће готово сигурно покушати да убије председника Дутертеа, највероватније веома брзо. Како би преживео и наставио да гура и да се бори, да брани своју измучену и експлоатисану земљу, највероватније ће морати да трајно заборави на десет Божјих заповести.
Андреј Витчек је филозоф, романописац, режисер, истраживачки новинар, творац „Витчековог света“ и пасионирани корисник Твитера
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
