Прочитај ми чланакСве је на продају. Нестају српска села попут Преоца, Угљара, Бресја, Лапљег Села. Продају српских кућа и имања нико не спречава, народ је препуштен сам себи
У Грачаници је тренутно актуелна прича о магистралном путу који ће проћи за мало па кроз сред села. Тај пут треба да повеже гњилански крај са аутопутем за Скопље, односно за Пећ, Призрен, и даље Тирану и луку Драч. За све поменуте путне правце главне петље се налазе у централном делу Косова и Метохије – у Широком пољу.
Нови путеви делују импозантно. Брзина којом се граде је невероватна. Све је на њима одрађено по последњим стандардима – како и не би када Американци воде главну реч.
Нови кружни ток на путу Приштина – Скопље, баш у делу где пролази пруга, прилично је збунио Србе из овог дела Космета и питали смо се шта ће ту. Када је завршен постало нам је јасно да ће се ту пут из Гњилана спојити са путем за Скопље. Ићи ће трасом где је стара пруга и поделиће Грачаницу на два дела.
Када из ваздуха посматрате централни део Косова и Метохије, ту се сем путева ништа дуго не види. Доминирају петље на којима се укрштају различити путни правци – Скопље, Драч, Ниш – асфалтни путеви који пољопривредна поља деле на ситне парцеле, бетонски надвожњаци испод којих се једва виде куће. Око њих као да нема живота. Говорим о српским пољима, српској земљи и српским кућама. Сви путеви које сам набројала нису нигде друго могли да прођу него баш преко српских имања.
ГЛАВНИ КРИВАЦ
Већ сам једном писала о томе како су овим путевима разбили у комаде централни део Космета у коме живи око 20 хиљада Срба – такозвану грачаничку енклаву. Новим путем кроз Грачаницу, и даље кроз други део Широког поља, чији су Срби власници, разбијају нас у парампарчад. Можда се тренутно то не види и не делује толико страшно, али за неколико година ће се и те како видети.
Фото: Србин.инфо
Грачаницу и Лапље Село – два највећа српска села у централном Косову – дели око три километара пута кроз поље. Тим путем крећу се Срби и то је једини пут у овом делу Космета који води до Грачанице, а којим се у потпуности избегавају Албанци. Са леве и десне стране, одмах до асфалта, је обрадива земља чији су власници Срби. Тај део је познат по остацима римског насеља Улпијана. Још 1953. године вршена су археолошка истраживања, где је доста тога откривено, али је више од 90 одсто насеља затрпано и врећено власницима који су ту земљу обрађивали. Према истим плановима Албанци последњих година врше ископавања, изнајмили су земљу од власника, и пре неколико дана су на једном делу отворили археолошки парк. Зашто ово пишем? Пут који помињем проћи ће кроз средину римског насеља који се простире на око 70 хектара, Срби више неће имати пут којим могу да избегну Албанце а обрадива земља, која се не прода, ће полако бити претворена у археолошки парк.
Иза њива, – испод којих се налази римско насеље – на отприлике двеста метара у пољу, Албанци последњих година купују српску земљу. Сви знамо да је тај део од неколико десетина хектара продат – познајем људе који су ту продавали њиве за 100 или 200 евра по ару – али нико од Албанаца није ништа градио. Никоме није било јасно зашто баш у том пољу Албанци купују имања.
Пут који помињем нам је све објаснио. Албанци су знали где ће он проћи и купили су за мале паре одличну земљу на којој могу да граде ресторане, бензинске пумпе, хотеле и коцкарнице. (То некако највише воле да зидају поред важних путева, па не видим зашто би баш део који помињем био изузетак.) Њихова имања су сада одмах поред будућег магистралног пута. Преко пута њега је археолошки парк “Улпијана“ и све коцкице се полако слажу. Стигли су нам до грла.
Ко је за ово крив? Прво они који су земљу продали или изнајмили да Албанци по њој копају, Срби који су у институцијама “државе Косово“, али чини нам се највише држава Србија. Зашто држава Србија?
