Прочитај ми чланак

ДРУГО ЛИЦЕ „народних хероја“

0

Партизанска убиства нису вршена тајно, без свједока, већ напротив, ту је ријеч о театралним убиствима, са пуно свједока, својеврсном „публиком“.

4

Партизанска убиства нису вршена тајно, без свједока, већ напротив, ту је ријеч о театралним убиствима, са пуно свједока, својеврсном „публиком“.

(Радачки бријег на Љубомиру, Јасеник код Гацка…). Актери тих злочина нису се скривали, већ истицали у убијању српских цивила, што је ратни злочин без преседана у историји Херцеговине. Ови злочини су раније тумачени да су почињени у циљу застрашивања српског народа, како би се прикључио комунистичком покрету. Данас се са сигурношћу може тврдити да су ови злочини вршени са циљем уништења српског народа, његовог националног и духовног (светосавског) идентитета. То потврђује и чињеница да се највећи дио херцеговачких Срба послије ових партизанских злочина прикључио Равногорском покрету – четницима и протјерао партизане из источне Херцеговине средином 1942. године.

Од Другог свјетског рата прошло је више од 71 годину. У том дугом периоду десило се пуно тога, што је неминовно промијенило поглед на историју Другог свјетског рата, посебно на нашим просторима. Данас се тај период не може објективно посматрати, ако се само прихвати идеолошка историја коју је врх КПЈ наметнуо као званичну и која се скоро пола вијека учила у школама и због тога постала скоро стереотип наше историје. Послије толико година, отворени су многи архиви и историјски подаци доступни су јавности више него икада. То је омогућило да се о том периоду добије другачије гледиште, с обзиром на чињенице и податке, пуно објективније.

Све те догађаје, које су обиљежила велика страдања и подјеле, данас посматрамо из угла српског народа и српске историје, односно какве су посљедице ти догађаји имали по народ. Подјеле из тог времена измирене су у Одбрамбено – отаџбинском рату 1991 – 1995. године, када се српски народ уједињен око националних и духовних идеала, супроставио истим непријатељима као и из 1941. и створио Републику Српску, што је велики залог те генерације за будућа српска покољења.

5

Сава Kовачевић и Војин Поповић (Петар Божовић) 1942.

Oвај пут доносимо податке из новије литературе која догађаје из времена Другог свјетског рата посматра објективније, без идеолошких оквира, користећи податке из различитих извора и са историјске дистанце од седам деценија, који омогућава објективније приступе историјским догађајима и личностима.

Одмах по избијању Другог свјетског рата српски народ био је изложен масовним убиствима, како од окупатора тако и од новоформираних војних формација на подручју окупиране земље. Током 1941. године у Херцеговини највише Срба страда од хрватских и муслиманских усташа. Као одговор на те злочине формирана је „народна војска“ која је углавном имала циљ да заштити српски народ од истребљења. У тој војсци било је и национално и комунистички опредијељених појединаца. Због различитих приступа у вођењу борбе, циљева и саме политике борбе, а посебно због пријеких убистава од стране комунистичког вођства, долази до подјеле на два покрета.

Равногорски покрет или Југословенска Војска у Отаџбини (ЈВуО) у народу познати као четници, поступали су по наређењима краља и владе из Лондона, односно њиховог званичног представника генерала Драгољуба Михаиловића, борили су се за очување државног поретка и своје отаџбине којој су дали заклетву – Краљевине Југославије. Комунистички покрет или партизани слиједили су упуства Коминтерне, јасно су истицали да се боре против поретка (и своје државе) – Краљевине Југославије, као и да руше „стари систем и праве боље друштво“.

Основни циљ овог покрета био је рушење старог система и борба да се освоји власт. Главна препрека у тој намјери била је ЈВуО, која је до самог краја рата била главни непријатељ партизана. До коначних подјела долази крајем 1941. и у првој половини 1942. године. Највећи разлог подјеле била су комунистичка убиства невиног српског становништва. Српски народ нашао се тада пред биолошким нестанком, изложен истовремено бруталним убиствима како од стране усташа са једне, тако и од стране комуниста са друге стране.

0

Крајем 1941. године у партизански покрет у Херцеговини долазе инструкције вођства партизанског покрета – „Врховног штаба“ да је примарни циљ у даљем развоју оружане борбе „бескомпромисна борба против класног непријатеља, прије свега против тзв. великосрпске хегемонистичке клике, око које се (наводно) окупљају све контрареволуционарне снаге у земљи“. Ове идеолошке смјернице донесене су и под утицајем „шпанских бораца“ који су за пропаст републиканаца у Шпанском грађанском рату кривили „пету колону“.

Под „петом колоном“ сматрани су сви који су по њима препрека „револуцији“, у првом реду представници власти: официри, судије, учитељи и други интелектуалци, затим свештеници, солунци и имућни домаћини, јер они сигурно неће подржати „револуцију“, и да се прво са њима мора обрачунати, јер су они, у ствари конкуренција „новој власти“. Посебно је истицано да борба против те „клике“ треба да буде приоритет у односу на борбу против окупатора и усташа. Усташе, а касније и комунисти имали су тада исте начине извршења злочина – мало је познато да су и партизани убијали људе бацањем у јаме (у требињском крају – Шуми требињској постоји више јама у које су комунисти – партизани бацали живе људе – цивиле из околних села.

То су јаме: Свити до, Прибилова јама, Голубњача, јама Дубоко, и др.) као и истог измишљеног непријатеља тзв. „великосрпску хегемонију“. Постоје чак и документи о сарадњи ова два покрета, у којима је дефинисан исти циљ борбе. У исто вријеме српски народ био је изложен убијању од више различитих непријатеља. Тиме је за херцеговачке Србе створен ужасан кошмар, јер су стравични покољи између усташа (Хрвата и Муслимана) и Срба добили још једну димензију – идеолошку, која је гурнула Србе у међусобне покоље. Руководство партизанског покрета посебно је истицало да у Црној Гори и Херцеговини не би требало толерисати постојање било каквих других оружаних формација, осим партизанских.

Преко црногорских НОП одреда вршио се притисак на руководство НОП- а у Херцеговини,  да прекине сваку даљу сарадњу са четницима у борби против усташа, и да се умјесто сарадње са њима најенергичније обрачуна. Због устезања херцеговачког партизанског руководства да загази у братоубилачку борбу, за команданта новог Оперативног штаба за Херцеговину одређен је Сава Ковачевић, дотадашњи командант Никшићког НОП одреда. То је урађено без одобрења Главног Штаба НОП одреда за БиХ, и без питања Врховног штаба НОП одреда Југославије.

7

Петар Драпшин

У то вријеме у Црној Гори и Херцеговини почињена су и прва убиства у највећој мјери недужних људи, које је партизански покрет означио као „непријатеље револуције“. На позив локалног партизанског „руководства“ Оперативном штабу за Херцеговину, долазиле би тзв. „ударне чете“ „казнене експедиције“ које су уз спискове и препоруке локалног комунистичког вођства хапсиле и убијале локално становништво, које је било означено као „пета колона“ без разлике да ли се ради о људима, старцима, женама или малољетним лицима. Често би и сами локални комунисти учествовали у егзекуцијама.

