Прочитај ми чланакБирајући Тилерсона за државног секретара Трамп доприноси спуштању тензија и повратку дијалога са Русијом.
Номинујући Рекса Тилерсона за државног секретара, Донал Трамп остварује један од својих кључних политичких циљева: ставља значајан печат на америчку спољну политику у периоду кад су везе Вашингтона са Русијом оптерећене могућношћу избијања врућег рата од Украјине до Сирије. Тилерсонова потврда није загарантована – демократе и републиканци са подозрењем гледају на његове везе са Владимиром Путином, па ће извршни директор Ексон Мобила бити подвргнут интензивном испитивању током саслушања у Сенату следећег месеца.
Номинујући Рекса Тилерсона за државног секретара, Донал Трамп остварује један од својих кључних политичких циљева: ставља значајан печат на америчку спољну политику у периоду кад су везе Вашингтона са Русијом оптерећене могућношћу избијања врућег рата од Украјине до Сирије. Тилерсонова потврда није загарантована – демократе и републиканци са подозрењем гледају на његове везе са Владимиром Путином, па ће извршни директор Ексон Мобила бити подвргнут интензивном испитивању током саслушања у Сенату следећег месеца.
Међутим, Трамп има идеју о томе како жели да се развијају односи са Кремљом и ради на њеном остварењу. Скептици његову амбицију приписују некој врсти „бромансе“ (сложеница од енглеских речи брат [brother] и романса [romance]; прим. прев.) са руским аутократом. Ретко ко схвата суштину оног што он жели да уради, а они који то разумеју излажу се ризику да буду оптужени да су Путинове апологете.
Ново руско самопоуздање инспирисало је нову школу америчких јастребова из Пентагона и Стејт департмента, који грме у најугледнијим листовима, Сенату за спољне односе и комитетима оружаних снага. Путин, говоре нам, настоји да оживи Руску Империју, која је расформирана овог месеца пре 25 година.
У међувремену је недавни извештај CIA о наводној руској умешаности у америчке председничке изборе изазвао праву бујицу беса широм политичког спектрa. Ради се о контроверзи која неће лако спласнути. Међусобно крајње различити критичари, попут, између осталих, бившег републиканског председничког кандидата Џона Мекејна и демократског лидера у Сенату Чака Шумера, формирали су – до сада мало вероватан – политички моћан савез.
КАКО СУ АМЕРИЧКИ САВЕТНИЦИ ПОМОГЛИ ЈЕЉЦИНУ
Трамп се дубоко противи вашингтонском консензусу, и то са добрим разлогом. Не можемо са сигурношћу знати – на шта указује и неоконзервативни Волстрит џорнал – да се Русија умешала како би помогла Трампу да победи. Оно што, међутим, знамо је да америчке обавештајне агенције понекад имају погрешне процене: сетите се Залива свиња, Тет офанзиве (серија офанзивних операција америчке војске у Вијетнамском рату; прим. прев.) и тврдње – у коју, судећи по тадашњем шефу CIA Џорџу Тенету, није било „никакве сумње“ – да је Садам Хусеин пре америчке инвазије 2003. године поседовао оружје за масовно уништење.
Чак и ако су ове оптужбе тачне, тешко да су изненађујуће. На крају крајева, све велике силе често покушавају да утичу на догађаје у другим земљама. Вашингтон годинама користи невладине организације, CIA и Националну задужбину за демократију за мешање у руску политику, што Путин види као стратегију чији је крајњи циљ свргавање његовог режима.
Вашингтон се и није баш уздржавао од мешања у домаћа питања других држава, укључујући и савезничке. На пример, 2013. немачки лист је објавио како је Национална безбедносна агенција (NSA) хаковала мобилни телефон Ангеле Меркел. Неколико година раније немачка влада Герхарда Шредера захтевала је повлачење неколико агената CIA стационираних у Немачкој због наводних активности у области индустријске шпијунаже.
