Прочитај ми чланакРСК – На данашњи дан пре 23 године, јединице Југословенске народне армије ушле су у српски град Вуковар чиме су окончане тромесечне борбе у којима су погинуле хиљаде људи, а готово читав град је разрушен.
Ратни сукоби почели су 13. августа 1991, а ЈНА је заузела град 18. новембра. Вуковар је био први град из којег су борбом потиснуте хрватске снаге. Борбе за Вуковар трајале су 86 дана, а у њима је, како се процењује, погинуло између 3.000 и 5.000 људи, углавном цивила. У сукобима је разрушено 90 одсто града.
У опсади Вуковара учествовало је око 30.000 војника ЈНА и велики број припадника територијалне одбране и паравојних снага, док су хрватске снаге, према проценама, најпре бројале 1.800 људи, али су временом битно нарасле. Са хрватске стране командант одбране Вуковара био је Миле Дедаковић Јастреб, а командант кризног штаба Томислав Мерчеп.
Снаге ЈНА и српски добровољци кренули су из два правца у пробој са севера и југа града, задатак одсецања Винковаца од Вуковара имала је механизована гардијска дивизија која је из Шида напредовала преко Товарника И негославаца, док је новосадски корпус напредовао преко Даља, Трпиња и Боровог насеља.
Првог октобра настају први ратни успеси пресецањем комуникације и снабдевања усташа из Винковаца, опкољавајући Вуковар.
Командант снага ЈНА на почетку војних операција у Вуковару био је Бајо Бојат, а заменио га је пуковник Миле Мркшић, командант Оперативне групе „Југ“. Генерал Андрија Биорчевић био је командант јединица Новосадског корпуса ЈНА на вуковарском ратишту.
Указом Председништва СФРЈ, на свечаности 7. децембра 1991. у касарни „Маршал Тито“ у Београду додељено је 260 одликовања и признања војницима и старешинама који су учествовали у „операцији Вуковар“ и по 75 ордена и медаља за храброст. У више чинове је унапређено 40 војника и старешина, уз 34 ванредна унапређења.
Цивилна власт у Вуковару је успостављена почетком децембра 1991. године. Донета је одлука да Вуковар буде административни центар „Српске области Славоније, Барање и западног Срема“. Председник „владе“ те области био је Горан Хаџић, а Славко Докмановић био је председник Скупштине општине Вуковар и члан те „владе“. У организацији Међународног комитета Црвеног крста у Будимпешти су
8. августа 1992. председници влада СР Југославије и Хрватске Милан Панић и Мате Гранић потписали Споразум о размени ратних заробљеника.
На основу тог споразума и на основу споразума од 28. и 29. јула, које су потписали други представници СРЈ и Хрватске, Влада СРЈ је 14. августа донела одлуку о репатријацији затворених лица из Хрватске, учесника оружаних сукоба. Истог дана, у присуству представника УНПРОФОР, та одлука је реализована код места „Јеленово“ (Сарваш).
Према хрватским подацима, заробљено је више од 2700 усташа, док је око 650 погинуло током борби, рањено је више од 1300, а око 160 усташа је ликвидирано, нестало или погинуло у очајничком бекству кроз минска поља након ослобођења града.
Источна Славонија била је под управом Прелазне администрације УН (УНТАЕС) до 15. јануара 1998. када је враћена под управу Хрватске.
Међународне снаге помогле су евакуацију рањених усташа.