Та убиства су иницирала братоубилачку борбу између партизана и четника. Осим тога партизани су из засједа нападали и италијанске војне колоне. Личност и намјере новопостављеног команданта НОП за Херцеговину Саве Ковачевића најбоље осликава реченица коју је изговорио на скупу руководилаца Никшићког НОП и привременог НОП за Херцеговину у требињској Ластви, на коме је учествовао и Слободан Принцип, члан Главног штаба НОП за БиХ. Тада је Ковачевић прекинуо излагање једног учесника о ситуацији у сјеверозападној Босни рекавши: „Колико сте петоколонаша убили?“ Када је чуо да тамо није нико убијен, одузео му је ријеч. Већ тада у Ластви у команди Оперативног штаба за Херцеговину почињена су и прва (до данас позната) убиства.

Наиме у току наведеног „савјетовања“ (15. јануара 1942.) у Ластву су дошла двојица Требињаца и донијела писмо које је италијанска команда упутила тзв. Оперативном штабу НОП одреда за Херцеговину, нудећи преговоре о ненападању. Писмо италијанске војне команде у Ластву су донијели Владо Петковић, гостионичар из Требиња, унук Луке Петковића прослављеног војводе из Херцеговачког устанка 1875. године и Душан Бокоњић, фотограф из Требиња. Њихови синови били су у италијанском затвору као симпатизери комуниста. Они су пристали да однесу писмо уз обећање да ће им синови бити пуштени на слободу. Петковић је био у родбинским везама са Ковачевићима на Грахову, док је Бокоњић имао родбину на Вилусима. Били су упозорени да се већ до тада у Ластви догађају „чудне ствари“.

Они су без размишљања прихватили понуду, не помишљајући да их у Ластви вреба смртна опасност.  Када су дошли у Ластву и саопштили Сави Ковачевићу, Владу Шегрту, Петру Драпшину и другима италијански приједлог о ненападању, они су почели злокобно да се церекају и сашаптавају. Шта се даље догодило најбоље описује Владо Шегрт у његовим „Ратним успоменама“. „Док су нам они причали о својој мисији, Сава ми пришапта да је то шпијунска сорта. договорисмо се да их испитамо. Показало се да су обојица шпијуни. Покушали су да нас обману, али су се сплели и на крају испричали све што су знали. (?) Одмах је образован ратни суд који их је осудио на смрт стријељањем“.

Они су тада три дана звјерски мучени у затвору у Ластви и убијени као „буржуји и потенцијални непријатељи“. Шегрт је добро знао да се није радило о никаквим шпијунима. Њихова родбина их је нашла послије протјеривања партизана из Херцеговине у јуну 1942. године у једној удолини покривена танким слојем земље у похабаним сељачким одијелима и опанцима (одјећу су им одузели партизани).

8

Немогуће је овдје навести сва имена убијених као ни имена њихових убица. Већина жртава били су обични цивили, чак и жене и малољетна дјеца, изнемогли старци. (Најсажетији попис партизанских жртава и њихових убица налази се у књизи Сава Скока „КРВАВО КОЛО ХЕРЦЕГОВАЧКО 1941 – 1942.“). Комунисти су убијали и своје истомишљенике само ако би се посумњали у њихову лојалност Комунистичкој партији.

Они који су чинили та злодјела били су добрим дијелом психички болесне особе. Размјере партизанских злочина у Херцеговини 1941. и 1942. године могу се сагледати и из извјештаја Васа Мискина – Црног, члана Покрајинског комитета КПЈ за БиХ од 28. априла 1942. године на састанку Окружног комитета КПЈ у Фатници. Према том извјештају, казнене експедиције Оперативног штаба за Херцеговину убиле су, до тог времена преко 500 људи (махом цивила).

9

Милија Станишић

Партизанска убиства нису вршена тајно, без свједока, већ напротив, ту је ријеч о театралним убиствима, са пуно свједока, својеврсном „публиком“. (Радачки бријег на Љубомиру, Јасеник код Гацка…). Актери тих злочина нису се скривали, већ истицали у убијању српских цивила, што је ратни злочин без преседана у историји српске Херцеговине. Ови злочини су раније тумачени, да су почињени у циљу застрашивања српског народа како би се прикључио комунистичком покрету. Данас се са сигурношћу може тврдити да су ови злочини вршени са циљем уништења српског народа, његовог националног и духовног (светосавског) идентитета.

То потврђује и чињеница да се највећи дио херцеговачких Срба послије ових партизанских злочина прикључио Равногорском покрету – четницима и протјерао партизане из источне Херцеговине средином 1942. године. Тада је ухваћен и кажњен већи дио виновника тих злочина. Партизани су током Другог свјетског рата кршили правила рата и Женевску конвенцију према припадницима ЈВуО – четницима који су као војска међународно признате државе били њима заштићени.

Најистакнутији партизани – егзекутори који су сијали смрт и вршили терор над српским народом Херцеговине били су: Сава Ковачевић, Петар Драпшин, Владо Шегрт, Димитрије Булајић, Љубо и Стево Ковачевић, Милија Станишић, Јован Вујичић, Милослав Алексић и многи други. Од партизанки које су учествовале у убијању Срба истичу се: Драгица Правица, Даница Ковачевић, Цмиљана Милошевић, Љубица Ивковић…

Сава Ковачевић- обрачун са СПЦ

Сава Ковачевић био је тзв. партизански командант Никшићког НОП одреда, а касније је именован за команданта Оперативног штаба НОП за Херцеговину. Команда „штаба“ била је у школи у Ластви, која постаје једно од највећих партизанских мучилишта и стратишта. Заједно са својим партизанима хладнокрвно је убијао и терорисао Србе: свјештенике СПЦ, крвне сроднике, дјевојке и жене, солунске добровољце, организаторе јунског устанка против усташа 1941. године, свједоке усташких злочина, интелектуалце, официре и подофицире Краљевине Југославије, жандарме, недужно становништво…

Злочини које је починио са својим истомишљеницима догодили су се: у јануару, фебруару, марту и априлу 1942. године на простору: Требиња, Љубиња, Херцег Новог, Грахова, Никшића, Бањана, Голије, Пиве… Све терористичке акције планиране су у школи у Ластви, одакле су и упућиване тзв. казнене експедиције у поједине крајеве источне Херцеговине. Ту је формиран и први пријеки суд у Херцеговини и пале прве жртве тзв. партизанских истрага.

q

Сава Ковачевић

Терор Саве Ковачевића над свештеницима и монасима Српске православне цркве почео је на Бадњи дан 1942. године.

По наређењу Саве Ковачевића убијен је на Бадњи дан 1942. године јеромонах манастира Косијерево Теофан Бејатовић. Јеромонах Теофан Бејатовић бачен је у јаму Врањача на Враћановићима. Јеромонах Теофан родом је из села Бодежишта, општина Гацко.

Сава Ковачевић је наредио да се ухапси парох Вучедолски (Бањани) Васо Поповић. Парох Вучедолски ухапшен је код Гацка, а убијен на Богојављење 1942. године код Никшића. По убиству, његово тијело је бачено у јаму у Горњем пољу код Никшића.

По наређењу Саве Ковачевића убијен је на Благовијести 1942. године јеромонах Гаврило Дабић из манастира Жупа код Никшића. Његово унакажено тијело нађено је у јами Плоча код Драговољића.
На Јовањдан 1942. године убијен је по наређењу Саве Ковачевића у Бањанима јереј манастира Косијерево Ристо Јарамаз.

