Прочитај ми чланакЗа Метјуа Бленкфилда сада је чула цела Америка, а и већи део света. Прославио се када је пре неколико дана објавио да његово приватно предузеће неће убудуће пословати са „било ким ко је гласао за или подржава Доналда Трампа“.
Образлажући одлуку, навео је да је Трамп фашиста и да стога он, Бленкфилд, осећа обавезу да се од новоизабране власти огради на сваки могући начин, спремно сносећи новчане последице које ће неминовно претрпети.
Блекнфилд, чије се предузеће бави интернет маркетингом, живи и ради Албукеркију у Њу Мексику, и каже да, од како је објавио своју одлуку, њему и његовој породици стижу небројене претње и увреде, али да га то није поколебало. Када га је, у среду 23. новембра, интервјуисала „Фокс“ телевизија – једина од великих ТВ кућа у Америци која је у његовом потезу видела нешто спорно – Бленкфилд је збиља деловао као неко ко је свестан свих могућих последица, али ипак решен да иде до краја.
Водитељ Такер Карлсон упитао га је у једном тренутку на основу чега мисли да је фашиста неко ко је, попут Трампа, изабран на прописан и демократски начин, а Бленкфилд је, смиреношћу која проистиче из коначне непопустљивости, спремно одбацио такав приступ:
„Потпуно сам уверен да је Трамп фашиста. И Хитлер је био изабран законито. Путин је био изабран законито.“
Карлсон је узвратио да је такво поређење несувисло, односно да новоизабрани председник САД до сада није предузео ништа што може да се стави у исти кош са холокаустом, али је Бленкфилд и на то имао одговор:
„Можда би требало да се подсетите историје, пошто ни Хитлер није тако почео, ни Путин није тако почео. Има много изабраних диктатора који нису почели тако што су првог дана купили људе са улице.“
Водитељ и гост су се жестоко расправљали током целог деветоминутног разговора, и на послетку остали сваки на свом гледишту: Бленкфилд на томе да је Трамп фашистички диктатор попут Хитлера и Путина, а Карлсон да је апсурдно поредити Трампа са Хитлером. Владимира Путина, наравно, нико није узео у заштиту.
Исто је и са непрегледним реакцијама у америчкој јавности. Једни дају Бленкфилду за право, позивајући се на то да по закону нико не може да му нареди са ким ће да послује а са ким неће, док други њега називају фашистом због тога што Трампа и његове присталице пореди са Хитлером и нацистима. Али, колико се да приметити, у Путинову одбрану још није стао нити један новинар или коментатор.
У Америци, уопште на Западу, то је често тако. Каква год политичка или идеолошка расправа да се води, пре или касније ће да је окрену против Руса и Русије. Посебно ако је већ поменут и Адолф Хитлер, у ком случају ће вођу немачких нациста неминовно неко поистоветити са председником Руске Федерације.
Тај обичај јесте старији од Хилари Клинтон, али му је управо она дала најновији замах када је марта 2014, непосредно по руском присаједињењу Крима, оптужила Кремљ и Путина лично да су извршили „агресију на Украјину“, и додала:
„Ако ово звучи познато, то исто је Хитлер радио током тридесетих.“
Иако тада није заузимала никакав јавни положај, Хилари Клинтон је ипак била на оку јавности, што као доскорашња државна секретарка, а што као будући кандидат на председничким изборима. Захваљујући њеном вазда превеликом утицају на гласила, ова јој се изјава брзо запатила и покренула лавину натписа, осврта, прилога и целих емисија о томе како су Русија и Путин онолика претња светском миру колика су пре седамдесет година били Немачка и Хитлер.
У тој својеврсној демонизацији Руса и њиховог руководства, сверсдно су учествовали гласови са свих страна политичког спектра у Америци: од елитистичког „Форбса“, за који је историчар Пол Џонсон априла 2014. написао чланак под насловом „Да ли је Владимир Путин још један Адолф Хитлер?“, у којем је отишао дотле да је Русе назвао „другоразредном нацијом“ са „слабом и опадајућом демографском структуром“, па до независног и либертаријанског часописа „Разум“ (Reason), чија је колумнисткиња Кети Јанг објавила читав низ суманутих писанија, између осталих и „Русија: Тамо где су прави фашисти“ из марта 2014.
Уље на ватру је, дабоме, доливао и незаобилазни Збигњен Бжежински, говорећи да је Путинова реторика веома слична Хитлеровој. Мада не толико осетан као Хиларин, његов утицај на америчку јавност уопште није занемарљив.
Овде се дакле не говори о „уобичајеној“ противруској или противпутиновској хистерији, у којој, искрено говорећи, ипак предњаче Британци. Не, овде је реч о врло непосредним подметањима да је данашње руско руководство, оличено пре свега у Владимиру Путину, по природи фашистичко и нацистичко, речју – хитлеровско.
Тај метод се нарочито користи у америчкој јавности, због њене нарочите осетљивости на Хитлера. Доказе о сопственој „супериорности“ над остатком света Американци најчешће црпу из мита о томе како су тобоже баш они пресудно допринели победи над нацистичком Немачком, тј. како је њихово учешће у Другом светском рату у ствари спасило Европу и спречило победу Сила осовине. Из такве поставке произилази и приметан осећај моралне надмоћи који Американци поседују у односу на Стари континент.
Тешко је речима описати нељудскост неопходну да се Русији пребаци фашизам или нацизам. Са 19 милиона жртава у Другом светском рату, али и одсудним доприносом слому Трећег рајха, Совјетски Савез и нарочито његова окосница Русија последњи су који би посегли за хитлеровском идеологијом.
Ипак, случај Метјуа Бленкфилда сведочи да антируски расизам дубоко укорењен у западним друштвима. Бленкфилд није никакав званичник, али свеједно осећа потребу да увреди Русе и њихово руководство чак и када они нису предмет разговора.
Још је илустративније то што на Блекфилдово поистовећивање Путина са Хитлером нико није нашао за сходно ни да одговори.
Када се у обзир узме и резолуција Европског парламента која се обрушава на руска гласила попут телевизије РТ и агенције „Спутњик“, сврставајући их у исту раван са Исламском државом, односно предлог у британском парламенту да се жигоше свака јавна личности која даје изјаве за руске медије, добија се комплетна слика антируске хистерије на западу.
Намеће се ту још један закључак. Чињеница је да, од Бленкфилда до Европског парламента, мржњу према Русији и Русима износе пре свега левичарске политичке снаге. У Америци су сада поражене, а у Европи се за пораз тек припремају, али је са обе стране Атлантског океана реч о левичарској идеологији.
То би једном занавек требало да оповргне устаљено приписивање комунизма и других левичарских идеја Русима. Напротив, сада је јасно да је левица данас, као што је била и пре сто година, утемељена у антируској мржњи.
Уосталом, и нацизам, тј. национал-социјализам, није био десничарски покрет, како званична историја погрешно учи, већ екстремно лево усмерење.
