Прочитај ми чланакКада би у варшавској пивници неко запевао "Лили Марлен", добио би дебеле батине. У Тел Авиву или Минску би таквог ђувегију највероватније привела полиција, сумњајући да се ради о чистој политичкој провокацији. У самој Немачкој ову песму нигде не можете чути.
Када би у варшавској пивници неко запевао „Лили Марлен“, добио би дебеле батине. У Тел Авиву или Минску би таквог ђувегију највероватније привела полиција, сумњајући да се ради о чистој политичкој провокацији. У самој Немачкој ову песму нигде не можете чути.
Али, гле чуда, у скадарлијској кафани су решили да тако дочекују немачке туристе. Кувар се побунио и добио отказ. Брижни менаџер вели: његово је да кува, а не да изиграва музичког уредника.
Песма је, иначе, љубавна, написао ју је учитељ из Хамбурга Ханс Лајп, док је био војник током Првог светског рата. Говори о његовој чежњи према девојци коју је оставио пред уласком у касарну. Први пут је емитована несрећне 1939. године и – логично – одмах је постала симбол мобилизације нацистичке војске и мотивације њених припадника. После окупације Београда, пуштана је сваке вечери у 21 час и 55 минута, том нумером се завршавао програм.
После Берлина, најчешће је емитована баш из српске престонице. Разлог је што се сигнал Радио Београда простирао чак до Медитерана, па су немачки солдати могли да је чују далеко од својих кућа. Нисам могао да нађем потврду гласине да је стрељање цивила у Панчеву априла 1941. године изведено док се са разгласа пуштала ова песма, мада ми то не делује невероватно. Кувар је то знао. Очигледно, није бежао са часова историје. За разлику од њега, менаџер кафане је изгледа човек скромног општег образовања. Могао је макар да одгледа „Балкан експрес“ и легендарну сцену са Томом Здравковићем и немачким официрима који га терају да им пева „Лили Марлен“.
Али, није ово прича о менаџеру, кувару и кафанском репертоару, већ о стању у нашем друштву. На друштвеним мрежама је поприлично оних који подржавају менаџера. С коментарима типа да су Немци овде дошли да оставе паре, зашто да им не свирамо шта траже. Овај врхунац интелектуалних домета појединих коментатора ће свој пун смисао добити ускоро, када се у истој Скадарлији почну свирати Томпсонове песме гостима из Хрватске. Они су дошли да плате, а што се мало чује „Србе на врбе“, какве то везе сада има.
И овакви коментари и дочекивање немачких туриста уз „Лили Марлен“ су логична последица распада свих моралних вредности и дезоријентисаности друштва у целини. Када је мишљење старлета битније од ставова академика, када се више буџетских пара даје за „Егзит“ него за Матицу српску, када нам у центру Београда премијер Албаније држи лекције о „независном Косову“, а ми га после тога називамо „пријатељем Едијем“, организујемо му заједничку седницу у Нишу и то оправдавамо „очекиваним инвестицијима“, онда се другачије не може ни завршити него овако: због неколико стотина евра се заборављају све жртве претходне генерације. А жртве су биле огромне.
И када их, коначно, све заборавимо, сачекаће нас велико изненађење. Јер, тада ћемо певати „Лили Марлен“ за неколико десетина евра. Пашће нам цена. О стотинама ћемо само сањати. Зато што народ који престане да памти, престаје да буде народ. Колективно памћење је део културе једне нације, оно постаје део традиције, према њему се мери какви смо и колики смо. Ако тога нема, нема ни народа. Уместо њега, остаје „сива маса“ слабо повезаних индивидуа, неспособних да одбране било који колективни интерес.
У таквим околностима, без способности одбране сопствених интереса, плате неће бити оволике колике су данас, већ вишеструко ниже. Закон о раду вероватно неће ни постојати, а о томе како могу изгледати здравство, школство и јавне услуге не треба ни трошити превише речи. Тада ће се већина „оних“ коментатора сетити кувара.
Међутим, биће касно. Када се једном „изгуби народ“, његово колективно памћење избледи, а националне идеје расточе, потребне су генерације да би то поново створиле. Због тога и констатација из увода: у Тел Авиву би и извођач и наручилац песме били највероватније приведени. Ваљда су зато Јевреји направили респектабилну државу у немогућим условима. А ми своју и даље не можемо. Или ипак можемо. Оно што је урадио кувар је вредно дивљења и улива оптимизам. Живео кувар! Живела Србија!