По наређењу Саве Ковачевића убијени су у фебруару 1942. године свештеномонаси из манастира Дужи у Требињској Шуми: отац Николај – јеромонах манастира Дужи, отац Евгеније монах манастира Дужи, отац Петар монах манастира Дужи, отац Михајло монах манастира Дужи. Почетком марта 1942. године убијен је по наређењу Саве Ковачевића код села Брани до ђакон из манастира Дужи Дамјан Зотовић.

Систематским убијањем свештеномонаха СПЦ – Епархије Захумско – Херцеговачке у јануару, фебруару и марту 1942. године од стране Саве Ковачевића и његове терористичке групе, желио се постићи циљ: Уништење националног и духовног (светосавског) идентитета Српског народа.
Поред убијања свештеника Српске православне цркве, Сава Ковачевић хладнокрвно насрће и на своје крвне сроднике Ковачевиће. Он је наредио 15. јануара 1942. године да се побију на Грахову његови сродници: Ковачевић Новица, судија из Никшића, Ковачевић Блажо, учитељ из села Спила, Ковачевић Марко, земљорадник из села Спила, Ковачевић Мирко, земљорадник из села Спила…

w

Димитрије Булајић и Драгица Правица

Срби из Љубомира нису знали ко им долази у фебруару 1942. године. По наређењу Саве Ковачевића његови комунисти хватају Србе земљораднике из села Љубомира и доводе на Радачки бријег, 27. фебруара 1942. године. На Радачком бријегу хладнокрвно су убијени пред својом родбином и комшијама од стране комуниста: Атељевић Пајо, Буднић Тривко, Лечић Милован, Лечић Гаврило, Ковач Јово, Ковач Бранко, Ковач Јанко, Ковач Раде, Ковач Вељко, Ковач Видак, Ковач Гојко, Ковач Душан, Кашиковић Крсто, Кашиковић Никола, Мијановић Крсто, Милић Пајо, Поповац Раде, Сушић Перо, Сорајић Тривко, Сорајић Перо, Томашевић Обрад. По убиству Срба – земљорадника из Љубомира, Драгица Правица прилази мртвим Србима и сваком од њих пуца из пиштоља у главу.

Сава Ковачевић и Драгица Правица ожалошћене Србе присиљавају да поред убијених Срба играју и пјевају.

Сава Ковачевић је наредио да се крајем фебруара 1942. године доведе из требињског села Тврдош путар Васо Поповчевић. Васо Поповчевић је успио да побјегне усташама са Придворачке јаме 23. јуна 1941. године. Сава Ковачевић није хтио да услиши молбу Душана Поповчевића и Риста Ружића, да пусти на слободу Васа Поповчевића. Оно што нису успјеле да ураде усташе на Придворачкој јами 1941. године, урадио је у требињској Ластви Сава Ковачевић – хладнокрвно је убио свједока геноцида на Придворачкој јами, путара Васа Поповчевића. Његово тијело пренесено је из Ластве на Петровдан 1942. године и сахрањено у православно гробље села Тврдош.

Владо Шегрт починио бројне злочине над српским народом Херцеговине

„Било је можда превише стријељања… Ја то из садашње перспективе размишљам, али из ондашње можда и није, но је требало још више.“ (дио изјаве Влада Шегрта на тзв. Требињском савјетовању)

e

Владо Шегрт

Земљорадник, у рату комесар Ластванске партизанске чете, командант батаљона Лука Вукаловић, командант злогласног Првог херцеговачко – црногорског ударног батаљона. Овај батаљон формиран је на Баљцима (Билећа) 28.01.1942. То је била јединица посебне намјене, састављена од најспремнијих идеолошки мотивисаних бораца са простора никшићког, требињског и билећког среза. Судећи по ријечима Трипа Шаренца, члана Окружног комитета КПЈ за сјеверну Херцеговину, борба против четника, „била је првенствени и искључиви задатак“ Првог ударног батаљона.

Ова јединица починила је бројне злочине над српским народом Херцеговине, а посебно на простору Гацка и Невесиња.
„Када су осуђенике поставили уза зид, Вуле Окиљевић је почео да се крсти. То је видио Владо Шегрт, па је цептећи од бијеса викнуо: Удри тога што се крсти, кучка му Бога јебем!“ Послије овог стријељања око мртвих људи ухватило се коло, у које су морали да уђу и блиски сродници жртава. (М. Окиљевић о стријељању Срба у селу Јасеник, 03.04.1942.)

Саво Скоко наводи да је више убистава српских цивила Владо Шегрт вршио лично, из близине, као нпр. када је убио Обрена Глоговца у невесињском крају. Владо Шегрт је починио злочин и у миру, 1945. године, када је наредио да се 13 Срба одведе из затвора у Требињу и убије. Они су бачени у јаму Чекалица код Вучијег Дола.

Скоко наводи да је у том периоду, од укупног броја од партизана убијених недужних херцеговачких Срба било 38. жена и дјевојака.
Почетком фебруара 1942. године Владо Шегрт долази из Баљака (Билећа) у село Братач – општина Невесиње. Јединица под његовом командом починила је и ова убиства. Да није ријеч о претјеривању ни произвољном односу према жртвама репресије и терора партизанских „казнених експедиција“ у Херцеговини 1942. године, навешћемо имена споменутих жена и дјевојака:

У Билећком срезу убијене су: Мијановић Јела, Вукоје Драгица, Суџум Ката, Бошњак Илинка, Биберџић Стана, Биберџић Васа.

У Требињском срезу: Стијачић Петрана, Бабић Стоја, Мијановић Петра, Гудељ Мила, Вукаловић Драга, Вучковић Анђа, Џоџо Ружица, Путица Коса, Бубало Анка, Булајић Љубица, Пиџула Анка, непозната жена из Конавала.

У Невесињском срезу: Вучковић Милева, Тепурић Стана, Чупковић Наталија, Жедијар Стојанка, Ђерић Крстиња, Марић Милица (Милица је била трудна. Убијена је марта 1942, зато што је била рођена сестра Петра Самарџића, једног од најистакнутијих вођа јунског устанка против усташа у Херцеговини 1941 године), Шаренац Јованка, Шаренац Стана (посљедње двије убијене у својој кући од бомбе коју су убацили Шегртови „пролетери“ 20. 02.1942)

У Столачком срезу: Беловић Софија, У Гатачком срезу: Мучибабић Јела (у потиљак јој из пиштоља пуцала партизанка Љубица Ивковић), била тешко рањена и непокретна, касније убијена крампом, Гузина Лепосава (Љубица Ивковић је тешко ранила, али је преживјела), Грубачић Даринка, Вишњевац Сава, Зеленовић Тонка, Милинковић Миољка, Николић Стана, Николић Јована, Думнић Божана, Илић Аница, Тодоровић Риста.

У Коњичком срезу: Лакатош Сузана.
Списак убијених није потпун.

Почетком марта 1942. године убијена је Вида Тепурић из села Батковићи (Невесиње) мајка шесторице синова: Сава, Новице, Душана, Анђелка, Милана и Гојка и три кћери: Љубице, Драгице и Милице. Владо Шегрт је лично убио у Засеоку села Грабовица – Жуновина почетком марта 1942. године и старца Јова Тепурића, супруга Виде Тепурић.

