Наиме, распадом Деспотовине, преци Ива и Луја Војновића, ужички кнезови, победиоци многих битака, који су предали 1699. Венецији Требиње и Поповску област (Милош и Војин Војновић) су од Преведре Републике добили признање племства. Неко од кнежева ужичких је своју имовину сместио у Дубровник.

Браћа Лујо и Иво Војновић: дубровачка властела, са звуком гусала у души

„Ја ћутим да ми у жилама тече српска крв оних Војновића који, по српским и руским пољанама, до наше добе, мачем написаше неколико страница историје српског народа. Па како они нису могли бити до српски великаши, тако и ја, ништаван њихов потомак, нисам и не могу друго да будем него Србин, приправан дати свој живот за славу и величину српског народа“, – пише Лујо Војновић, згађен похрваћивањем Дубровника, Руђера Бошковића, Ивана Гундулића, жалећи и хрватски народ, коме је „у жилама уштрцан отров лудила и гоњења…“

Лујо Војновић
Ужички кнезови постају конти Преведре Републике

Наиме, распадом Деспотовине, преци Ива и Луја Војновића, ужички кнезови, победиоци многих битака, који су предали 1699. Венецији Требиње и Поповску област (Милош и Војин Војновић) су од Преведре Републике добили признање племства. Неко од кнежева ужичких је своју имовину сместио у Дубровник.

Купио је, неким својим везама, у XV веку, од млетачког патрицијата чланство у патрицијату. Очигледно је имао добре везе, пошто је у Дубровачкој Републици постојао чврст закон (како пише Мато Лисичар у предговору „Дубровачкој трилогији“ Ива Војновића, из 1918. године):

„По одредби сената у Дубровнику није се могао настанити човјек православне вјере. Ту одредбу није сенат учинио из вјерских обзира, него из бојазни, да се не би Херцеговци у граду обогатили и тако преотели властели трговање по унутрашњости.“

У XV веку, тачније 1446. године, нестаје последњи православни свештеник Божидар Проковић са Мљета, настањен у манастиру Св. Богородице, који је завештао књаз Стеван Првовенчани. У првој половини XVIII века рођени Дубровчанин, човек близак цару Русије Петру I, Саво Владиславић, долази 1717. да обиђе своју мајку. Од сената је тражио дозволу да на свом поседу на Посату, изван дубровачких зидина, подигне црквицу и држи службу. Сенат му дозвољава дизање црквице, али да не може обред да се врши на шизматичком обичају. Саво Владиславић одлази из Дубровника не поздравивши се ни са ким.

Значи, Дубровачка Република је била строго католичка и није било дозвољено другој вери да има јавно своје молитвено место, па ни православној. Народ у Конавлима и на Пељешцу, давно је прихватио римокатоличку веру, али је задржао своју српску етничку свест.

Дубровник плаћа порез Хиландару

Трагови постојања Срба у околини Дубровника, на Пељешцу и Конавлима су бројни. Око половине XIII века у Стону, у манастиру Св. Богородице, сахрањен је праунук кнеза Мирослава. Онога Мирослава чије је јеванђеље пронађено у Бијелом Пољу и на чијим корицама је калуђер који га је преписивао написао: „Боже помози ми да ујасним речи.“

На Пељешцу се употребљавала ћирилица, подаци из 1427. године.

За Пељешац је везан моменат кога износи Владимир Ћоровић у књизи „Света гора и Хиландар“. Цар Душан је дао Дубровчанима Пељешац 1334. године, уз обавезу да сваке године дају одређену новчану накнаду.

Ђурђева ћерка Мара, удата за турског султана, замолила је Дубровчане да своје обавезе исплаћују манастиру Хиландару. Сличну молбу је упутио и потурчени син Херцег Стјепана, Ахмет-паша, па су Дубровчани све до 1808, до пада Републике, исплаћивали Хиландару свој дуг.

Млечани су Дубровчане хвалили због педантности да на свом простору немају ни једно шизматичко обележје и служење православне вере. Мада они сами су православце толерисали из чисто практичних разлога, јер су им били потребни за тучу са Турцима.

