Прочитај ми чланакУлав Гоберг (59) је Норвежанин који се бави туризмом. У Србију је довео на хиљаде својих сународника а сада пише књигу о нашој земљи која ће изаћи наредне године.
Улав Гоберг (59) је Норвежанин који се бави туризмом. У Србију је довео на хиљаде својих сународника а сада пише књигу о нашој земљи која ће изаћи наредне године.
– У ових 30 година у Србију сам путовао преко 100 пута. Свих тих година имао сам задовољство да са собом доведем и много Норвежана. За већину је то била прва посета Србији а многи су се враћали више пута – каже Гоберг на почетку разговора за „Блиц“.
А доводио је и норвешке сељаке који су учествовали на косидби на Рајцу, и професоре и студенте универзитета.
– Најчешће су ми говорили да је Србија позитивно изненађење за њих и да је све што су доживели потпуно другачије од онога што су пре доласка очекивали. То потврђује моју тезу да Србија на Западу има имиџ који је у неким случајевима и потпуно у раскораку са стварношћу. Ова књига била би мој допринос промени те слике – каже Гоберг.
ПЛАТА И СРЕЋА
За разлику од многих младих и средовечних Срба који Норвешку виде као обећану земљу и хрле у њену административну уређеност, бежећи од завичајних проблема и хаоса, Улав Гоберг има мало другачије виђење.
Фото: Приватна архива
– Не свиђа ми се што Срби долазе толико у Норвешку, не зато што их не волим него због начина на који живе тамо. Готово сви су изгубили социјални живот. Познајем многе којима је добро, али оно што сам желео да кажем јесте да добра плата није гаранција за добар живот и да је друштвени живот у Србији сто пута бољи него у Норвешкој. Јесте, могу да пронађу посао и сигурност, али то им не гарантује срећу – истиче Гоберг, који се у својој земљи једно време бавио и политиком кроз чланство у тамошњој странци левог центра, Либерално-демократској партији.
Каже да је за ових 30 година добро упознао наше мане и да не гаји заблуде да смо ми некакав идеалан народ, али исто тако примећује неке добре особине које Норвежани немају. Кад му цитирамо овде популарног норвешког писца Ерленда Луа, који каже да „норвешка држава већ 60 година није преварила свој народ“, док смо сведоци свакодневних разочарања у нашу државу, и да многи од нас не верују ни кад нам Владин званичник саопшти да је напољу дан, Гоберг има спреман одговор:
– То је тачно да норвешка држава не вара свој народ. Али Норвежани имају једну крупну ману – за сваки проблем кажу: „Ма, то ће влада“, док су Срби принуђени да се боре за своја права. Ово за последицу да део нашег становништва не уме да се понаша у јавности, социјално су потпуно неадаптирани. Такође, Норвешка је земља са процентуално највише становника са психичким поремаћајима у Европи!
ДРУГА ДОМОВИНА
Књига коју Гоберг завршава пуна је занимљивих детаља о странцу у непознатој земљи која га магијски привлачи, али и плаши. Ипак, он јој се предаје и доживљава најлепшу животну бајку.
– Путовао сам по целом свету, али Србија је дефинитивно моја друга домовина. Она ми је помогла да неке животне ставове одбацим, да неке навике променим, да схватим да може да се живи и на другачији начин – признаје Гоберг.
Ту љубав је пренео на своје три ћерке Торил, Ингун и Сири. Оне су му тражиле да им прича о Србији, потом су и саме почеле да долазе. Аутор овог текста имао је прилику да види одушевљење с којим Ингун у свом дому на југу Норвешке у градићу Сандефјорду евоцира успомене на једно путовање и боравак у шумадијском етно-селу. Торил је написала предговор књизи.
Улав Гоберг сваке године доводи студенте са Музичке академије из Левангера на семинаре у Овчар Бању, Врњачку Бању и Београд, са сарадницима из Србије организује Сербиа Wорлд Мусиц фестивал у Горњем Милановцу… пише књигу и припрема се за прославу 60. рођендана.
– Следеће године пуним 60 година. Планирам прославу са музичарима из Норвешке и Србије – каже Улав.
Спакуј се и крени, Србија те чека
Фото: Приватна архива
Улавова ћерка Торил написала је предговор за очеву књигу о Србији из кога доносимо један део:
„Мој тата је посећивао ову земљу једнако дуго колико и ја имам година. Тих раних осамдесетих дубоко је заронио у српска пространстрва и започео неформално социо-антрополошко истраживање српских села и градова. То су 30 година изванредних, јединствених и незаборавних искустава и доживљаја.
Захваљујући безграничој знатижељи, упорности и беспрекорном напору да научи и говори језик, отворио је себи врата да може да упозна српски карактер и душу народа.
Као резултат његове фасцинираности Србијом, ја и моје сестре смо расле између две крајности. Од балканског брзог живота и темпа до малог планинског села у близини Хардангервидеа.
Такође, Балкан је често долазио и у наше мало село. Били су то дивни моменти испуњени контрастима.
Захваљујући мом тати одзвањала је викендица у Дагалију звуцима бендова који се дословно зову „Црвена јабука“ и „Бијело дугме“. Одзвањала зато што су му ћерке обожавале југо-рок и певале из свег гласа песме од којих нису разумеле ни реч и доживљавале као да је то најприроднија ствар на свету.
Када прочиташ ову књигу, добићеш мало парче од једног великог и богатог колача. Надам се да ће ти се свидети укус и да ћеш пожелети још више. Онда се спакуј и крени на пут. Србија те очекује, отвореног срца и раширених руку.“
Сусрет с Мечком у Горњем Милановцу
Упечатљивији делови књиге у коју смо имали увид тичу се његовог сусрета са мештанима у једној локалној биртији за време НАТО бомбардовања наше земље 1999. године. Прича се дешава у предграђу Горњег Милановца, града са којим Гоберг одржава посебне везе. Преко пута њега је седео човек незграпног изгледа и посматрао га. Звали су га Мечка. Улав је уплашено чекао да Мечка скочи у прогута га. Био је спреман на све. У једном тренутку Мечка је устао и кренуо ка његовом столу, из џепа је извадио упаљач.
– Чекао сам шта ће се догодити… Он ми је пружио упаљач и рекао: „Ово је једино што имам код себе да ти поклоним. Хвала ти што си дошао сад кад нас сви нападају“ – препричава Улав кроз смешак један од догађаја који га је утврдио у љубави према Србији.