Оно што је Владо Шегрт радио у Невесињу фебруара и марта 1942. године, настављено је и пред сам крај рата, 14. фебруара 1945. године. Његова Десета херцеговачка „ударна“ бригада стријељала је 15. младих дјевојака – Невесињки, на основу лажних оптужби и спискова које је једна партизанска „обавјештајка“ доставила шефу ОЗН-е Десете херцеговачке „ударне“ бригаде. Тада је убијена и малољетна (седамнаестогодишња) кћерка Јеле Мучибабић – Рајка. „Ударници“ су тада стријељали и сљедеће дјевојке:

Зору Ковачевић, Наталију Гутић, Драгицу Васиљевић, Љепосаву Граховац, Загорку Колак, Смиљу Гудељ, Зору Чоловић, Драгу Вукотић, Милицу Бјелицу, Јованку Бурлицу, Рајку Банашевић, Борику Тешановић, Милицу Вучинић, Десанку Милошевић. По убиству наведених српских мученица, све су сахрањене у порти српске православне цркве у Невесињу.

Према новијим сазнањима (Изјава Гојка Тепурића за Вечерње новости 2010. године) тада су још убијене и: Јованка Иванишевић, Десанка Васиљевић, Душанка Гутић и Јованка Самарџић.
Идеали и држава за коју су се борили (и убијали) наведени партизани – комунисти, бесповратно су нестали, вријеме и новији догађаји превазишли су их. Такозвани „народни хероји“ које је проглашавало тадашње руководство КПЈ показало се да имају и друго лице, и то врло незгодно, са становишта национално свјесног дијела српског народа – злочиначко.

Догађаји које је руководство КПЈ означило као „лијева скретања“ нису ништа друго већ злочин према српском народу. Стицајем историјских околности, починиоци ових злодјела нашли су се на страни побједника, и за своје злочине никада нису одговарали, већ напротив, проглашени су за тзв. „народне хероје“ па чак и оног дијела српског народа кога су убијали. Због почињених злочина над српским народом, коме су и сами припадали, они не могу носити епитет „народни хероји“ јер за своја злодјела нису никада одговарали, а злочин никада не застаријева. У вријеме СФРЈ, свако другачије мишљење о тим догађајима и личностима било је строго кажњавано, и стога није постојала могућност осуде комунистичких злочина, као и одговорних за те злочине.

У земљама Европске уније поштује се Резолуција Савјета Европе о осуди злочина комунистичких режима. Ову резолуцију требају да усвоје све земље – будуће чланице. И руска Државна дума осудила је злочине из стаљиновог времена. Историја би требала бити написана истинитим чињеницама, без обзира на то да ли то некоме одговара или не одговара, због политичких или личних разлога, поготово данас када је од тих догађаја прошло више од 71. годину. У народу се каже: „Истина је Богу мила“. Истина о овим мученицима може да нас сачува од подијела. Истина о терору над православним Србима и Српкињама Херцеговине у времену Другог свјетског рата треба да угледа свјетлост дана. Посебно из разлога да будуће генерације не остану у тами неистине и заборава.
Аутор: Милан Путица

Кориштена литература:

„КРВАВО КОЛО ХЕРЦЕГОВАЧКО 1 и 2“ Саво Скоко, Београд 2000.
„ЖРТВЕ КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА У ТРЕБИЊСКОМ КРАЈУ“ Јоле Мерћеп, Београд 2008.
Изјава Гојка Тепурића за Вечерње новости из 2010. године

135 коментара “ДРУГО ЛИЦЕ „народних хероја“

  1. Комесар I Тимочког батаљона каже:

    Срби су идеолошки подељени још од смрти цара Душана, друже Ацо… Колико су се кнежеви трудили да остану самостални док је Лазар покушавао да уједини. После смо се поделили на карађорђевићевце и обреновићевце, преузимањем вишестраначија, спектар идеолошке подељености код Срба се драстично повећао, додатак комунизма у све то је само један мањи део, када се сагледа историја српских подела, само, неко треба бити довољно самокритичан и да има способност да сагледа ширу слику проблема, а не да крвицу увек и константно сваљује на само једну идеологију, јебботе Ацо, колико ти ниси нормалан, не кажем ти ово као КПРФ-овац, већ као Србин, скини већ једном те коњњске наочњаке, прошири погледе, а не у једном правцу као коњњ!

    1. Аца Тодоровић каже:

      Једино комуњаре носе још носе коњске наочаре које су им окренуте на лево.
      Срби, су идеолошки подељени тек у другом светском рату, када су убачене комуњаре. Срби јесу били партијски подељени и пре доласка комуњара, на Демократе, Либерале, Радикале и друге, али сви су поштовали монархију и веру. Оно једино у чему су Срби били сложни, сотонине и масонске слуге Србе су разјединили и држе их разједињеним и дам данас. Оно што Србе разједињује мора се избацити.
      Комунизам је малигни тумор међу Србима који уништава слогу и разара душу. Он се мора одстранити, или ћемо бити нестати као народ.

    2. Комесар I Тимочког батаљона каже:

      Нису поштовали ни монархију, ни веру, више је српских монарха пало од српских, некомунистичких руку него што је од Срба комуниста после 1945. Принца Ђорђа нису дирали, нити су слали удбаше да ликвидирају краља у иностранству. А страдало је и понеко високо свештенство од стране монарха, има примера и за то…

    3. Комесар I Тимочког батаљона каже:

      Комунизам апсолутно није проблем Српског народа, једина ствар која уништава и наш народ и нашу слогу је апсолутно одсуство самокритичности!

    4. Комесар I Тимочког батаљона каже:

      И, ти си прави пример особе која носи коњске наочаре, када непријатеља видиш тамо где га нема…

    5. Комесар I Тимочког батаљона каже:

      Схвати Ацо, докле год будеш једну страну идеализовао, а другу сатанизовао, ја ћу увек да ти нађем контрааргументе и да ти докажем да ниси управу, поготово зато што си апсолутно несамокритичан, и што немаш способност да даш икакву критику на рачун система који заступаш…

  2. zina ciceklic каже:

