Прочитај ми чланакОдмах после победе Доналда Трампа на изборима у САД, главни уредник најстаријег угледног америчког магазина Тхе Атлантиц Џефри Голдберг урадио је интервју са Хенријем Кисинџером. А пре избора је с њим разговарао о томе како би следећи председник требало да се понаша са Русијом, Кином, Европом, Блиским Истоком.
Хенри Кисинџер
Одмах после победе Доналда Трампа на изборима у САД, главни уредник најстаријег угледног америчког магазина Тхе Атлантиц Џефри Голдберг урадио је интервју са Хенријем Кисинџером. А пре избора је с њим разговарао о томе како би следећи председник требало да се понаша са Русијом, Кином, Европом, Блиским Истоком.
Бивши амерички државни секретар, који је ту функцију обављао још у време Брежњева и Никсона, има већ 93 године. Међутим, још увек је „у послу“. Као политички гуру чији је ауторитет неупитан, Кисинџер путује по различитим земљама и састаје се са светским лидерима.
Многи сматрају да он на тај начин извршава посебне дипломатске „деликатне налоге“. Кисинџер је не једном примећен и у Москви код Владимира Путина, који је с њим размењивао мишљења о светским политичким проблемима.
Ево дела интервјуа вођеног после Трампове победе над Хилари Клинтон:
• Голдберг: Да ли сте изненађени?
Кисинџер: Мислио сам да ће Хилари победити.
• Зашто се то уопште догодило?
– Трампова појава је умногоме реакција Средишње Америке на напад на њене вредности.
• Шта то (победа Трампа – прим. ред.) значи за улогу Америке у свету?
– То може да нам омогући да ускладимо нашу спољну политику и унутрашњу ситуацију. Очигледно је да постоје велике разлике између тога како нашу спољну политику доживљавају наш народ и елите. Нови председник има шансу да их помири. Али, од њега зависи у којој мери ће то успети.
• Да ли сте сигурни у Трампову стручност?
– Ми морамо да престанемо да дискутујемо о томе. Он је изабрани председник.
• Да ли намеравате да му помогнете?
– Тешко ми је да дођем до њега. Али, ако ме замоли да дођем код њега, ја ћу доћи.
• Шта Вас је највише забринуло на овим изборима?
– Шок са којим стране државе реагују на њихов исход.
• Како ће реаговати Кина?
– Уверен сам да ће Кина проучавати своје варијанте. Мислим да ће и реакција Москве бити иста.
• Да ли је Трамп Путинов апологета?
– Не. Мислим да је он просто „ушао“ у добро погођену реторику, јер је Путин рекао неке лепе речи о њему. И Трамп је осећао да мора да узврати.
• Ви не мислите да су они повезани неким претходним односима.
– Не.
• То јест, Русија се неће бацити да искористи своју шансу?
– Вероватније је да ће Путин чекати да би видео како ће се развијати ситуација. Русија и САД сарађују у областима где ниједна од њих нема потпуну контролу, као што су, на пример, Украјина или Сирија. Можда би неки учесници тих сукоба сада могли да се осете мало слободније и предузму нешто. Али, Путин ће чекати.
Део интервјуа вођен пре америчких председничких избора:
• Зашто поново имамо тако напете односе са Русијом?
– На почетку ресетовања наших односа председник је био Медведев. Бела кућа је у том периоду својски ограничавала контакте са Путином. Неко у администрацији (председника САД – прим. ред.) се очигледно надао да ће Медведев отпустити Путина и да ће се Русија кретати у правцу демократије, да ће се оријентисати на Запад, да ће тежити да постане чланица NATO. И да ће Путин на крају схватити да се историја креће у правцу Америке. Међутим, када се Путин вратио на место председника, то се све неумитно срушило.
Да би се разумео Путин, треба читати Достојевског, а не Mein Kampf. Он зна да је Русија много слабија него раније. Много слабија од САД. Међутим, он је шеф државе која се много векова пројављивала у својој империјалној величини, али је после распада Совјетског Савеза изгубила 300 година царске историје.
Русија се суочава са претњама на сваком делу своје територије. Демографски кошмар на граници с Кином. Идеолошки кошмар у виду радикалног ислама уздуж јужне границе. И на Западу – Европа, у којој Москва види историјски изазов.
Русија тражи да буде призната као велика сила. Да је третирају као једнаку, а не као неког ко моли у систему који је пројектовала Америка.
