Прочитај ми чланакАко је некоме до права, онда (би требало да) му је до права за све. Ако је некоме до правде, још више (би требало да) му је до правде за све. Ако је тај неко Америка, светска супер-сила, онда није питање може ли до права и правде, већ постоји ли жеља.
Ако је некоме до права, онда (би требало да) му је до права за све. Ако је некоме до правде, још више (би требало да) му је до правде за све. Ако је тај неко Америка, светска супер-сила, онда није питање може ли до права и правде, већ постоји ли жеља.
Правда да буде задовољена у најкраћем року! Овако је реаговала Амбасада Сједињених Држава у Србији након што је Апелациони суд укинуо првостепену пресуду Вишег суда којом су оптужени за паљење зграде ове амбасаде 2008. године били осуђени на условне казне од шест до 10 месеци.
Хулигани имају име и презиме
„Поштујемо владавину права у Србији, али овај случај још није окончан од 2008. и оптерећује наше билатералне односе“, додали су амерички дипломатски представници. Подсетимо, током и после митинга „Косово је Србија“ фебруара 2008. године хулигани су запали зграду Амбасаде САД у улици Кнеза Милоша у Београду. Судски процеси око откривања починилаца вођени су више пута последњих година, а често је паљење зграде ове амбасаде коришћено и у дневно-политичке сврхе, како геополитичке, тако и приликом полемика на међупартијској сцени у Србији.
Одмах да будемо јасни, починиоци (и евентуални налогодавци) морају бити пронађени и адекватно санкционисани. О томе нема спора. Оно о чему се може полемисати, јесте управо амерички захтев за задовољењем правде. Право и правда нису синонимни термини. Наиме, праведно често није и правично.
Правда је оно што неки појединац, група или заједница сматра моралним и етичким у друштвеним односима, док је право скуп закона којима се од стране државе ограничава самовоља појединаца, група или заједница. Строго упрошћено, право је у случају паљења америчке Амбасаде испоштовано, а пресуда, иако траљава, мора кад-тад бити донета. Праведно би у овом случају било да, хипотетички, неки учесници демонстрација у Америци запале српску Амбасаду у Вашингтону.
Наравно да представници Амбасаде САД у Београду не траже тако нешто, али кад већ говоримо о терминима, да их правилно објаснимо.
И западни политичари и генерали имају име и презиме
Са друге стране, Северноатлантска војна алијанса, односно НАТО, још тачније Америка, 24. марта 1999. је око 20 часова започела ваздушне нападе на војне циљеве у Савезној Републици Југославији. Напади су касније проширени на привредне и цивилне објекте и без прекида су трајали 78 дана. У овом злочину према држави и народу ништа није било ни према праву — јер Алијанса за акцију није добила одобрења Савета безбедности Уједињених нација, ни према правди — јер од стране Србије (и тада Црне Горе) није била нападнута ни Америка, ни нека од НАТО земаља.
Процене броја страдалих за 78 дана агресије НАТО-а крећу се између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених. Снаге НАТО-а су на тадашњу СРЈ бациле око 2.300 ракета и 14.000 бомби, укључујући касетне и бомбе са осиромашеним уранијумом. Тада су порушене или озбиљно оштећене стотине привредних и инфраструктурних објеката, медицинске и образовне установе, историјски и архитектурни споменици, као и десетине хиљада кућа.
Укупна економска штета тада нанесена, према разним проценама, износи од 30 до 100 милијарди долара. Економски експерти из Групе 17 проценили су својевремено ту штету на око 30 милијарди долара, а влада која је била актуелна током НАТО агресије ју је проценила на 100 милијарди долара.
„Олуја“ и „Погром“ су се десили
Нема права које одобрава убиства цивила, рушење приватних објеката, прогоне и исељавања становништва. Нико од политичара и генерала са Запада због свега побројаног није ни одговарао, а камоли да је осуђен. Представници Алијансе називали су чак цивилне жртве НАТО агресије „колатералном штетом“, али ни после 17 година нема права и правних санкција. Правде тек нема, поготову за породице жртава.
Сетимо ли се и војне операције „Олуја“, током које је хрватска војска протерала 250.000 Срба, који су били конститутивни народ Хрватске, али и хрватске војне акција „Бљесак“ у Западној Славонији, одакле је протерано око 15.000 Срба, видећемо да ни у овим злочинима до дана данашњег није дошло до правног процесуирања, ни до задовољења правде.
Америку и НАТО ништа од овога није занимало, чак су све посматрали широм затворених очију. Бројни аналитичари, хроничари, али и чиновници попут Питера Галбрајта, првог амбасадора САД у независној Хрватској, изјављивали су да би тадашњи хрватски председник Фрањо Туђман одустао од „Олује“ да је Вашингтон то (за)тражио. Такође, у више наврата је показано да су „Олују“ потпомогли поједини амерички генерали.
Неколико година доцније, кад је наступио „мир“ на Косову и Метохији, пред очима западних војника и Унмик полиције демонстрације косовских Албанаца 17. марта 2004. прерасле су у насиље током којег је убијено 19 лица (11 Албанаца и осам Срба), а више од 900 особа је повређено. Уништено је или оштећено око 800 кућа, 29 цркава и манастира, преко 4.000 Срба напустило је своје домове, а шест градова и 10 села етнички је очишћено од Срба. У Призрену, поред Богородице Љевишке из 14. века, међу запаљеним православним објектима су били и Богословија, Саборна црква Светог Ђорђа, седиште Рашко-призренске епископије и Црква Светог Спаса, а у близини тог метохијског града страдао је и Манастир Светих Архангела.
У 33 појединачна акта насиља учествовало је 51.000 људи, а за ове злочине до данас нико није одговарао.
Дакле, ни за овај (као ни за раније поменуте) злочин против народа није било права и правних санкција, а о правди да и не говоримо. Притом, наводимо само неке од прегршт датума из последње деценије, где је очигледно кршење свих моралних, етичких, али и правних и међународних норми. Елем, ако је некоме до права, онда (би требало да) му је до права за све. Ако је некоме до правде, још више би требало да му је до правде за све.
Ако је тај неко Америка, светска супер-сила, онда није питање може ли до права и правде доћи, већ постоји ли жеља да до њих дође. Међутим, чини се да не само да су нечији животи вреднији од неких других живота, да за некога жал и сузе за цивилним жртвама нису исте за све, већ и материјална штета није иста за њих и за друге. Нема ту права, господо. Правде ни у назнакама.