    Ovo kao da su pisali Hrvatski ideolozi a nije ih bilo malo, čak i vlada NDH ne bi bolje napisala, ovo napisano je uvreda zdravom razumu, ali ima namjeru koja i nije namijenjena zdravom razumu, ali ima cilj da rehabilituje izdajnike, i ustaše: Činjenica je jasna kao dan da partizani ne bi pobijedili Naciste da nije bilo Srba. U Crnoj Gori su partizani bili Srbi (nije bilo ni Hrvata ni Muslimana, ako je i bilo to je zanemarljivo) u BiH su partizani bili Srbi (nije bilo ni Hrvata ni Muslimana,, listom su bili ustaše) u Srbiji su partizani bili Srbi (nije bilo ni Hrvata ni Muslimana) I ko je ubio Srbe po ovom članku, ispade da su ih pobili Srbi, Srbe. Ističe se herojstvo izdajnika kralja i vlade koja je pobjegla u London i odbjegla branila Srbe kojeg je ostavila na milost i nemilost Nacistima, ali je bila glavna komanda generalu Draži Mihajloviću koji se nije borio protiv Nacista, borio se protiv partizana to jest Srba. I sada, sva stratišta Srba od ustaša i to ona najužasnija su imali sve do jedne dvojnu jamu, jednu ustašku drugu partizansku dakle i Srbi su Srbe klali i žive zakopavali u jame Hercegovine. I sada vrhunac čak će i Glavni Stan NDH biti u pravu, oni su rekli da je Jasenovac bio bolnica za oboljele od tifusa, Logor Jasenovac izgleda da su držali partizani to jest Srbi jer su partizani bili Srbi. Hajde da uzmemo predpostavku da nije bilo revolucije i organizacije partizana tokom WW2, sve bi se desilo kao na primjer u Sarajevu i cijeloj BiH koje je bilo pod zakonodavnom i izvršnom vladom NDH, Srbija bi bila pod zakonodavnom i izvršnom vladom Trećeg Rajha. I sada ostaje predpostavka da li bi tada Srbima lakše bilo u BiH i Hrvatskoj to jest NDH. I kako bi bilo Srbima pod željeznom zavjesom Staljina nakon WW2.

    1. Аца Тодоровић каже:

      У тексту су само прецизно написани догађаји и он није никаква анализа за разлику од тебе која покушаваш да направиш анализу.
      Ако причамо о чињеницама, онда причајмо о чињеницама, а не о небулозама.
      Партизани нису победили фашисте,Фашисте су победили Руска војска и запад, а победи над фашистима, далеко је више допринео Равногорски покрет него партизани. Партизани су победили четнике, јер су улазили у градове, које су четници и Руска војска ослободили или у градове где су се фашисти већ повукли.
      Треба бити увек искрен и причати о чињеницама, а не износити анализе и разлоге, зашто су комуњаре убијале Србе.

    2. Комесар I Тимочког батаљона каже:

      Мислиш срби србе…

    3. zina ciceklic каже:

      Prije svega pročitaj moj komentar još jednom: jasno je da ja događaje i čnjenice kako ih ti ističeš „precizni“ nisam ni za jotu dohvatila, niti šta uzimala niti dodavala, još manje analizirala. Ja ni jednim slovom ne spominjem napisane događaje, i kako onda da ih analiziram, analiza je metoda raščlanjivnja događaja na njihove dijelove i definisanje tih dijelova. Ja sam samo podvukla esenciju, bit ili suštinu to jest temeljno određenje istine bez koje je ovaj članak previše lak, po volji i onim i ovim, bez razlike na činjenice one ostaju, najviše odgovaraju ustašama. Dakle, suština činjenica je da su Srbi ubijali Srbe, jer partizani nikada ne bi postojali bez Srba jer oni su esencija, ili srž partizana, to je činjenica. Sada da ti odgovorim za Ravnogorski pokret, objektivnim istorijskim činjenicama: Okupacija Kraljevine Jugoslavije je izvršena aprila 1941 od strane njemačke, italijanske, bugarske, mađarske i NDH koja je okupirala dio Bosne pod Srbima i dio Srbije do Zemuna, Srbiju je okupirala Njemačka. A partizani već oslobađaju Užice u septembru i to je prva oslobođena teritoriju u svijetu nacističke okupacije. Oružane snage Mihajlovića u otadžbini da ih zovemo Četnici u saradnji sa Nijemcima gase simbolično nazvanu Užičku Republiku. Od tada do kraja četnici su surađivali sa nijemcima protiv partizana i to je činjenica. Tito je nastojao da Mihajlovića ubijedi da prestane napadati partizane i zajednički napadnu okupatora, što Mihajlović nije pristao, do kraja je sarađivao sa okupatorom ili bolje reći nanosio muke u toj saradni partizanima sve do januara 1943. Nijemci i četnici Mihajlovića su opkolili štab i glavninu partizana u planu Was I, Wais II i Was III. Četnici su raspoređeni na lijevu stranu Neretve gdje su zatvorili obruč. Tito je genijalnim komandovanjem srušio most na Neretvi i onda prešao preko srušenog mosta na lijevu stranuu, a nijemci ga čekaju na desnoj strani, četnici koji su zatvarali obruć na lijevoj strani njih 20 000 su isto mislili da je Tito na desnoj strni, partizani ih potpuno iznenađuju i potpuno ih uništavaju, i nikada se više nisu organizovali u neku jaču vojnu formaciju, tu je bio završetak. Ovo što ću sada reči nisu činjenice ali da ih kažem: Draža Mihajlović je bio školovani vojni oficir, službom u Mostaru to je u Hercegovini i veoma dobro poznavao ustaše. Ja misli da je on imao prevashodno namjeru pored borbe protiv partizana sa okupatorom jer mu je to donosilo neophodnu logistiku oružje i hranu za jedinice, i podjedom nad partizanima uklanja Tita, koji je bio trn u oku i Hitlera koji lično pravi plan eliminacije Tita – denatom elitnih vonika raha na komandno mjest Tita u Drvaru, meni se čini da je Mihajlović suštinsku namjeru da se bori protiv ustaša i da zaštiti Srbe u Hercegovini illi da im se osveti za genocid u Hercegovini, i da brani Srbe istočne bosne od Crne legije koja je također počinila užasne zločine protiv Srba, ja misli da je to njega rukovodilo. Na suđenju, je rekao: da se je borio protiv ustaša oružanih jedinica i njihovih sistemskih učesnika muslimana i izdajica u Crnoj Gori, rekao je je da su ubijeni bili u uniformi ustaša, što je tačno, jer zakonodavnu i izvršnu vlast je držala NDH i Italija Musolinijeva u Crnoj Gori. Na pitanje sudije za ubijene civile muslimana na hiljade, Mihajlović je odgovorio: da nikada nije izdao naredbu da se ubijaju civili, i da su to komadanti jedinica radili na svoju ruku. Tačno je da nema pisane naredbe, ali ima usmena koja nema dokaza, ali bilo kako bilo, znao je da će biti osuđen, i mogao je da ne okrivljuje svoje podčinjene komadante jedinica. U drugom nemoj spominjati saveznike, jer oni su pomagali Hitlera da osvoji Rusiju, okrenuli su salto mortale kada je iz Staljingrada krenula planetarna protivofanziva i zauzela Berlin, Rusi su narod planetarni i nemoj ih nikada gurati u nekakve saveze. Rusi su pobijedili Nacizam užasonom žrtvom i planetarnim herojstvom ikada. To nosi najviši sibol Rusije zvijezdu petokraku na vrhu vrhova Kremlja za sva vremena i to je neprkosnoveno. Ta zvijezda zbog svojih ogromnih dimenzija se održava svake godine, i to je veličina Ruskog duha koji i danas jedini štiti civilizaciju od zla i nema saveznika. Naprotiv do ovih vremena Srpski duh se raspao, i još gore se raspada sa ovim člankom. I nemoj veličati izdajstvo kralja, jer ćeš ovim Izdajicama ovog vremena dati podršku, a to je užas nad užasom.

