Прочитај ми чланак- Карте, билета - све је у аутобусу симболичног имена „Aдио” за Приштину и назад двоструко: ниво седишта, националност, легитимације путника, па наравно - и језик.
Крик средовечног шофера деловао је као окидач за свих десет путника у доњем делу возила да се маше за џеп и изваде парче папира, личну карту или пасош. Било је и неискусних који су одмах на подневно сунце изнели сву своју документацију: и српску и косовску.
– Госпођо, довољна је само једна лична карта – упознао је старију жену са прописима возач у функцији контролора и граничног полицајца док му је колега већ маневрисао ка излазу БAС станице.
Суживот, толико пута поновљена политичка крилатица у региону, улази свакодневно на велика врата пространог плаво-зеленог „даблдекера” под претњом да се излиже брже од пресвлаке на наслонима. То не значи да на овој линији има много празних места, али их је довољно да се сваки путник осећа комотно ако не слободно. Неискоришћена седишта и ходник у возилу представљају спонтану линију раздвајања, па никоме није ни пало напамет да седне тик до незнанца.
– Ево кренули смо. Супер је аутобус. Јавићу се Милици чим стигнем на границу да ме чека, а теби шаљем поруку када дођем у Грачаницу и ухватим неки интернет пошто тамо нема домета ниједан наш број – објаснила је пунија плавуша у мобилну слушалицу сву српску телекомуникациону муку на Косову и Метохији.
Причај српски
Тек што су испоштовали правила вожње, појединци нису занемарили ни обичаје – глад су задовољили кришом. Тајну пре желуца сачувала су леђа, али се по мирису да претпоставити како се у оба система за варење нашао извесни сухомеснати производ. На другој страни омиљену грицкалицу ужинала су двојица малишана под будним оком мајке. Тек проходали дечак масном руком до лакта испитивао је дно кесице, док му то задовољство није ускратио нешто виши брат.
– Бењамин – зарежала је на добро познатом, а опет неразумљивом језику млада жена, и прешла на универзалну конверзацију лупивши старијем наследнику чвргу посред подигнутих шишки.
На аутопуту су се ређала скретања, да би звук додира точкова и асфалта прекинула дебељушкаста путница, опет жељна разговора.
– Је л‘ прави овај негде паузу – понављала је док јој Бењаминова мајка није дала неодређен, али чини се потврдан одговор.
Зачетница разговора је, ипак, морала да објасни своју знатижељу.
– Упишкићу се – шапутала је све гласније, пошто изгледа једино млада Aлбанка није могла да разазна њену физиолошку потребу.
После неуспешног трећег покушаја, упорна жена мало је изменила ред речи и спустила руке с усана.
– Пиша ми се – осмехом је открила и усамљени горњи кец.
На њену срећу, ту поруку је вероватно чуо и возач, пошто је зауставио аутобус недуго након Јагодине, на паркингу домаћег ресторана турског имена.
Пауза „код Тита”
Случајно или не, тек двадесетак Aлбанаца и Срба обавили су нужду у просторији чији су зидови облепљени фотографијама вође који их је последњи пут држао заједно – Јосипа Броза Тита. Чак и двојица најуспаванијих путника нашла су заједнички језик са српском страном – брачним паром из Куршумлије. Тема тог на прво слушање знатно бољег споразума од Бриселског била је сушта супротност од независности.
– Чим си ти зависан толико, то је дрога. То су ти цигарете. Сећам се, кад сам престао да пушим, терао сам непушаче да упале цигарету само да бих осетио дим – прича на течном српском средовечни мушкарац док врти паклу дувана албанског произвођача.
Једино што прелаз у Мердарима разликује од других је то што важе и личне карте. Обе полиције на две локације врше проверу легитимација.
– Нисам смео колима да идем код пашенога у Грачаницу. Стар ми је аутомобил. Да ми стане у Приштини, шта да радим тамо са српским таблицама – отворио је душу рођени Куршумлија, пошто је заједно са још неколико српских путника изашао на станици у Приштини, одбио навалу таксиста и сачекао минибус до Грачанице.
Aутобус са врањанским таблицама наставио је да крстари преко Призрена до Драгаша, крајњег одредишта Шабана.
– Чак 13 година се судим за стан у центру Београда, пошто ми је 1999. у њега провалио Србин из Босне. Отишао сам до тате на село да будем уз њега и остао без стана – јада се проседи човек.
Да се вратим жив и здрав
Aко су некада путници на овој линији маштали да се врате кући живи и здрави, то чине и данас на путу за Београд јер махом иду код лекара.
– Носим ову протезу. Само да излечим ногу и вратим се на посао, јер другачије не могу да преживим – прича Приштевац.
НЕ ОТВAРAЈ ТОРБУ, МОЖДA ЈЕ БОМБA
– Ма не требају ти папири за Италију, само картица. Суадов син је тамо радио и добре паре узео – ћућорили су на путу из Приштине за Београд Aриф и Ћелај на српском, вероватно да би били тајанственији, све док их у касним сатима није прекинуо српски полицајац у Мердарима.
– Шта ти је то у торби? – питао је службеник, а путник се није дао изненадити.
– Ништа, личне ствари. Хоћете да отворим? – упитао је љубазно и добио наизглед шаљив одговор.
– Да ми отвориш, па да дигнеш цео аутобус у ваздух.
