Прочитај ми чланакНАТО је дошао да утврди и обележи територију. НАТО је дошао да капарише Црну Гору. И све то тихо, без превише медијске вике и помпе. Без непотребне халабуке и узнемиравања јавности и грађана којих се то највише тиче. Све баш онако како треба и како то професионалци раде. Ниско, тихо, и испод радара.
Црногорска војска званично није била организатор минуле теренске вежбе „Црна Гора 2016“, која је према плану у сарадњи са НАТО-ом требало да побољша капацитете државе приликом ношења са последицама природних катастрофа.
Тешко је утврдити у којој је мери, ако уопште и јесте, црногорска војска учествовала у читавој операцији, тек ако бисте упитали у Министарству одбране о распореду и детаљима вежбе — сем љубазног упута према Министарству унутрашњих послова, немогуће је да сте ишта конкретно о томе могли сазнати
У Министарству одбране кажу — питајте МУП. Дакле, вежбу су организовали Евроатлантски центар за координацију одговора на катастрофе и Директорат за ванредне ситуације при Министарству унутрашњих послова.
Ако је неком на први поглед чудно што НАТО када организује вежбу у некој земљи то не чини, природно, у првом реду у сарадњи са војском те земље — у случају Црне Горе то ипак није случај.
Након силних реорганизација и реформи црногорске војске, све у координацији и следећи савете евроатлантских партнера, Војска Црне Горе данас може да се похвали чињеницом да у свом поседу више нема ниједан авион, подморницу, па чак ни тенк. И зато је практично и немогуће у Црној Гори организовати озбиљнију војну вежбу. А логично, у таквим околностима полиција по својој бројности и опремљености намеће се као озбиљнија и организованија структура од војске, па тиме и природнији избор чак и за НАТО-партнере. Али и то је ипак тема за себе…
Међународној теренској вјежби у медијима није поклањано превише пажње. Чак је, могло би се рећи, генерално поприлично била наглашена незаинтересованост црногорских што штампаних, што електронских медија за ову тему.
Осим што су суштински само пропраћене две конференције за штампу, прва која је објавила почетак и друга уприличена да најави крај — читав догађај протекао је мимо нарочитог интересовања седме силе.
Ипак, оба обраћања црногорских и гостујућих званичника широј јавности, уприличена у склопу обележавања међународне теренске вежбе у Црној Гори имају једну своју заједничку повезницу.
Један детаљ. А као што се то добро зна, ђаво је увек у детаљу.
На првој конференцији за штампу, главна вест ипак није била она која се односи на сам догађај одржавања међународне вежбе, већ изјава кандидата за мандатара Демократске парtије социјалиста Душка Марковића, у којој је навео очекивање брзог краја преговора о формирању нове Владе ДПС-а са партијама националних мањина.
На другом, завршном обраћању за медије поводом овог догађаја, одржаном на репрезентативном туристичком комплексу Плавница на Скадарском језеру, заменица генералног секретара НАТО-а Роуз Готемелер, изјавила је да процес учлањења Црне Горе у НАТО тече „изузетно глатко“ и да су током тог процеса црногорске институције довољно оснажиле и ојачале да данас ефикасно решавају ситуације каква је била, између осталог, и она „предизборна“. И да након ратификације у парламентима 28 држава-чланица НАТО-а, очекује да се одлука о уласку државе у ову алијансу глатко „деси“ и у Парламенту Црне Горе.
Истина, Готемелерова је оценила да је оно што се десило на изборни дан веома „озбиљна ситуација“. Али очигледно не баш толико озбиљна да доведе у питање резултате избора, а понајмање оспори неоспорно — а то је потребна парламентарна већина за улазак земље у НАТО.
И тако, изгледа да се нико ни не обазире на чињеницу што је можда читав догађај у бити био једна обична фарса. Што у војни савез улази земља која фактички нема војску, што се изричу високе оцене о институционалном напретку и стабилности земље која се налази у никад озбиљнијој политичкој, друштвеној, и свакој другој кризи.
Или што се на концу Северноатлантска алијанса домаћој публици представља за ватрогасно удружење које се бави санацијом поплава и пожара. Не, ништа од тога.
Оно што смо добили је представа у два чина. У првом — цртање будуће владе Црне Горе, а у другом — утврђивање главног задатка те нове владе.
У коначници, читава ствар је добила свој конкретан, веома реалан и стваран облик. Читава ствар се свела на до бола једноставну и просту чињеницу — НАТО је дошао да утврди и обележи територију. НАТО је дошао да капарише Црну Гору. И све то тихо, без превише медијске вике и помпе. Без непотребне халабуке и узнемиравања јавности и грађана којих се то највише тиче. Све баш онако како треба и како то професионалци раде. Ниско, тихо, и испод радара.