    4. Аца Тодоровић каже:

      Зина пусти комунистичку историју. Да ли намерно неће да схватиш да су комуњаре, сатрло им се и семе и племе, сами писали историју како је њима одговарало.
      Лаж је да су Ужице биле прва слободна територија. Четници су ослободили и држал под комтролом Ваљево, Лозницу и све до Шапца. Ужице је било само прошрење слободне територије.
      ЛАЖ је да су четници заједно са немцима отерали комуњаре из Ужица. Тито и партизани су хтели да прекрше договор са четницима и да заједно држе фабрику оружја у Ужицама па је дошло до сокуба између четника и партизана, а то су искористили Немци и ударили и на четнике и на парттизане. Партизани су после Ужичке републике побегли у Босну, а четници су морали да се повуку на Равну Гору и немцима да препусте ослобођене територије.
      Лаж је и за Неретву. Четници нису опколили партизане, већ су рањенике и партизане прихватали са друге стране стране. Рањене и промрзле партизане су лечили четници и постоје сведочења преживелих.
      Пишеш лажи о намештеном суђењу Дражи Михајловић и позиваш се на комуњарску историју. Нема потребе ширити више те лажи. Реци колико још Срба треба да страда због комунистичких лажи, па да престано са тим лажима.
      Ако будемо наставили и даље да штитимо своје злочинце, онда и не заслужејемо да постојимо.

    5. zina ciceklic каже:

      U pravu si danas je Laž istina.

    6. Аца Тодоровић каже:

      Зина, мислим да сте припадник старије генерације и да је једини разлог зашто и даље подржавате сатанистичи комунистички режим, јесте да не желите да признате да сте узалуд живели и веровали једном лажном систему, јер онда Ваш живот не би имао смисла. Можете убеђивати и себе и друге да је комунистички систем, који се заснивао на лажи и пљачки, био добар, али то је само бежање од истине, од које се не може побећи. Свима нама, који смо живели поштено, је протраћен живот у Србији а и целој бившој Југославији. Не треба да се заносима идеалима, већ треба да истражујемо истину, ма каква и колико болна била.

    7. Комесар I Тимочког батаљона каже:

      Сви системи се заснивају на неком виду лажи и пљачки.

    8. zina ciceklic каже:

      Nisam tinejdžer, 38 mi je godina, i ja nikoga ne podržavam, ama baš nikoga ni danas, nisam uzaludno živjela jer je život najveća vrijednost, proživjela sam četiri godine svaki dan u smrti, bez struje, vode i hrane ja živim u Sarajevu, i nisam uzalud živjela. Govorim istinu i to objektivnu, da ne bi nabrajala, trebalo bi mi mnogo vremena i prostora, dovoljno je samo jedan podatak: Tito je najcjenjeniji predsjednik u svijetu, dokazano. Da je poživio još deceniju njegova osnovana organizacija Nesvrstanih bi bila nadmočnija od UN koja je odobrila bomardovanje Srrbije i priznanje Kosova kao Albanske države. I danas ma u kojoj Arapskoj državi spomeneš Tita Arap će ustati na noge iz poštovanja (pogledaj danas Bliski Istok) sve susjedne države Rumunija, Mađarska, Bugarska, Grčka su izuzetno poštovale Tita i Jugoslaviju, pogledaj danas. UN su dočekivale Tita sa poštovanjem, pogledaj danas . U istoriji SAD samo je Tito dočekan na Aorodromu, doćekao ga je Džon Kenedi na aerodromu, inaće svi predsjednici dolaze helikopterom na travnjak Bijele Kuće na noge predsjedniku SAD. Zapadna Koreja je do sada priredila nezapamćen doček Titu ikada u istoriji. Stara majka Džona Kenedija je lično došla na sahranu Tita da mu oda poštovanje. Došli su da mu odaju poštovanjje sto dvadeset tri državne delegacije, trideset osam šefova država, dvadeset predsjednika, šest predsjednika parlamenta, dvadeset jedan predsjednik vlade, trinaest predsjednika vlada, četrdeset ministara inostranih poslova, devetnaest visokih funkcionera, devet delegacija svjetskih organizacija, devet generalnih sekretara, sedamdeset i četiri partijske organizacije, pet delegacija oslobodilačkih pokreta, niko nikada u svijetu nije sa ovolikim poštovanje ispraćen, ovo je dokumentovana činjenica. New York Times 5. 12. 1943 u članku tvrdi da postoje trojica Tita, čim jedan pogine drugi preuzima i to je ptica feniks. Čerćil od početka 1944 stalno je u prepisci sa Vrhovnim Komandantom Titom, ni on nije načisto koje on, 5. 7. 1944 svom ministru inostranih poslova Čerćil napisa To je Tigar. Tito je jedini vrhovni komadan u WW2 koji je sve i jedan dan bio na frontu (njegov ratni put je iznosio kao tri puta od Triglava do Đevđelije, ta nezapamčena mobilnost rata je i njegov najveći uspjeh, slomljenih svih sedam ofanziva, i da u svom ratnom putu nije izgubio ni jednu bitku i dobio rat) a Amerika i Evropa do kraja rata ne zna koje taj čovjek, to je njegova veličina. Nije valjda da su svi u svijetu lagali samo ti govoriš istinu. Vidiš kada je Tito umro ja sam imala četiri godine, ali svijet je rekao da je on jedan od največih državnika ikada, i održao mu najveću čast i poštovanje ikada. I to poštovanje je ispoštovao svijet, nikada niko nije mu rekao ništa nedolično a kamoli da ga napadne. Podatak iz 1963 svjetske ekonomije je Jugoslavija je najuspješnija ekonomska nacija uz rame joj je samo Japan. Skandinavske zemlje su kopirale Titovu samoupravu radnika, i danas su najviše socijalne zemlje sa brigim o svom narodu. Vidiš, ja sada sijedim i pišem ovo u centru Sarajeva, ako zamislimo da sam ja centar iz kojeg ću povući krug u prečniku od 25 kilometara, prije 1991 lako ću ti nabrojati 20 preduzeća i tvornicA međunarodnog značaja sa poslovima U Evropi, Bliskom Istoku, Aziji i Japanu. Sada nema ni jednog preduzeća tog kalibra od Triglava do Đevđelije.

    9. Аца Тодоровић каже:

      Ако имате 38 година, не можете бити сведок комунистичког режима и неке пртизанске борбе, већ мислите и пишете онако како су комуњаре рекле.
      Рат у Босни и сва ваша патња је резултат комунистичких циљева, који су донети још 1928 године у Дрездену на конгресу КПЈ. Југославија се поделила баш онако како је зацртано 1928г.
      Шта су Срби и други народи у Југославији, имали користи што су Тита ценили у целом свету. Размисли мало, шта је Тито урадио за било кога, да би био цењен. Тито је цењен у афричким државама због медијске пропаганде. Пошто и Вучића хвале наши европски „пријатељи“, да ли то значи да он добро ради и да треба да га поштујемо?
      Једини фронт на коме је Тито био јесте у првом светском рату, када се борио као аустроугарски војник. Овај Тито и ако није био Јосип Броз, јесте као и Јосип Броз учествовао у првом светском рату. Енглезима и Кардељу, пролазећи кроз Босну често говорио, овде су бас Срби потукли и натерали да се повучемо, па је Кардељ нареди Титу да то не спомиње. Партизани нису имали ни једну битку са немцима, једино се хвале неким офанзивама, када је била партизанска бежанија, а не борба. Не постоји податак, да су партизани водили битку за ослобађање неког места и града, већ су улазили у ослобођене градове од стране Руса и четника.
      Историју су написали постављени „победници“ и историја је писана како је одговарала комунистима, а не онако како је било.
      Предузећа која су пропала, не би ни пропала да су изграђена на чврстој економској основи. пронађени су документи да 70% предузећа није радило позитивно, а плату су примане редовно, јер је штапман новац, После се народ чуди одакле инфлација.
      Да није настављено комунистичком праксом деведесетих, да се на руководећа места у државним предузећима поставља само партијски кадар, сачувало би се бар оних 30% фабрика које су радиле позизивно, али како је комунистички систем и данас на делу, све се упропашћује.
      Није проблем одштамапти новац, отворити фабрике и плаћати штампаним новцем раднике, али је проблем одржати такав систем.
      Привреда државе мора да се заснива на реалној производњи и заради а не на машти о лепом животу. Ево некколико примера како је привреда Србије функцоонисала за време Тита.
      http://www.srpskaistorija.com/jos-se-pominje-standard-lep-zivot-u-vreme-komunistickog-zlocinca-j-b-tita-ovako-je-bilo/#comments

