Прочитај ми чланак

НИШТА НИЈЕ СЛУЧАЈНО: „Пад ноћног сокола” – истина или суштинска превара

0

Подвиг наше војске обарање „невидљивог“ 27.марта 1999.године све више поприма историјске размере и сврстава нашу противваздушну одбрану у сам врх светске елите, а 3.ракетни дивизион чини најславнијом јединицом,поново је у жижи јавности.

Ф-117

Ф-117

Подвиг наше војске обарање „невидљивог“ 27.марта 1999.године све више поприма историјске размере и сврстава нашу противваздушну одбрану у сам врх светске елите, а 3.ракетни дивизион чини најславнијом јединицом, поново је у жижи јавности. Овај пут кроз управо промовисану књигу „Пад ноћног сокола“ аутора пуковника Славише Голубовића,у Дому Војске Србије 14.децембра ове године. Књигу је издао медија центар „Одбрана“,први рецензент је Бојан Димитријевић, научни саветник у Институту за савремену историју, стручни рецензент књиге је Јовица Драганић, генерал потпуковник-заменик начелника Генералштаба Војске Србије и Љубодраг Стојадиновић.

Као бивши припадник РВ и ПВО годинама пратим дешавања везана за овај случај. Лично познајем већину  од актера догађаја тако да ми је слика из станице за вођење ракета врло блиска. Као пилот знам шта су радна места и ко сачињава борбену послугу. Знам и како се извештава предпостављена команда. У станици за вођење ракета има шест радних места, што значи да борбену послугу сачињавају шест старешина. Догађај је годинама углавном у жижи јавности марта месеца када се обележава годишњица његовог рушења.

Пуковник српске авијације у пензији, Милорад Ђошић-пилот

Пуковник српске авијације у пензији, Милорад Ђошић-пилот

О самом догађају до сада је много написано у нашој и међународној штампи,снимљено је неколико документарних  филмова са подељеним  јавним мњењем поготово кад је у питању довођење обореног пилота Ф-117А  у Србију на премијеру филма „ Други сусрет“.  Овај догађај је поделио не само јавност, већ по мом сазнању трајно и  бобену послугу. Од тада већи део борбене послуге обележава дан рушења „невидљивог“ на другом месту. Војска се никад званично није обратила јавности поводом самог догађаја и свих манипулација које су га пратиле.

Догађај је обрађен и у војним круговима од стране ратног команданта РВ и ПВО,генерал  пуковника Спасоја Смиљанића у књизи „АГРЕСИЈА НАТО ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана у одбрани отаџбине“у којој се позива на монографију „250,ракетне бригаде ПВО чији су аутори  Бојан Димитријевић и генерал Јовица Драганић,затим у ратном дневнику „СМЕНА“ заменика команданта 3.рд ПВО,потпуковника Ђорђа Аничића као и у књизи Бојана Б.Димитријевића и генерала Јовице Драганића „Ваздушни рат над Србијом 1999“.

За мене је посебно интересантан део књиге где се говори о рушењу авиона Ф-117А.То је суштина  приче о Ф-117А, сам ток борбеног рада и састав борбене послуге која га је оборила по радним местима. Начин на који су наши хероји успели да оборе Голијата. Као читаоца књиге пуковника Голубовића изненадила ме је чињеница изношења нових детаља о саставу борбене послуге и борбеном раду у ноћи 27.марта 1999.године.

Узео сам у руке горе поменуте књиге војних аутора и установио да се мајор Борис Стоименов први пут у овој књизи помиње као члан борбене послуге за време борбеног рада на радном месту помоћника руковаоца гађања. То ме је подстакло да поново анализирам изјаве сваког члана борбене послуге врло полако уз фотографије станице за вођење ракета. Помоћ сам затражио и од ракеташа. Њихова запажања су ме потпуно разочарала у погледу валидности књиге и довела у сумњу стручност аутора. Анализирајући простор у кабини види се немогућност да заменик команданта,потпуковник Ђорђе Аничић, стоји на различитим местима,а саме команде су потпуно неусаглашене по времену борбеног рада. Изјаве актера су у супротности и са саставом борбене послуге,по радним местима, набројане у предходним ауторским делима официра.

