Прочитај ми чланакУочи парламентарних избора 2014. године, са „Србин инфо” портала је послато упозорење лидерима родољубивих партија у нашој земљи, које се, нажалост, испоставило као тачно.
Тада је било јасно да ће СНС и Александар Вучић однети убедљиву победу и да би представници патриотске опције требало истог момента да почну припреме за неке наредне изборе. Поручивали смо им да би свако даље политичко деловање ваљало усмерити ка томе да патриотски блок временом постане снажна (и једина) алтернатива Вучићевом режиму.
И геополитичка дешавања у свету су ишла на руку тој идеји, с обзиром на то да је Русија постала значајан глобални играч, да је ЕУ почела да пуца по свим шавовима, да су снажни политички потреси продрмали САД и Запад…
Уместо тога, крај 2016. године дочекали смо са неспорном чињицом да у Србији нема патриотске опције која је довољно снажна да уздрма Вучићев режим.
Уместо сарадње, пале су тешке речи између такозваних патриотских партија, често теже него што су их упућивали СНС Влади и представницима досовског, жутог и евроатлантског картела.
Док критичари радикалима замерају сувише благ наступ према (конкретно) Александру Вучићу, Дверима се не прашта флерт са „досистичким” странкама, позив Бошка Обрадовића прозападној опозицији да га подржи на председничким изборима…
У исто време, Демократска странка Србије се распада по атомима, док остали патриотски и проруски покрети, НВО и појединци остају разједињени на маргини и недовољно снажни за значајније политичко деловање.
Поставља се питање како је могуће да у исто време када популарност националистичких партија расте у целој Европи, у Србији нема опције која је права алтернатива досадашњим политичким елитама?
Признали или не, Вучић и даље апсорбује добар део патриотских бирача, нарочито када повуче потез као што је недавна набавка руског наоружања. Додуше, он је тај потез повукао хтео, не хтео, приморан разним геополитичким променама у свету.
С друге стране, патриотске партије и појединци готово да су остали неми на поклон из Русије. А требало је да га што гласније подрже, јер би на тај начин не само стекли додатни легитимитет да нападну Владу за катастрофалне потезе на Космету и рецимо подршку режиму Мила Ђукановића, већ би и показали да су за њих интерес Србије и српско-руска сарадња изнад свих страначких сукоба.
Дакле, док су родољубиве партије пропустиле прилику да постану доминантна политичка опција, поставља се питање ко се намеће као алтернатива Вучићу у 2017. години?
Нажалост, иста она опција на коју смо упозорили још 2014. године – нека врста новог ДОС-а.
Неко ће рећи да су за то мале шансе јер је сада Доналд Трамп на челу САД и да су се промениле политичке околности на Западу. Ипак, зашто би било ко мислио да исте глобалне владајуће елите, које су можда тренутно поражене, већ нису започеле контра-процес, како у Америци, тако и у европским државама.
Противници ове идеје рећи ће и да су се еврофили у Србији искомпромитовали, као и да су и они разједињени. Ипак, економско стање у земљи је толико лоше да ће многи грађани ускоро гласати и за црног ђавола само да Вучићу виде леђа.
Другим речима, доћићемо до тачке када је пад СНС режима неминован и за то неће бити заслужан нико други до самог режима. Ко се то тада буде профилисао као алтернатива, освојиће и власт. Процес груписања западних послушника у опозицији је увелико почео.
Ако било ко из родољубивих партија мисли да је савез са бриселским партијама добар компросим у рушењу СНС режима, требало би искрено да се запита да ли заиста очекује да некаква влада састављена од новог ДОС-а буде добра за националне циљеве Србије?
Вучић је поставио високе стандарде у служењу западним интересима, тако да би његови наследници морали ствари да подигну на највиши „квислинг” ниво.
Уколико ова, прозападна, опција дође на власт после Вучића, чека нас вероватно и највеће национално посрнуће, које ни Русија неће моћи да заустави. Ко не верује, увек може да се сети примера (крваве) Украјине.
