Прочитај ми чланакЗашто руске лидере не интересује много висина плате? Први човек у држави не зарађује много у поређењу са осталима који раде у Кремљу, али се често дешава да „газду“ Кремља и не интересује много висина плате.
Зашто руске лидере не интересује много висина плате? Први човек у држави не зарађује много у поређењу са осталима који раде у Кремљу, али се често дешава да „газду“ Кремља и не интересује много висина плате.
За разлику од САД, где је председничка плата већ 15 година иста, у Русији се примања шефа државе стално мењају.
Тако је 2013. године плата председника Русије Владимира Путина отприлике износила 306.000 рубаља месечно (9.500 долара). За дванаест месеци он је добио 3.672 милиона рубаља (115.000 долара). Већ следеће године су му се приходи нагло повећали и премашили 640.000 рубаља (16.000 долара) месечно (или 7,7 милиона рубаља, односно 193.000 долара годишње).
Међутим, у прoлеће 2015. године, у контексту наглих скокова националне валуте, Путин је смањио себи плату за 10%. Па ипак је 2015. године зарадио 8,9 милиона рубаља (137.000 долара), тј. око 740.000 рубаља (11.500 долара) месечно. Смањење плате треба да се одрази у следећем извештају за текућу 2016. годину.
Први човек у држави не зарађује много у односу на остале који раде у Кремљу. Међутим, често се дешава да „газду“ Кремља и не интересује много висина његове плате.
„Поштено да кажем, ја чак и не знам колика ми је плата. Донесу ми, ја уплатим на рачун и чак не бројим“, рекао је једном Владимир Путин.
Први председник Русије Борис Јељцин је 1997. године обавезао функционере да јавно приказују своје приходе, и сам је то учинио: у марту 1998. године је први предао извештај. Јељцин је оценио да му имовина и укупна примања вреде 1.950.324 рубље (325.054 долара). Та бројка је добијена сабирањем плате, хонорара за књигу „Председникове белешке“ и процентa од штедње у Збербанци.
Не баратају „живим“ новцем
Данас историчари поседују податке и о платама совјетских лидера.
„У децембру 1947. године плата Јосифа Стаљина као председника Савета министара износила је 10.000 рубаља. Није, међутим, јасно да ли је у ту суму урачуната његова плата као секретара Централног комитета, а то је још 8.000 рубаља“, каже Олег Хлевњук који се бави истраживањем Стаљиновог периода.
Поред тога, генерални секретар је требало да добија и хонораре за милионске тираже његових објављених дела. Познат је случај када је Стаљин послао у Грузију пријатељима из детињства велику суму новца (40.000 рубаља).
Ради поређења: просечна годишња примања совјетског грађанина у том периоду су износила око 7.200 рубаља, а месечна, око 600 рубаља. У колхозима су људи 1950. године примали мање од 100 рубаља месечно у просеку по глави становника.
Хлебњук, међутим, не препоручује да се обраћа пажња на званичну плату совјетских руководилаца. Независно од плате милиони рубаља су трошени на одржавање њихових викенд-кућа, обезбеђење и обслуживање.
„После 1947. године отац ме је понекад питао за време наших ретких сусрета: ’Треба ли ти новца?’. На то сам ја увек одговарала да не треба“, пише у својим мемоарима ћерка совјетског вође Светлана Алилујева. „Немој да лажеш, реци колико ти треба?“, говорио би он.
„Нисам знала шта да кажем, а он није знао ни колико вреди тадашњи новац, ни колико га има. Он је живео по својим представама из доба пре револуције и сматрао је да је 100 рубаља огроман новац. Понекад ми је давао 2-3 хиљаде рубаља. Нисам знала да ли ми даје за месец дана, за пола године или за две недеље, а он ми је то давао као да ми даје милион…“
„Цела његова плата је сваког месеца стизала у пакетима на његов сто. Не знам ни да ли је имао штедну књижицу. Вероватно није. Он сам није трошио новац. Није имао за шта и где да га троши. Све што је у току дана користио и што му је требало – куће, викендице, послуга, храна, одело – све је то плаћала држава“.
Доктор историјских наука Олег Будњицки подсећа да „живи“ новац за руске руководиоце није имао значаја. Колико год да је Лењин зарађивао, било је крајње тешко купити чак и намирнице за тај новац, јер је он брзо губио вредност.
О односу руководилаца према новцу сликовито говори и давнашњи случај који се догодио Јељцину. Борис Николајевич је дошао на отварање домаће мреже експрес ресторана „Русское бистро“, одабрао шта ће да купи и кренуо према каси.
Међутим, у џепу, наравно, није имао новца, па му га је пружио неко од његових људи. Јељцин неко време није могао да схвати колико треба да плати. Са чуђењем је претурао новац по рукама, јер се потпуно одвикао од таквих ситуација.