Систем Нева

Систем Нева

Као припадник 3.ракетног дивизиона,аутор Голубовић, у свом дугогодишњем истраживању очито није мрднуо даље од почетка. Уколико му је намера била да афирмише успех , помири борбену послугу,изнесе  чињенично стање морао је врло прецизно да дође до егзактних података,а не да те људе изврне руглу лицитирања где ко седи и шта ко ради. На крају крајева он не пише о непознатим догађајима већ о чињеницама и људима које познаје. Без обзира што наводи да су то њихове аутентичне изјаве,читалац мора знати да су то само сећања тих људи,а она су као што знамо подложна забораву. Аутор такође ни једног момента није читаоцу дао на увид ни један званични војни документ у вези овог догађаја којим би поткрепио своја нова сазнања.

Познавајући срж војне организације дубоко сам убеђен да је аутор из неког разлога имао намеру да дискредитује заменика команданта, потпуковника Ђорђа Аничића. Кроз садржај књиге само његове изјаве пореди без обзира да ли је у питању возач или командант. То себи није смео да дозволи јер је то његов претпостављени, други човек дивизиона,руковалац гађања сво време рата у одбрани Београда. На тај начин довео је и рецензенте у заблуду уколико нису дували у исту тикву. Јер један од њих, Љубодраг Стојадиновић, који није надлежан, каже да је то аутентична прича о људским слабостима,о сујетама,о паничним реакцијама о покушајима да се успеси присвоје итд.

Појединци  олако користе тешке речи етикетирајући Аничића,а да притом очигледно и не знају право значење тих речи. Паника је изненадно опште престрављење и збуњеност, а Сенад Муминовић као члан борбене послуге иде и даље па о заменику команданта  у својој изјави помиње хистерију што је одомаћен назив за групу душевних болести. Из горњег дела текста војних аутора се види да је мајор Борис Стоименов покушао да присвоји успех  на радном месту помоћника руковаоца гађања.

korice-850x350-pad-nocnog-sokola

Такође, се види и део борбеног рада који је сигурно био познат аутору јер је био припадник 3.рд ПВО.Очито је то игнорисао што упућује на злонамерност. Немогуће је да му је остало непознато како је командант,потпуковник Дани Золтан, известио претпостављену команду о саставу борбене послуге која је оборила Ф-117А по радним местима. Ако је заменик команданта Аничић Ђорђе паничио онда је за сваку осуду и кривично гоњење  командант дивизиона Дани Золтан који је донео одлуку да један правац одбране Београда препусти официру који ће командовати борбеним радом читав рат. Читајући књигу даље видим да је заменик команданта Аничић,одликован указом председника СРЈ и врховног команданта оружаних снага Слободана Милошевића,а поводом 16.јуна- Дана војске 1999.године за узорно и натпросечно извршавање дужности у јачању и изградњи борбене готовости Војске Југославије. Војска колико знам не одликује кукавице.

 Да би задржао истраживачки рад, а водећи рачуна о значају догађаја на који се позива, аутор је морао упозорити саборце да се  изјаве  разликују, да ће их упоредити  са званичним војним документима, пробати да их усагласи и тек онда препустити читаоцу, а не да их он тумачи. На тај начин задржао би неутралност. Овако  је више него очигледно да су његови закључци  нетачни и врло тенденциозни.

У сваком случају, катастрофа ће бити ако су званична војна документа у супротности са садржајем књиге што значи да актери догађаја нису дали изјаве  које одговарају стварном стању ствари те ноћи. То би била суштинска превара незабележена до сада у јавности о обарању „невидљивог“ издата и промовисана од стране Војске Србије. Вероватно ћемо сазнати како је командант ракетног дивизиона известио команду 250.рбр ПВО по питању састава борбене послуге која је оборила Ф-117А, по унапред дефинисаним радним местима. На списку је могло да се нађе само шест старешина који су учествовали у борбеном раду. Супротно анализи аутора, заменик команданта није могао бити потписан као помоћник руковаоца гађања, ако није седео на том радном месту.

Овако смо сви изгубили. Један блистави војнички успех и даље се ваља у блату. Губитници су људи који су га оборили, губитник је 250.рбр ПВО одликована Орденом народног хероја јер је изгубила борбену послугу, губитник је војска која није реаговала на време и догађај поставила у витрине успеха, и на крају  држава се осрамотила јер се није на адекватан начин одужила својим херојима.