Представу да Русија може да органски постане чланица NATO демантује историјско искуство. Русију су изградили цареви који су саопштавали: „Ова мочвара ће бити град Одеса или град Петербург“. Они су преживели векове под Монголима.
Шведски краљ Карл XII је дошао у Русију мислећи да је Москви лако наметнути шведски поредак. Али је открио да су руски сељаци палили своју летину да би лишили освајаче хране. Они ће пре гладовати него да дозволе да им освоје земљу. Карл је промарширао целом Европом, али нигде није видео нешто такво. Његова војска је била приморана да иде на југ, у Украјину, само да би преживела, где је на крају и побеђена.
Мало је држава водило толико ратова колико Русија у својој вечитој тежњи да сачувају статус и безбедност. Али, у критичним тренуцима управо је Русија је чувала равнотежу у свету, разбијајући снаге које су хтеле да је униште. Она је заштитила свет од Монгола, од Шведске у 18. веку, од Наполеона у 19. веку, и од Хитлера у 20. веку. И данас Русија има велики значај за борбу против радикалног ислама.
Све ово говорим да бих нагласио: Русију је немогуће увести у међународни систем њеним мењањем. То је јединствено и сложено друштво. Питање Русије треба решавати искључивањем војних варијанти, али тако да она сачува своје историјско достојанство.
Али, и Русија мора да научи лекцију: не може се задобити поштовање једностраним захтевима или демонстрацијом силе.
• На који начин следећи председник САД може може да изађе из садашњег хаоса у односима са Русијом?
– Постоје најмање две варијанте. Једни кажу да је Русија прекршила међународно право и анектирала Крим, зато мора поново да научи лекцију хладног рата. Ми морамо да натерамо Русију да нормализује односе са Украјином помоћу санкција и изолације. И ако се Русија због тога распадне, то је цена коју мора да плати.
Други, иако су у мањини, размишљају другачије: Русија је огромна земља која има велику унутрашњу рану (после распада СССР). Русији је потребна свест да је и даље велика држава. Ми вероватно можемо да победимо у новом хладном рату, али државници морају да имају границе. Да ли желимо да добијемо још једну Југославију, захваћену сукобима, али која ће се простирати од Петербурга до Владивостока? То није у интересу Америке.
Украјина је фактички постала симбол кризе. Морамо бити одлучни како бисмо искључили све даље покушаје војног решавања тог конфликта. Али, онда морамо радимо и на стратегији дипломатског решења.
Не могу се цртати границе NATO по источној страни Украјине. Она је на свега 300 миља од Москве. За Кремљ је то драматичан заокрет. Јер, у време хладног рата та граница се налазила на хиљаду миља ка Западу – уздуж реке Лабе.
За Москву ће бити сасвим безбедно ако граница NATO буде на западној страни Украјине. Украјина би требало да буде мост између NATO и Русије, а не истурена караула за обе стране.
Улога Украјине у међународном систему требало би да буде налик улози Аустрије или Финске, да има слободне економске и политичке односе и са Европом и са Русијом, али да не буде чланица ниједне војне алијансе.
Присталице ширења NATO кажу да Русија не би требало да брине, да NATO не намерава да напада Москву. Међутим, историјско искуство обавезује руске лидере да процењују могућности својих суседа.
Све што сам описао је могуће. Али, то се не може постићи ако се дође у Кремљ и каже: „Ово је наш план.“ Као и сваки договор са Москвом, овај ће захтевати разумевање руског духа и признавање руске историје. Наравно, и војну силу која ће бити довољна да разбије сва искушења.
• Изгубили смо поверење Руса у Сирији?
– На почетку свог председничког мандата 2001. године Путин је тражио у Америци потенцијалног партнера, пре свега за борбу против исламског екстремизма.
Међутим, када је Америка подржала наранџасту револуцију у Украјини 2004. године, Путин је постепено убедио себе да је интерес САД слабљење Русије. То га је натерало да тражи потенцијалне савезнике у Кини и другим земљама. Али, чак ни то не искључује побољшање односа између Русије и САД, премда је могућности данас мање него 2001. године.
• Да ли бисте препустили Украјину Русији у замену за максималну сарадњу Москве на Блиском Истоку?
– Не. Ја сам за независну Украјину, ван војних блокова. Ако се од Украјине одвоје две области у Донбасу, она ће гарантовано постати трајно непријатељска према Русији. Украјина ће тада остати под влашћу свог западног дела. Решење је у томе да се тим областима у Донбасу дају аутономија и право гласа у војним питањима. А у свему осталом их оставити под контролом Украјине.