Ипак, сва иронија нестаје када погледате америчке медије. Тајм је 15. јула 1996. објавио помпезну насловницу: Јенкији за спас: Тајна прича о томе како су амерички саветници помогли Јељцину да победи. Две деценије касније, 29. септембра 2016, исти магазин је објавио насловницу у којој ламентује јер „Русија жели да подрије америчке изборе“.
Стиче се утисак да се понашање Америке не разликује превише од понашања других земаља, али се ипак наставља са инсистирањем да се у њеном случају примењују различити стандарди у односу на друге земље. „Таква примена дуплих стандарда“, како је једном рекао основач и уредник The National Interest-а Овен Харис, „пре или касније ће довести до проблема са нагомиланим фрустрацијама и губитком кредибилитета“. Уосталом, они који желе да имају кредибилитет за писање правила морају сами да их се придржавају.
Дакле, ако и јесте тачно да је Москва интервенисала да помогне Трамповој председничкој кампањи, Руси просто играју игру у којој често учествују и сами Американци.Дакле, ако и јесте тачно да је Москва интервенисала да помогне Трамповој председничкој кампањи, Руси просто играју игру у којој често учествују и сами Американци.
НОВИ МИР СА СТАРИМ ПРОТИВНИКОМ
Али Трамп повлачи разлику између себе и вашингтонских јастребова на још један начин који би могао имати велики утицај на ширу америчку стратегију. Хенри Кисинџер је дуго тврдио да је кључ успеха у дипломатији улазак у ципеле противника и сагледавање света из његове перспективе. У том смислу експанзија НАТО и ЕУ у традиционалну руску сферу утицаја и размештање америчких пројектила у Источној Европи је као кад би Кремљ ушао у војни савез са Латиноамеричким државама и потом тамо инсталирао ракете уперене у САД.
Из те тачке гледишта руски потези су највећим делом реакције на погрешну западну политику. На пример, војни упад на Крим – дом руске Црноморске флоте – из марта 2014. био је реакција на – са Запада подржавани – пуч којим је свргнут демократски изабрани проруски режим у Кијеву, раније истог месеца. То је можда била Путинова погрешна рачуница, али се у сваком сличају радило о рационалној калкулацији.
Делује као да Трамп и његови саветници гледају на ствари из ове перспективе. Због тога Тилерсонова номинација указује да би америчка спољна политика могла ући у период великог преиспитивања. Од почетка Хладног рата 1947. године до пада Берлинског зида 1989. САД су водиле велику моралну и идеолошку борбу за опстанак, а амерички народ је био посвећен превладавању те дуге и мрачне битке.
Од колапса совјетског комунизма Вашингтон је усвојио политику глобалног лидерства, у којем је Америка, као „изузетна земља“, користила „униполарни моменат“ и настојала да оствари „беневолентну глобалну хегемонију“. Након терористичких напада 11. септембра, мешавина беса, америчке изузетности и менталне навикнутости на америчку супериорност кулминирали су Бушовом доктрином смене режима и агресивног унилатерализма.
Након ирачког дебакла председник Обама је настојао да редефинише америчку улогу у свету како би је прилагодио ограниченим америчким ресурсима и мењајућим околностима. Али приступ администрације ка Русији пречесто је био последица старих навика и неуспеха да се у обзир узме стратешки сензиблитет Москве.
Путин је био одлучан да заштити оно што је Русија дуго сматрала својим виталним интересима у непосредном суседству и у Источном Медитерану. Задатак долазеће Трампове администрације је да пронађе разумевање са Москвом које неће бити засновано на западним идеалима и сновима о Pax Americana-и, већ на трезвеном сагледавању односа моћи.
Бирајући Тилерсона за државног секретара Трамп доприноси спуштању тензија и повратку дијалога са Русијом. На тај начин нови председник настоји да створи нови мир са старим противником.
Том Швајцер је виши сарадник Центра за америчке студије Универзитета у Сиднеју
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