А ја сам на крају, слушајући најлепши рокендрол (нема палатализације) потпуно убеђен да је књига „Пад ноћног сокола“ наручени пројекат и да представља суштинску превару по питању рушења Ф-117А, а ако то није, онда је леп литерарни рад који је написан из угла очију оних који су видели нешто ново.

64 коментара “НИШТА НИЈЕ СЛУЧАЈНО: „Пад ноћног сокола” – истина или суштинска превара

  1. Ljubomir Savic каже:

    S obzirom da se Milorad Đošić nije oglasio na dve
    lokacije gde sam mu uputio otvoreno protivljenje na iznete insinuacije „naručene knjige“, to ću pokušati da mu taj odgovor plasiram ovde.

    Dakle, “Đoša“ je pilot helikoptera priznatog renomea, ali očigledno raketaš-laik i veoma hrabar analitičar. Hrabar je zato što piše o temi o kojoj nema pojma i zato što prepisuje od drugih. I tamo neke ’99. su piloti uglavnom znali “sve“. Toliko o njemu, čak i previše.

    Pažljivo, ali baš pažljivo sam čitao i Smenu i ovu knjigu. Čini mi se da „Pad noćnog sokola“ konačno postavlja stvari na svoje mesto. Sada samo jedan štrči u toj priči, jer se onaj drugi ’’individualac’’ očigledno pokajao i povukao. Bolje reći dozvao se pameti. Ako se svi akteri događaja slažu oko većine detalja, na koje egzaktne činjenice i dokumente se još pozivati. U njihovim izjavama jasno se vidi želja i rešenost da konačnu kažu i svoje viđenje i sećanja na te događaje. Do sada su u njihovo
    ime govorila samo dvojica. Znamo i kako. I na kraju ko to bolje zna istinu od aktera događaja?

    Pokušaji osporavanja autentičnosti izjava su ponovne manipulacije ovim hrabrim ljudima. Uostalom skoro ceo tiraž knjige je rasprodat, tako da eventualna povlačenja nekih izjava nemaju nikakvu svrhu.
    Osim toga, knjiga pleni ozbiljnošću i ljudskošću, tako da mi je prosto neverovatno da je autor radio bilo kakve manipulacije sa izjavama neposrednih aktera.

    Što se tiče brošurice „Smena“ osvrt u vidu „eseja“, postaviću upravo na toj temi MyCity foruma.

    Da se vratim na „Pad noćnog sokola“ koja ozbiljno promoviše uspeh Vojske Srbije i patriotske vrednosti. Pokušaj da se kritici njenom nastanku, kao pozadina istakne nacionalna pripadnost pojedinih članova borbene posluge, čista su glupost i zamena teze. Treba samo čitati knjigu. Pa tamo su sve nacije i nacionalnosti saglasne, osim jednog njenog tumača.

    Izveštaji i predlozi, kao i molbe, koje je lično Aničić pisao, a spominje ih u „Smeni“ (str.112), opet su obojeni subjektivnom bojom. To odslikava stanje ozlojeđenog čoveka, koji je imao priliku da to pretvori u dokumente i kasnije ih zloupotrebljava. Da li su i drugi imali priliku da pišu svoje romansirane dnevnike? Da li su i druge supruge nosile predloge i molile za unapređenje? Da li su i drugi logorovali u tazbini tokom rata? Mnogo sramnih detalja je u sadržaju „Smene“, a kojim se Aničić ponosi. Sve ću to taksativno prikazati.

    Taj spomenuti Boris, je očigledno bio famozni „pomoćnik“ i radio nešto, nastavio to isto da radi i posle Aničićevog dolaska, ne pomerajući se sa svoje pozicije, a ovaj ga šalta po kabini levo-desno, uglavljujući sebe po svaku cenu. Da je skroz zakasnio, da li bi išta bilo drugačije. Čini mi se da ne! Pa kako je onda jedna smena bila kompletna do 20:30, a dolaskom još jednog člana opet bila kompletna. Ako je taj prostor malo komotniji, znači li to da je u sastavu smene moglo biti još
    sedam-osam zakasnelih pomoćnika, kasnijih pukovničkih kandidata.

    I sam Aničić (na stranici 205-toj) ističe da se ne ulazi u kabinu, kada je borbeni rad u toku, ili to ne važi kada je on u pitanju.