Зато што нема баш ни један конкретан план како да Срби остану да живе на Косову и Метохији. Како ко на власт дође, трчи у Брисел и тргује са нама као да смо роба. Народ је остављен 1999. године на милост и немилост окупаторима. Све наде су нам усмерене ка Београду а одговорли су нам Бриселским споразумом. Поруке наших зваичника да то раде да би нама било боље за нас су исто што и стара изрека која каже; “не липши магарче до зелене траве“. Занимљиво је да после потписивања тог споразума и онога што је уследило на терену, чак и Срби који су били најоштрији противници продаје земље и кућа Албанцима, они који своје имање никад неће продати, више не криве Србе када то ураде. Звучи невероватно, али, верујте ми, познајем те људе.
Представници Срба у косовским институцијама су прича за себе. Они су морали да знају где путеви пролазе а прстом нису мрднули да се нешто другачије уради. Они ништа не виде, ништа не знају. Држава Србија стоји иза њих и зато све што (не)раде на терену још трагичније изгледа. Држава је та која ствара услове да неко негде може да живи и обрнуто. “Држава Косово“, односно њене институције у општини Исток покренуле су иницијативу да се у искључиво повратничким насељима ове општине почне са отварањем рудника и ископавањем руда и минерала која, пазите сад, подразумева експропријацију исључиво српске приватне имовине.
НЕДОСТАТАК ОСНОВНИХ ЖИВОТНИХ УСЛОВА
Због такве политике народ последњих година више ни не помишља на то да овде може опстати. Прича се само о томе ко ће најдуже да издржи и последњи оде. Све је на продају. Нестају српска села попут Преоца, Угљара, Бресја, Лапљег Села. Продају српских кућа и имања нико не спречава, народ је препуштен сам себи, и сада имате ситуацију да су свих ових година Срби остали у срединама попут Рабовца или Старог Грацка у општини Липљан – то су два места у потпуном окружењу Албанаца. Срби су страдали у оба села, али се део њих још увек држи. За њих је Грачаница са околним местима била компактна српска средина са јасним ставом да одатле нико неће отићи. О продаји није смело ни да се размишља.
Из тих затворених средина сада посматрају како нестају велика српска места и једноставно немају чему да се надају. Исто је и са Србима у Метохији.
Могла бих до сутра да набрајам шта нам све овде фали. На пример, у једној сеоској школској згради наставу слушају ђаци три, четири школе. (Све школе из Приштине су 1999. године премештене у Грачаницу и Лапље Село и отуда гужва.) Наша држава, за све ове године, није имала пара за нову школу. Тек ће се наредне године градити школа средствима Европске уније, сада када је деце све мање.
Болнице су нам и даље контејнери. Породилиште има две собе са по три кревета, хирургија три собе и укупно 12 кревета. Болницу у Лапљем Селу су подигли Французи, у Грачаници Грци, и ту је смештен КБЦ Приштина. То су буквално пољске болнице, као да је ратно стање. У њима често нема ништа од медицинског материјала, све сам купиш па идеш на неку лакшу операцију или превијање. За све ове године наша држава ни болницу није хтела да сагради. У Клиничко-болнички центар Приштина упућено је око 80 хиљада људи, односно сви Срби јужно од Ибра.
Поновићу – по ко зна који пут – да је све било подношљивије док држава Србија није аминовала ову окупацију и гурнула нас у руке “држави Косово“. То је била каписла која је почела да руни најјаче српске средине које су, између осталог, разбијене на један лукав и перфидан начин – путевима. Тамо где је најбројнији повратак Срба, Албанцима је на памет пало да копају руду. Изградњу путева не да нисмо спречили, него ћемо градећи пут из Ниша, који се у овом делу Космета прикључује путу за Драч, и ми мало цемента на све то да додамо. Видећемо шта ће бити у општини Исток.
Немам намеру да овим што сам набројала правдам било ког Србина који је своје имање или кућу продао, али то је просто наша стварност. Поставите се на место тих Срба и запитајте се да ли би ви издржали. Просвета и здравство су битне карике сваког друштва, а на Косову и Метохији су више него јадне. Сви који дођу из Београда лепим речима и паролама шминкају ово бедно стање као да је народ тотално неук и слеп код очију. Намерно игнорисање битних ствари, то окретање главе од стварних проблема, уз сав притисак који од Албанаца трпимо од када знамо за себе, допринели су томе да је све више људи који пресавијају табак и кажу: “Доста је било, моје дете овде неће да расте“.
