Прочитај ми чланак

ГОРОСТAС ЂОРЂЕ: Чувар српског војничког гробља добио орден за свој труд

0

Ђорђе Михаиловић је у петак увече стао на бину током музичке свечаности у Солуну. Године су га повиле, њих чак 88, али поглед је показао како је у том моменту, овај ситни, симпатичан човек - сијао поносом горостаса.


Господин који сваког дана брине о 7.000 српских гробова на Зејтинлику добио је специјално одличје за свој труд.

Чика Ђока је и сам живи споменик међу зејтинличким споменицима. Ходајућа легенда. Има скоро 90 година, а сваки дан брине о 12.000 квадрата српског меморијалног центра у Зејтинлику, али и нешто порозније од камена – сећање на свако име, сваког палог војника. О себи ретко прича.

 
Обично га се наш народ сети када листа фотографије из Грчке и налети на неку слику са Зејтинлика у чијем углу је, ненаметљиво, вредни старац.

У петак су овог човека који је читав живот посветио причајући о другима позвали да одају почаст – њему.

Чика Ђорђе се попео на бину да преузме одличје док га је снимала грчка телевизија.

Није се много обазирао на камере. Већ је чика Ђорђе примио орден. Тада су га питали да каже нешто о себи.

„Хвала српском народу што не заборавља“, било је све што је рекао.

4 коментара “ГОРОСТAС ЂОРЂЕ: Чувар српског војничког гробља добио орден за свој труд

  1. xyz каже:

    Поносна Песма
    Ја певам
    грла чиста
    као што дрво листа
    певам кроз лавеж паса
    као што пшеница класа
    певам, с груменом земље у шаци
    као што син пева о Мајци
    и молим анђеле
    дечицу бестелесну
    да ми услише и приме песму.

    Ово је моја једина
    и јеванђељска Земља-Мајка
    Моја кнегиња
    моја госпођа варошанка
    моја сељанка сторучица
    А око ње се дигла халабука и хајка
    ко да је вучица
    ко да је хајдучица.

    Нагрдише ми земљу
    оноћише ми дан
    затрнише ми сунце
    па се јежим и срдим
    Ољагаше ми име и презиме
    кућу и укућане
    ал ја се опет поносим што сам Србин!

    Кажу да сам дивљак
    и да нисам у праву
    што браним своју кућу
    свој крст и крсну славу
    А они мени
    у мојој рођеној Земљи
    ударају међе
    прекрајају тапије
    и печате црвеним воском
    прозоре, врата, капије.

    Трпају на моје плеће
    сво белосветско смеће
    и чекају да паднем
    да клекнем
    или бар да се згрбим
    али ја стојим ко крст
    ко Христово распеће
    и поносим се што сам Србин!

    Поносим, кажем
    али у мом поносу
    нема понижења према другима
    гордости ни поруге
    Кад би сви људи могли
    да се поносе оним што су
    не би нико имао разлог да мрзи друге.

    И само што понекад прошкргућем гневно
    не би ли ме чула планета уснула
    јер знам да нас чека проклето Лијевно
    ђе у њему бијели се кула!

    Моја Земља је иста онаква
    каква је увек била
    Душа јој ко лебац
    ко кисељак старински
    Сваког је Она тим лебом
    дочекала и почастила
    и испратила, с послацима
    онако домаћински.

    Само се више не слажемо
    са једном Божијом беседом
    Ко тебе каменом, ти њега лебом
    Променили смо мало и ми
    своју чобанску ћуд
    па сад ко нас лебом
    ми њега лебом, медом и вином
    а ко нас каменом
    ми њега каменчином
    И зато смо ево стали пред страшни суд.

    Поабаше ми рухо
    наружише ми лице
    Оковаше ми срце у ланац и катанац
    Успаваше ми пчеле и ућуткаше птице
    ал ја се опет поносим
    што сам Србин Балканац!

    И само што понекад арлаукнем гневно
    не би ли ме чула планета уснула
    јер нас опет чека проклето Лијевно
    ђе у њему бијели се кула!

    Самозвани миротворци што нас завадише
    црним тамњаном нам Земљу окадише.

    Дишебрижници
    без душе и срца
    главешине, главоње и главосече без глава
    поборници за људска права и слободу
    поузимаше нам кључеве свих брава
    па чак и насушни хлеб
    ваздух и воду.

    Ђавољи синови и пасји синовци
    коров иштркљао из болесне клице
    среброљупци
    правдомрсци
    криводелци
    и други зликовци
    окривљују мене за своје кривице.

    Блате ме, брате Иво, за тројицу
    Муче ме као Малог Радојицу
    ко Старог Вујадина са обадва сина
    Оће да ме претворе у маково зрнце
    Крадљивци истине и сунчевог сјаја
    подмећу ми своја кукавичја јаја
    Тако постах нека напаст нечувена
    Напаствујем дневно три стотине жена
    печем белу децу, правим чак и Црнце

    Суде ми за своје грехе и злочине
    и за оно што они мени чине
    Господе, погледај озго из плавети
    и заштити ме од ових авети!

    Моји млади се чуде
    што се трујем и лечим
    песмом
    псовком
    инатом
    као и моји стари
    Шта бих ја друго са оволиком тугом
    Крив сам једино зато
    што не умем да клечим
    (осим
    да простиш
    пред женом
    кад радим неке ствари)
    А грешан што проћердах
    уз дерт
    и жал
    и севдах
    онако вашарски
    бећарски и ратарски
    свој стид косовски
    и понос кајмакчалански
    Али то не схватају ни преци ни потомци
    голобради старци и брадати основци.

    Мој ђед је био домаћин човек
    у освит овог века
    Имао је вршалицу
    воденицу
    ваљалицу
    три лампека

    Мој отац је џамбасио бесне коње и каруце
    А ја имам само душу
    само ово лудо срце
    што ми прича у грудима
    о животу о људима
    што ми пева
    што ми плаче
    што се смеје
    што ме боли
    што ми бије непреболно
    као оно тешко звоно
    звоно цркве краља Петра на Опленцу у Тополи!

    И нећу да будем слуга
    ни жбир
    ни удворица
    ни паж
    Зато ми ставише на главу трнов венац срама
    А моја Земља је тек изашла из јама
    Моја краљица, обучена у пшеницу и раж
    Моја великомученица Србија
    укавежена попљувана и сама
    Али ја знам да је све ово једна велика лаж
    и поносим се што сам Србин
    Србенда са Балкана!

    Добрица Ерић

    1. S Pala каже:

      Хвала и Добрици и Вама .

  2. урбана герила каже:

    Ко год дође из Србије бива дочекан од чича-Ђорђа, неуморно толике године све људе прими, исприча им доста лепих изначајних ствари… Пита сваког како се презива, и зна да ти каже где који лежи јунак твог презимена и из ког је краја или племена, крсне славе, села, војне јединице, чина…
    Тај је човек запамтио и пренео да је ту необележено сахрањен и Апис. Одавно је заслужио ордење, а дирљиво је било кад су га почасно произвели у наредника и сашили му нову униформу.

  3. djole каже:

    Alal vera…

Коментари су затворени.