Прочитај ми чланакУ време Божићних и новогодишњих празника када смо суочени са све већом употребом пиротехничких средстава и када нам све агресивнија и све масовнија употреба петарди свакодневно задаје муке, подсећамо на једну беседу Преосвећеног Епсикопа захумско-херцеговачког Господина Григорија, који је пре неколико година, на празник Светог Василија Острошког, скренуо пажњу родитељима да пазе шта им деца раде и у какве људе израстају кад су их научили да пуцају, скренувши им пажњу да пуцање никако није српски обичај као што то генерације уче.
“Дакле родитељи, уместо да причамо о Светом Василију ја морам да смирујем вашу децу коју сте научили да пуцају а нисте их научили ништа друго. Оне шаторџије и кафаниџије тамо, они су најважнији данас изгледа? Јел то најважније? Хоћемо сад да избацимо и шатор и кафане и пиће? Хоћемо ли тако да славимо славу? И поп је крив! И ја сам крив! Не смемо да пустимо да буде ишта важније од Светог Василија данас. А ми пуштамо. Ми смо постали неспособан народ. Неспособан народ за живот и зато свако може да нас гази и да нам узима оно што је наше. А камо ли да ми нешто освојимо и да ми нешто задобијемо.
Није пуцање српски обичај ко што вас уче будале. Зна се кад се мора пуцати. Тако смо научили као: “ми смо Срби зато што пуцамо”. Срби смо, браћо и сестре, онда кад живимо достојно, кад се Богу молимо, кад имамо срце које осећа другога. Кад имамо способност да ћутимо кад треба да ћутимо. Кад знамо да говоримо кад треба да говормо. Да имамо осећање и саосећање за другога – то смо изгубили а то наши свети преци никад нису били. Још има старих људи и старих мајки код нас од којих можемо да се научимо пажњи, васпитању и образовању. Неће нас школа научити оваква каква је ништа, ако не будемо се сетили Бога и својих греха. Да будемо људи, то значи да будемо озбиљни и одговорни људи. А не да иде како му мило и драго. И да може свакако. Јер кад може свакако – онда неће никако!
Зато браћо и сестре да пазите и да се мало узмете у своје руке. Не могу деца да раде шта хоће, јер онда то ће бит неваљаста деца, а ако су деца неваљаста биће још горе кад буду људи. Ко је научио наше људе да пусте децу да раде шта хоће?
Треба да будемо озбиљни и одговорни. Да се молимо Богу и да се бојимо Бога и да волимо један другога. А волети један другога значи пазити на другога, а не гледати да другога очепиш, да га оштетиш, да му о главу радиш – то смо научили од Турака! И много турског и балијског има међу нама. Ми ћемо рећи како смо ми Срби, како се нисмо потурчили! Многи би се данас потурчили кад би им ко понудио. А турчимо се тако кад не живимо како се православно и хришћански живи. Пијемо каве и оговарамо један другога и радимо о глави један другоме – зар то није турски обичај?!
А наш обичај, наше предање свето је да помогнеш другоме јер кад другоме помажеш себи помажеш! Кад другога волиш себи добро чиниш! Кад на другог пазиш на себе пазиш брате, сестро! То је живот хришћански, ништа друго и ништа више од тога! Да се бојиш Бога, да волиш Бога и да волиш ближњег свога – то нас је учио Свети Василије! А није нас учио да пијемо, да псујемо, да лажемо, да крадемо, да отимамо, да не знамо ништа под милим Богом од онога што су нам оставили Свети преци наши”.