    10. zina ciceklic каже:

      Šta se dešava sa tobom, objektivne činjenice koje je pisala istorija u vremenu događanja su neprikosnovene i one su dokumentovane. Ti dokumenti su u arhivama Engleske, Amerike, Rusije. Ja tebi citirala članak New Yotk Times napisan i sitirala ti Čerćila iz dokumneta, navela ti tačan broj sa sahrane Tita koji svi u svijetu imaju kao dokument, navela ti Džona Kenedija doćek Tita na eorodromu kao jedinok predsjednika ikada, itd i itd. Izgleda da si ti trol, pa ti pričinjava zadovoljstvo ova neozbiljnost sa tvoje strane priča i priča bez ijedne činjenice iz dokumenata, a ja naivna mislila ti ozbiljan čovjek. Naivna bila, ali više ne, nikada više ti neću pružiti zadovoljstvo trola, što se tiče mene, nikada više. Ali mi je drago da neko drugi pročita ovo moje objektivno činjenićno, dovoljno je samo jedan i eto istina ostala da živi, i ja ispunila poslanje istine. Koliko sam u istini ona je već potvrđena, Dovoljno je Jedan.

    11. Аца Тодоровић каже:

      Јесу ли нам то Американци и Енглези наши пријатељи, када наводиш њихова документа. Ти Америоканци и Енглези су скинули монархије и у Русији и у Србији-Југославији и инсталирали комунисте. Па не мислиш ваљда да ће они лоше о својим слугама. Погледај како ти американци и Енглези и данас хвале Вучића. Шта њих брига што што је милион и по Срба не запослено а још толико прима плату и пензију од 180евра. Западу је важно да је њихов слуга на власти и да уништава Србе.
      Фрицој Мекрој је био британски официр за везу у титовом штабу. он је мрзео комунисте и питао је Черчила „Шта мислиш ако у Југославији дођу комунисти на власт“ А Черчил му је одговорио. „Имаш ли намеру, после рата да живиш у Југосчавији“ Фрицој:“Не“, а Черчил „Ни ја“. А сад ми дајеш потврду од Черчила масона, који је инсталирао комунисте у Југославији, као доказ да је Тито био добар владар.
      То што су се на његовој сахрани окупило толики број званичника, ништа не показује да је он то и заслужио.
      Мораш да схватиш и ако не желиш да ционисти-илуминати већ више од 100 године постављају своје слуге скоро у свим државама света и да историју кроје по њиховој жељи.
      Ако си читала или гледала рад Јована деретића, све што износи управо је нашао на америчким, енглеским и француским униврзитетима.
      Немци су 1941 године однели 48 вагона историјске граше из историјског музеја у Београду, а увалили су нам њихову историју и историју коју су писали комунисти.
      Историја се учи тако што се истражује а не у књигама које се учи у школама. Ево у Србији се још увек учи у школама да су шиптари потомци неких Илира, а нема никаквих доказа, да су осим Срба на балкану живео неки други народ.
      Пишем да би народу отворио очи, а не да би неког замајавао. Ко хоће да верује у лажи илумината и масона нека верује, али моје је да покушам сваком да покажем пут истине, а ко ће којим путем да иде то је ствар сваког човека и жене.-

    12. Комесар I Тимочког батаљона каже:

      А шта је гарант да је то што си натрабуњао истина? Шта мени гарантује да ти наводни „сведоци“ не лажу само зарад четничког покрета? Ацо, друже, схвати, докле год и четници буду причали да партизани у рату нису урадили ништа а да су четници свеци, и док партизани буду причали да четници у рату нису ништа у радили а да су партизани изврсни борци, да сумирам, докле год једни и други буду константно оспоравали дела једних и других, истине у овој земљи никада неће и бити, а ако смо толико покварен и затуцан народ да не можемо да се договоримо и нађемо средину, онда нек те истине никад и не буде…

    13. Аца Тодоровић каже:

      За вас следбенике комуњарског режима свако изношење истине је трабуњање.
      Комуњаре су лагале, да су оне заслужне и за 27март и за ослобођење Србије-Југославије од фашиста, да би себи приграбили власт и да док су на власти могли да пљачкају државу народ. Шта су радили комњаре, исто ради и данашња власт. Хвали се лажним успесима, да би били на власти и пљачкали.
      Изношењем ИСТИНЕ, четници и присталице традиције Срба, немају за циљ да се докопају власти и да пљачкају државу, већ да се изношењем истине спречи пљачка и уноштавањем Србије и србског народа које без прекида траје више од 70 година.
      Не треба тражити средину већ истину. Не треба да се навијачки понашамо, већ да се боримо за истину, а не за идеологију. Истина зна да заболи, али без истине, нема исправљање прошлости и нема свете будућности.

    14. Комесар I Тимочког батаљона каже:

      А шта ако је истина управо у средини, а не у крајностима?

    15. Аца Тодоровић каже:

      Није битно где је истина, већ да се зна истина, а не да се живи у лажима.

    16. Комесар I Тимочког батаљона каже:

      Ако истину нађемо на средини, знаћемо је, а докле год се форсирају крајности, истине никад неће бити, и све једно, живећеш у лажима…

  3. SlavenMilanov каже:

    Postoji li uopšte način da se srbi, posle sveg zla koje su nam donele ideološke podele, IKAD više ujedine i pomire sa prošlošću ?
    Svađamo se oko partizana i četnika i zaboravljamo da ni jednima ni drugima fokus nije bila SRBIJA i SRBI – nego *ebena jugoslavija ???

    1. Комесар I Тимочког батаљона каже:

      Тешко брате, ја би волео, као по руском систему, али нешто нам не да…

    2. SlavenMilanov каже:

      Ne možemo mi da shvatimo da je istorija – kontinuitet… I samo onaj ko poštuje istorijski kontinuitet – može da se nada uspehu i opstanku…
      Rusima ni dan danas, kada su žestoko kapitalistička zemlja, ne pada na pamet da skinu crvenu petokraku sa vojnih vozila ?
      Po aršinima nekih komentatora ovde prisutnih – Rusi su teške budale i nemaju pojma ?
      Istorija počinje sa – nama ??? katastrofa….