Изузетак је био, у једном критичном периоду, на издисају Републике, руски конзул Фонтон, иначе католик, али чији је посебан задатак и уживање било да нервира дубровачку властелу. Тражио је да му на имању саграде капелицу и да има попа. Пошто су се Дубровчани много уздали у везе са Русијом да их избави од Наполеона, конзулу Фонтону су направили капелицу и довели попа Лазара Љубибратића, из Црне Горе.

То је био једини изузетак, наравно, из чистог користољубља.

Појава Хрвата у 19. веку

Прича о породици потомака ужичких кнезова, победиоца многих битака, Иви и Лују Војновићу, синовима Константина Војновића – на чијој бакарној плочи на Михајлу („Умиру чемпреси и чијопе тамо ћуте“) пише: „рогјен 2. марта 1832 вмр’о 20. маја 1903 овдје ћека врскрснвћело“ иначе правника и историчара, члана Далматинског сабора, Хрватског сабора и члана ЈАЗУ – и мајке Марије племените Серољи, Дубровкиње, у ствари је прича о дипломатској спретности, и истетовираном звуку гусала или већ неког сличног српског инструмента у срцу.

Крици, чијопа, мир чемпреса на Михајлу, тамни кипаристи и осветљени дубровачки салони били су превише слаби да, у већ исклесаним психолошким ликовима потомака Војновића, скрајну својом отменошћу, рику неког занесеног српског певача.

Прећутни споразум о поштовању националног бива прекинут педантном акцијом државне политике Аустроугарске, уз помоћ римокатоличке цркве и каснијим убацивањем у игру резервног играча (споразум Цветковић-Мачек) који почињу жестоко и трајно у Дубровник, Конавле, Пељешац… да тетовирају хрватство. У ту утакмицу без размишљања, са крвљу преживелих са Косова поља која се узбуркала, и реториком и образовањем стеченим у западним земљама, увређених националних осећања улеће – Лујо Војновић.

Да би ствар била јаснија католичко Конавле и остала дубровачка околина није знала за хрватство, до друге половине XIX века.

Аустријски статистичар, Карл фон Церниг, је у попису становништва Дубровника и његове околине тј, Конавла и Пељешца 1851. и 1857. написао – Срби.

Чак и колоритни аустријски дипломата, Бењамин Калај, који свој интимни развојни пут има од србофила до србофоба, (крсти се у Београду као конзул у православну веру и назива Србољуб, па наглавце ускаче у другу етапу свога живота пре него што смишља и установљава код Хрвата србомрзачке флоскуле које се и данас користе, у време док се још није ошамутио интересима аустроугарске владе, Дубровник назива српским градом.

Срби католичке вере

И тако даље и тако даље. Дубровник је очигледно служио за разноразна поткусуривања. Док се за финим столовима водила политика у дубровачким салонима је постојала распетост између слободе и зависности, између трампе и стапања.

Срби католици нису се одрицали свога српског имена и покушавали су у много наврата, не да га сачувају, већ да га потпуно заштите и спрече нагли улаз хрватског у Дубровник. Чувајући српско име, чували су и овај град који је био у вечном дослуху мора и зидина, као и трговине и политике.

Најтачније је проблем артикулисао Лујо Војновић, млађи брат Ива, рођен у Сплиту 15. априла 1864. године, у писму Никши Градију који је издавао часопис „Глас Дубровачки“, и који се недвосмислено опредељивао за јужнословенску концепцију.

Никша Гради пише:

„Ми Дубровчани Срби по пореклу иако се нећемо нигда па нигда претапати у Хрвате, а то није ни нужно ни могуће, ми ипак не сањамо о каквој великој Србији, а еби то био очевидни и безумни анахронизам, а с друге стране љубимо Хрвате ко нашу рођену браћу, па хоћемо с њима, ко са осталим нашијем саплеменицима, ступити истом нам се појави прилика у заједницу Југославенску.“

Због југословенске оријентације лист је често био забрањиван и доспео је у финансијску кризу.