    Ali, taman i da je sedeo i učestvovao kao ostali, a oni kažu da nije, i bio nešto u toj grupi ljudi,
    očigledno je da tehnološki nije imao nikakvu funkciju, niti doprineo obaranju. Naprotiv pozivao je na prekid rada, što je po mišljenju nekadašnjeg vojnika, strogo kažnjivo. On kaže da je komandovao, ali kome, ako svi ostali kažu da su slušali Danijeve komande? I koliko njih sme da komanduje na jednom mestu? Koliko se sećam, samo jedan. Još uvek smo u sistemu „jednostarešinstva“.

    Šta nam to „Smena“ pruža u odnosu na „Pad noćnog sokola“. Po dubokom uverenju, razne predrasude i konstrukcije pojedinaca, usmerene ka ličnoj promociji i koristi. Iluzije koje su skrsckane u nepovrat. Ima i ljubomore. „Pad noćnog sokola“ je prihvaćen od velikog broja autoriteta, stručne i šire javnosti. S druge strane „Smena“ je rečnikom i sadržajem, tekst nedostojan oficira Vojske Srbije. Ona više govori o autoru nego o nekim “lokatorima“ i slično. Nigde nisam pronašao nijednog ozbiljnog oficira koji je podržava. Dakle, ona je prezrena. Da bih smeo da se oglasim, morao sam konačno i da je proučim. A da li je to uradio i moj kolega Milorad?
    Ipak je smogao snage da potpiše onaj tekst. Naručen ili izvor sopstvenih opservacija, ali to već nije iz domena hrabrosti.

  2. Резервни ПП ПВО Р. М- каже:

    Смена

    Као резервни војни официр вољене Војске Србије и учесник оба наша последња рата, читам са задовољством књиге о борби Давида и Голијата. Мислим да је оба пута Голијат
    показао да вреди частно се борити за своју домовину и како такав поносан сам на
    све оне људе који су пре свега положили живот за отаџбину као на оне који су се
    без поговора стали на браник отаџбине. На све оне хероје са Кошара и оне кои су
    у свим деловима наше отаџбине без оступања и без страха чекали на „црти“
    неколико пута у техници и понављам само у техници надмоћнију Западњачку армаду.
    Већина нас се борила за своје иделе, идеали слободе, самосталоности и за свој
    Космет. Било је и оних који су своје „смене“ вешто користили да се сакрију у моментима
    удара а нарочито почетних налета борбене авијације тј. онда када је било
    најпотребније кали ти се и чекати на мегдану НАТО зликовце.

    Читајући
    све ове књиге од свих ми се највише допала књига „Пад ноћног сокола“, пратећи
    је од прве до последње промоције и прусуствујући коректном и веома њеном веома
    објективном представљању на сваком месту од стране аутора Славише Голубовића.

    Читајући
    овај овде уводник схватих да ми мали људи некада будемо манипулисани од оних
    чији је био циљ у рату не ратни успеха а само лични успех и афирмација.
    Господин Ђорђе Аничић, колико год се трудио да напише и истакне свој успех у
    борбеним дејствима за време Нато агресије (што му нико и не оспорава па ни
    Славиша Голубовић), ни једног момента није рекао да се у моменту надлетања НАТО
    авијације 27. марта налазио сакривен под скутима своје тадашње таште и да га је
    она храбрила док је трећи дивизион храбро чекао и дочекао Нато авијацију.

    У
    покушају да дочитам књигу „Смена“ схватио сам основну поруку аутора те књиге а
    то је да се правда и извињива, што и сам наслов говори, да је за време његове
    смене, неко био храбар и одважан и командовао херојским трећим дивизионом док
    је он код таште сакупљао храброст да дође у своју јединицу. Мотивисала га је на
    крају речима да га једино ако се појави у јединици постоји и могућност да на
    крају добије и неки већи чин.

    Поносан
    са на наше ракеташе. Ушли сте у историју Србије.

    Резервни
    официр ппручник ПВО М.Р.

  3. ВМ каже:

    Модел ловца се зове „Ф-117 Ноћни Јастреб“ а не Соко….

    1. Ljubomir Savic каже:

      lepo je kad čovek poznaje engleski. Kako je onda „Stealth attack aircraft“ preveden kao: „Модел ловца“. Ne nosi rakete V-V, a nema ni top za samoodbranu.

    2. Првоборац каже:

      Тачније (Fighter/Attack) F/A 117 Night Hawk, дакле ради се о ловцу-бомбардеру који обавља јуришне задатке.

Коментари су затворени.