Прочитај ми чланакОвих дана обележава се деведесет година од смрти једног од највећих српских политичара и државника, дугогодишњег председника владе Краљевине Србије и Краљевине СХС и оснивача Народне радикалне странке Николе Пашића. Многа његова дела су слављена а многа оспоравана у зависности од потоње епохе и политичког става критичара али се његова величина није никада доводила у питање. Ова прича пак везана је Николу и Николаја, Пашића и Романова, Србију и Русију...
Никола Пашић и цар Николај II Романов
Ових дана обележава се деведесет година од смрти једног од највећих српских политичара и државника, дугогодишњег председника владе Краљевине Србије и Краљевине СХС и оснивача Народне радикалне странке Николе Пашића. Многа његова дела су слављена а многа оспоравана у зависности од потоње епохе и политичког става критичара али се његова величина није никада доводила у питање. Ова прича пак везана је Николу и Николаја, Пашића и Романова, Србију и Русију…
Данас мало људи зна да је Никола Пашић је пред смрт 1926. завештао цео новчани износ са штедне књижице за подизање споменика руском цару Николају II Романову.
Разлог за овакво поштовање руског цара од стране Пашића лежи у подршци коју је Николај II пружио Србији током Првог светског рата.
Многи историчари и стручњаци који се баве проучавање српско – руских односа кажу да је управо Велики рат најбољи пример руске љубави према Србији и Србима.
Наиме, након срамног улитиматума које је Аустроугарска упутаила Краљевини Србији, престолонаследник Александар I Карађорђевић шаље поруку руском цару Николају II у коме пише:
„Аустроугарска влада је предала синоћ Српској влади једну ноту која се односи на Сарајевски атентат. Свесна својих међународних дужности, Србија је, још првих дана по ужасном злочину, изјавила да га осуђује и да је готова да преузме истрагу на својој територији, ако се докаже саучесништво њених поданика у току процеса које су отпочеле аустријске власти.Међутим, захтеви у аустроугарској ноти су бесконачно унижавали Србију и не слажу се са достојанством независне државе.
Тако се од нас тражи заповедничким тоном да влада у службеним новинама објави изјаву, и наредбу Суверена нашој војсци, да осудимо непријатељски дух према Аустрији и да сами себи упутимо прекоре сбог злочиначке слабости према нашем перфидном роварењу, како стоји. Намеће нам се, затим да допустимо аустроугарским чиновницима да заједно са нашим у Србији воде истрагу и да поведу рачуна да и остали услови означени у ноти буду извршени. Остављен нам је рок од 48 сати да примимо све ово, иначе ће аустроугарски посланик да напусти Београд.
Ми смо готови да примимо аустроугарске захтеве који не угрожавају независност државе, а исто тако и све оне које нам Ваше Величанство саветује да примимо, казнићемо строго сва лица чије се учешће у атентату буде доказало. Извесни се захтеви не би могли извршити без промене нашег законодавства, а за то ће требати времена. А рок који нам је дат сувише је кратак. Можемо бити нападнути по истеку рока од аустроугарске војске, која се концентрише на нашој граници.
Нама је немогуће бранити се, и ми преклињемо Ваше Величанство да нас заштити што је могуће пре. Драгоцена благонаклоност Вашег Величанства, коју сте толико пута показали према нама, улива нам чврсту наду да ће, и овај пут, нашу молбу услиишти Ваше племенито словенско срце! У овим тешким тренуцима, ја сам тумач осећања српског народа, који преклиње Ваше Величанство да се заузме за судбину Краљевине Србије! Александар!“
Одговор руског цара Николаја II стигао је три дана касније:
„Ваше Краљевско Височанство, обраћајући се мени у једном необичном тешком тренутку, није се преварило у осећањима које гајим према Вама и у мојој срдачној наклоности према Српском народу.Данашња ситуација је привукла моју озбиљну пажњу и моја Влада стара се свом снагом да отклони постојеће потешкоће.
Ја сам уверен да ће Ваше Височанство и Краљевска Влада хтети олакшати наше старање и да неће ништа изоставити да се дође до решења које ће отклонити ужасе једног новог рата, чувајући при томе достојанство Србије.Докле год буде и најмање наде да се избегне проливање крви, сви моји напори биће уперени у том циљу. Ако и поред наше најискреније жеље у томе не успемо, Ваше Величанство може бити уверено да Русија ни у ком случају неће остати равнодушна према судбини Србије! Николај!“
Престолонаследник Александар се још једном обратио руском цару после седнице српске владе 27. јула 1914. на којој је разматрана политичка ситуација настала после атентата на надвојводу Франца Фердинанда, тражећи савет:
„Србија је готова да прими све услове Аустроугарске који одговарају положају једне самосталне државе, као и све оне услове које би Цар саветовао да се приме“.
Одговор је стигао три дана касније и гласио је:
„Док има и најмање наде да се избегне проливање крви, сви наши напори треба да иду том циљу. Ако упркос најискреније наше жеље, ми не успемо, Ваше Височанство нека буде уверено да ни у ком случају Русија неће бити равнодушна према судбији Србије!“
Треба истаћи да је то период када је и сама Русија била оптерећена својим унутрашњим проблемима, економским пре свега али и војним.
Ипак, она објављује рат двема тадашњим великим силама – Немачкој и Аустроугарској. Саветници су цара Николаја II упозоравали да улазак Русије у рат под теретом друштвених промена може да доведе до катастрофе. Ипак цар је осећао моралну обавезу да заштити братски српски народ.
Остаће забележене речи руског цара Николаја II Романова, изречене током здравице пред представницима европских држава неколико недеља пред почетак Првог светског рата:
“Подижем ову чашу у част Србије, једином савезнику и пријатељу Русије у Европи.“
Још један чин велике подршке руског цара Србији остаће заувек упамћен и многи кажу да је управо тај чин највећи разлог зашто је Никола Пашић толико ценио Николаја II Романовa.
Када је српска војска умирала на албанској обали чекајући савезничке бродове којих нигде није било а на обалама Албаније није било ни хране ни санитетског материјала, што је све довело довело у питање опстанак српске војске и народа Регент Александар поново пише руском цару очајничко писмо и моли за помоћ:
„Са надом и уверењем, да ће се моја војска у Приморју Јадранском снабдети и реорганизовати на миру, помоћу обећаном од савезника, ја сам је превео овако преко албанских и црногорских планина. Не нашавши ништа од онога овде, што јој треба да се издржава и реорганизује, она стоји данас пред најжалоснијим свршетком. Ја се надам да ће овај мој апел наћи одзив код Вашег Императорског Величанства и да ће те интеревенисати код савезника да се спаси српска војска од катастрофе коју није заслужила, а која предостоји.“
Руски цар је истог дана упутимо ултиматум савезницима:
„Уколико се српска војска не избави из Албаније, Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаративни мир са Немачком“
Након овог ултиматума руског цара Николаја, српска војска је евакуисана са албанских обала од стране савезника на Крф и у Бизерту.
16. новембра 2014. у Београду је откривен споменик руском цару Николају Романову.