Лујо Војновић 4. маја 1886. пише Градију:

„Настојте свим Вашим силама да ваш лист не пропадне (…) Когод може у Дубровнику нека жртвује штогод (…) Промислите молим вас, која би бламажа била да овај лист који је написао вашом руком цијели један озбиљан програм на своје чело, да тај лист који се племенито бори у нашем Дубровнику проти поплави кукавности и националистичке интолеранције, да тај лист наједном престане излазити.“

Човек са оба српска двора

Лујо Војновић је право студирао у Загребу, дипломирао и докторирао у Грацу, службовао као судски чиновник у Загребу, затим као адвокатски приправник у Сарајеву и Трсту, а од 1894. до 1896. имао адвокатску канцеларију у Дубровнику, 1896. постаје секретар црногорског краља Николе, а затим црногорски министар правде и реформише судство Црне Горе. Опуномоћени посланик Црне Горе у Ватикану, био је од 1901. до 1903, а од 1904. до 1906. гувернер краљевића Александра у Београду, на двору Петра I Карађорђевића. Између 1907. и 1911. у Бугарској је припремао терен за српскобугарски споразум. У Црну Гору се враћа 1912, као шеф кабинета краља Николе. Од 1913. до 1914. делегат Црне Горе на Лондонској конференцији и потписује у Лондону мир са Турском, 28. маја 1913.

У време 1910. године, када је пламсала огорчена борба између два кандидата за сплитског посланика Реицхсрат-а (Аустријски парламент), Анте Трумбића и Јосипа Смодлаке, који се декларисао за уједињење југословенских народа изван аустријских оквира, „Сплитско јединство“ прозива Луја Војновића као човека Србина у Далмацији, чији су преци некада били православни а родитељи им прешли у католичку веру, где га упозоравају да се „не налази на страни својих славних предака, оца и брата“, на шта им Лујо Војновић одговара и тиме и дефинише цео проблем и самог себе:

„То је већ трећи или четврти пут што један хрватски лист шаље топли позив „изгубљеној овци“. До сада сам увијек шутио јер нијесам никоме признавао, како не признајем ни сада, право да ме интерпелише о мојим народним осјећањима. Али сада не могу и не смијем, јер бих био рад да јавно мнијење примени на мене они талијанску: „Chi tace conforma“. Ред ми је дакле изјавити вам да се у породици која броји најмање 500 година историје, како је моја, традиције не броје, на кратке периоде од 30 година, ма како те кратке перијоде славне и часне биле.

Пун удивљења за јавни рад мога оца (рад који је некада у другом облику био и Србима и Хрватима заједнички) – ја ћутим да ми у жилама струји српска крв, она иста што је струјала у жилама кнеза Војислава Војновића, великога дворјаника Цара Уроша V, кнеза Николе Алтомановића; Војновића, антагонисте цара Лазара; кнеза Милоша Војновића, сестрића Душана цара Силнога и многијех другијех Војновића који по српскијем и рускијем пољанама све до наше добе мачем написаше неколико страница историје српског народа.

Па како они нису могли бити до српски великаши, тако и ја, ништавни њихов потомак, нисам и не могу друго да будем него Србин, приправен дати свој живот за славу и величину српског народа.“

Лујо Војновић
Даламација постаје „рвацко приморје“

На похрваћивање Руђера Бошковића, Ивана Гундулића и нормално Дубровника, Лујо Војновић пише листу „Време“, 30. јануара 1938. године:

„А да отворено речемо досадила је нашему свету злоупотреба имена Хрват, хрватски, та злоупотреба не долази из једне народне потребе, она извире из логора извесних елемената који са невјероватно вјештом пропагандом искористиће бесконачну безазленост хрватских маса, са хипнотичком моћи одвратили народ од његових животних потреба и уцртали му у жиле отров лудила, гоњења. До реке која дели Србију од свега што је строго централистички Хрватско, и на том простору роварница непрестано ради, маљ на наковњу понавља непрестано један једини племенски тон. Оградио се најпре плот, па се оградила ограда, најзад зид налик на онај којим Кинези бранијаху од насртаја Монгола и ето ту, Далмација више није Далмација него рвацко приморје.

Може ли се замислити веће централизације, сва су историјска имена искључиво хрватска, све је засебно, чак и књижевност и језик без и најмањег утицаја Срба, али велика и великог реформатора Вука. Бошковић је Хрват и само то, јер су покатоличени Херцеговци (Хрвати), Гундулић је Хрват, сви су дубровачки писци само Хрвати. Хрватски краљ Томислав је био господар Дубровника итд, итд, ми не знамо која нарочита знаменитија, ексклузивнија својства на тај фрагмент словинства више од великог скупног словинског имена које су се искључиво признавали и Бошковић и Гундулић а који су далматински Викинги задавали тешке ударце и самом крилатом лаву.