    3. Комесар I Тимочког батаљона каже:

      Управо о томе је реч, али, још овом народу треба образовања и освешћивања…

    4. SlavenMilanov каже:

      ovom narodu treba – apsolutni monarh ili diktator…

    5. Комесар I Тимочког батаљона каже:

      Стаљин ;)

    6. SlavenMilanov каже:

      što se mene tiče – Koba ili Kodža – svejedno…. :o) samo nek bude za Srbiju !

    7. Nikolaus каже:

      Али ако тај дође на власт, онда да га слушају и верују у праведност његових наређења, а не да дувају фанфаре, ломе излоге и пале Београд са транспарентима „Готов је“ и „Спаси Србију и убиј се“! Нама нит ваља кад је демократија јер онда је „анархија“ и „подаништво“, нити кад имамо председника чврсте руке јер би нас онда он „посвађао са целим светом“ и „слао децу да гину“.

    8. SlavenMilanov каже:

      taj kome mogu da lome izloge i duvaju fanfare – i ne treba da dolazi….

    9. Markos каже:

      Srbija po Drazi Mihajlovicu je bila mnogo veca nego vasa od Kursumlije do Dunava tako da to nije isto i nikad ne moze da bude.

    10. Комесар I Тимочког батаљона каже:

      А планирао да је оствари тако што је веровао у помоћ енглеза?

    11. Markos каже:

      To sto mi nismo imali nikakve druge saveznike u ratu je problem vlasti koja je usla u rat bez saveznika a ne generala Mihajlovica koji je pokusavao samo da spasi sto vise Srba i sacuva Srbiju u nemogucim uslovima.

    12. Комесар I Тимочког батаљона каже:

      Имали смо Стаљина, који чак имао позитивно мишљење о Дражи…

    13. Markos каже:

      Jes zato ste ga i streljali kad ste osvojili Srbiju.

    14. Комесар I Тимочког батаљона каже:

      Нисам тад рођен тако да га нисам могао стрељати. Али, ја верујем да га је Стаљин спасао и одвео у Русију…

    15. Markos каже:

      I Nemci isto nisu streljali decu u Kragujevcu nego su ih odveli u Nemacku otprilike je to ta verovatnoca kao ovo sto ti kazes :)

    16. Комесар I Тимочког батаљона каже:

      Апсолутно није коректно да кроз спрдњу користиш пример страдања наше деце…

    17. Markos каже:

      Nije korektno ni da kroz sprdnju koristis primer stradanja generala Mihajlovica i hiljade drugih koje su tvoji komunisti pobili po Srbiji.

    18. Комесар I Тимочког батаљона каже:

      Ако сам икада поменуо нечије страдање, никад поред тога нисам ставио саили, а што се Драже тиче, ја искрено верујем да није убијен, лично бих волео да није убијен, и свако ко је од „комуниста“ пострадао невин, њиих сажаљевам и злочин осуђујем…

    19. Markos каже:

      Svako normalan osudjuje zlocine, problem je sto ti ovde godinama hvalis nekakve vase ,,narodne heroje“ koji su ubijali svoj narod vise nego Nemacki okupator.

      Glupo je i to se ti i takvi pozivate na nekakvu Rusiju i Staljina a poznato je da ste vi preko Staljina samo okupirali Srbiju i pravili zlocine da bi 2-3 godine posle toga prodali i njega i sluzili zapadu.
      Posle kad zapadu vise niste trebali rasturili su tu vasu Jugoslaviju za 5.6 dana.

      Zato ja i danas verujem da ne moze da se stvori Velika Albanija, jer i Zapad i Rusija takvu bagru kao sto su bili nasi komunisti i danas Siptari koriste dok im treba a posle ih vrate u prirodno staniste.

    20. Комесар I Тимочког батаљона каже:

      Ја хвалим борце, војнике, не команданте…

    21. Аца Тодоровић каже:

      Али Стаљин је имао само мишљење, али по наредби Черчила, ништа није помогао Дражи.

    22. Комесар I Тимочког батаљона каже:

      Можда је и помогао, не знамо, али нечег сигурно има у руским архивима…

  4. Херцеговина каже:

    Није било исто у Србији и Ерцеговини. На страну какав је живот био у старој Југославији под краљем, једноставно у то вријеме кад нас је вријебала усташка кама, НИЈЕ СМЈЕЛО бити подјеле међу Србима.
    Нема овдје никакве пропаганде, ја ти за Ерцеговину могу рећи оно што чух из ПРВЕ РУКЕ од покојног ђеда. Пропаганду су углавном ширили комунистички синови, који и данас вједре и облаче по Београду.
    Устанак у Ерцеговини почео је одмах неђе 2-3 јуна 1941 и то искључиво због усташких злочина. Никакве подјеле није било, Срби су дисали као један. Само један примјер имаш у селу Братач гдје је устанак заједнички водио војвода Петар Самарџић и Миле Гушић потоњи партизан. Разлаз међу овом двојицом десио се јер су комунисти врбовали Мила за своје циљеве. Самарџић је молио и ургирао за србску слогу, а послије побједе над усташама, на ред да дође политика и државно уређење какво народ буде хтио на изборима.
    Међутим, комунистичка партија је, изгледа, рат схватила као,САД ИЛИ НИКАД да дођу на власт, и тиме закопала све Ерцеговачке Србе у црно изазвавши братоу.б.илачки рат.
    Д. Михаиловић је упутио мајора Бошка Тодоровића у Ерцеговину почетком јануара 1942, што су комунисти правилно схватили као највећу опасност за себе и своје циљеве и одмах формирали Ерцеговачки ударни батаљон крајем јануара чији је ЈЕДИНИ задатак био, не борба против окупатора, већа борба против србских четника.
    При батаљону формиран је преки суд за ,,издајнике,, који је у Кифину Селу ухватио и уб..ио Тодоровића заједно са локалним становништвом, на спавању. Колика су зла комунисти учинили Србима Ерцеговине свједочи и ова пјесма која се годинама пјевала:
    Црк,о мошо, кр.епо тиито,
    владо шегрт поманито.!!

    1. Markos каже:

      Fala Bogu da cujemo i naucimo nesto umno ovde.

    2. Zelimir каже:

      Земо Мајора Бошка Тодоровића су партизани позвали на преговоре о не нападању и сарадњи па су га на превару намамили у Кифино село и ту су га и убили. Мајор Тодоровић је опрганизовао отпор усташама у Босни и Херцеговини и био је омиљен код Србског народа. Мајор Бошко Тодоровић је био изузетан официр који је јако добро познавао војнички занат и веома брзо се прославио у операцијама на Рогатици и Вишеграду. Војнички, партизани га нису могли побједити а пошто га је Србски народ волио и чувао партизанима је једино остала превара на располагању да уклоне овако за њих опасног противника. Партизани су га позивом на преговоре о сарадњи и не нападању преварили и убили. Мајор Бошко Тодоровић је Србски Витез који је сада заједно са Милош Обилић и Светим Царом Лазаром у Небеској Србији. Слава јунаку Мајору Бошку Тодоровићу. Ово ми је испричао преживјели четник Рогатичке Летеће Бригаде којом је командовао Радомир Нешковић. Поздрав

Коментари су затворени.