Све радње су офанзивне, агресивне, изазивачког карактера, из чега се види да нису спонтано никле из просте хрватске душе. Они се понашају као неодговорна деца, а заборавља се када се деца играју жигицама не запале тако лако и своју кућу него и суседову. За Руђера Бошковића је једини завичај Дубровник а једина отаџбина је јужно словенство и словенство, једино осећање. Зар је то тако незнатна ствар да се преко ње тако презриво прелази.“

Верски обрачун је прешао на национални, а покатоличене Србе изгледало је веома лако превести у Хрвате.

Први светски рат Луја Војновића затиче на Цетињу, а влада Србије га упућује у Рим где од 1914. до 1917. брани наше интересе. У Версају, на мировној конференцији, учествује као члан југословенске територијалне делегације. Пред II светски рат био је краљевски сенатор. Одликован многим домаћим и страним одликовањима. Други светски рат га затиче у Загребу, а ратне године проводи повучен из јавног живота, радећи на својим делима. Умире у Загребу 18. априла 1951. Сахрањен на Михајлу где почивају родитељи и брат Иво.

„Смрт Мајке Југовића“

Прича Ива Војновића, Лујовог брата рођеног 9. октобра 1857. у Дубровнику, нешто је друкчија. Права је завршио у Загребу, провео четири године у административној служби по Хрватској и седам у Далмацији. Драматург Народног казалишта у Загребу је постао 1907, и остао на том месту до ратова.

Прича Ива Војновића почиње у Сплиту, када је остарелом Вуку Караџићу рецитовао „Смрт Мајке Југовића.“

Дубровачки салони су уградили у њега појам борбе за слободу и самосталност, мрке тонове распада Републике и племства, сведочење пред најездом нових друкчије склепаних људи који отимају и нагло се богате у моментима док старо племство, убајаћене крви, потпуно ишчезава са животне позорнице. И, на први поглед, Иво Војновић је нежни песник и драмски писац о тешким моментима једног величанственог града. Само на први поглед. Међутим, Иво Војновић је, не само умео него очигледно и морао, да се задуби у прошлост свога народа и да изрази на сцени и у поеми, српски национални идеализам.

Надахнула га је, нормално, Косовска трагедија. Иво Војновић је 1906. опевао смрт Мајке Југовића. У Београду је играна усред анексионе кризе и била је нешто много више него књижевни догађај – била је значајна национална манифестација.

Косово и даље тиња у Иви Војновићу. Прославља мајку тврда срца у „Лазаревом васкресењу“, што је одјек страдања српског народа у негдашњој Старој Србији и Македонији. Играна је први пут 13. маја у Београду, после победе над Турцима.

Кроз оба дела, као „Еквиноција“, и „Императиxом“, Војновић прича причу о страдању и жељи за лепотом и слободом.

На самом почетку светског рата добија шансу да кроз патњу докаже своју тежњу за лепотом и слободом. Затворен је у сињску тамницу зато што је присуствовао премијерама својих комада који славе освећено Косово. Несаслушан и несуђен, он месецима подноси физичке и моралне муке. Дирљива успомена на његово робовање је сусрет са Онисимом Поповићем у сињској тамници.

Остварење националног сна је дочекао овенчан ловорикама са прослава своје шездесетогодишњице у Загребу и Прагу. Повлачи се у Дуборовник, враћа опет чијопама и кипарисима, карневалском ћеретању и салонској озбиљности. Умире 1929. године и сахрањен је на Михајлу.

И… једноставно, Дубровник у коме је до пада Републике био јасан однос и место Срба, почетком XX века, када аустроугарска хоће да му залепи префикс хрватски, напокон остварује ту тежњу – тренутно тамо Срба готово да нема.

Раскошна сценографија више неће да буде позорница непредвидљивих и увек занимљивих српских карактера. Сада ће по раскошној сценографији да шетају синдикалне организације и показују места која су некада била жива и у којима се нешто дешавало.

Извор: srpskaistorija.com

Ознаке: браћа, дубровник, Иво Војновић, Лујо Војновић, отимање