Прочитај ми чланакИсторија се још једном понавља у свом трагичном облику на Старом континенту. Као у првом делу прошлог века, западноевропски народи пред претњом једне интернационалне тоталитарне идеологије, одговарају давањем поверења ксенофобичним, популистичким, екстремно десничарским организацијама.
Историја се још једном понавља у свом трагичном облику на Старом континенту. Као у првом делу прошлог века, западноевропски народи пред претњом једне интернационалне тоталитарне идеологије, одговарају давањем поверења ксенофобичним, популистичким, екстремно десничарским организацијама.
Историја се још једном понавља у свом трагичном облику на Старом континенту. Као у првом делу прошлог века, западноевропски народи пред претњом једне интернационалне тоталитарне идеологије, одговарају давањем поверења ксенофобичним, популистичким, екстремно десничарским организацијама.
„Исламска утопија“, која се базира много више на комунистичким него на националсоцијалистичким или фашистичким постулатима, најпримамљивији је мамац за европске муслимане који, у последњих неколико година, попуњавају формације тзв. Исламске државе. Осим наднационалног карактера, панисламистички терористички покрет представља положај муслимана у свету, посебно у неисламским државама, као што су комунистички комесари осликавали статус радничке класе. Попут комуниста, и панисламисти се не либе да склапају пактове са непријатељима испод жита и да примају новчану помоћ од оних који су на папиру њихови непријатељи.
Као што је Лењинову револуцију финансирао немачки Други рајх, тако је и Исламска држава настала уз финансијску и логистичку подршку западних сила и њихових савезника у региону, пре свих Саудијске Арабије и Турске. Паралела која може да се повуче са комунистичким режимима је и у експлицитној забрани напуштања тзв. Исламске државе, осим у случају извршавања терористичких напада.
Као што није могао да се напусти Совјетски Савез (чак и за путовања унутар СССР-а био је неопходан пасош за унутрашњу употребу и дозвола), читава источна Европа била је буквално ограђена жичаном струјном оградом (у Берлину су подигли и зид), тако ни „шеријатску државу“ није могуће напустити.
Циљна група панисламиста прилично је слична оној на коју су били усмерени комунисти пре нешто мање од сто година: млади, надобудни, површни, сиромашни, ниског образовања и пуни мржње према постојећем систему, вредностима, ауторитетима. Наравно, реч је о топовском месу, као и код комуниста и панисламистички идеолози су пре свега лицемери који причају једно а раде друго. Попут комунистичких лидера који су имали шаренолико порекло, и међу панисламистима имамо широк дијапазон – оне који су породични бунтовници богатих фамилија, салонски револуционари, ексцентрици, девијантне особе са разним перверзним идејама и израженим хедонистичким нагонима или фрустрирани типови по разним основама.
Симон Шама, британски историчар литванског порекла, сматра да су млади панисламисти, као и некад млади комунисти руковођени, пре свега, мржњом: „Та мржња нема везе са политичким или друштвеним мотивацијама. Реч је о идеологији која је у прошлости била комунистичка. Млади имају потребу за идеалима који могу да у њима пробуде страст јер се осећају као странци у друштвима у којима су одрасли. Они желе да дају смисао свом животу. Револуција је увек добро решење за њих. Негативна квалитативна разлика је што пре није било толико аспираната убица-самоубица спремних да свесно нанесу зло и бол великом броју људи без обзира ко су.“
Мржња која се према Западу и западном стилу живота укоренила у једном делу муслиманског света није од јуче. Штавише, корени су дубоки и сежу још из 19. века, односно од реакционарног турског султана Абдулхамида II. Он је још за своје владавине маштао о обнови калифата под својим турбаном чија би кључна улога била да заустави уплив западних стандарда и стила живота у Османско царство. Другим речима, данашња мржња и неопанисламска идеологија резултат је миленијумске борбе за премоћ између западног, хришћанског света и ислама. У првих хиљаду година, муслимани су углавном побеђивали, а онда су карте промешане и њихова фрустрација после вишестолећних пораза је прекипела.
У седмом веку муслимани Арапи су освојили велики број земаља које су вековима биле под грчко-римском културном доминацијом, практично од данашње Сирије преко северне Африке до Шпаније. У следећих хиљаду година су на мачу освојили територије све до Индије и Панонске низије, делове Русије и Подсахарске Африке и прозелитизмом су стигли у Индонезију и Кину. Другим речима, муслимани су хиљаду година били у експанзији, ширећи доминијум, практично све до опсаде Беча из 1683. године, који представља једну од прекретница у односима Запада и муслиманског света.
Десет векова великих војних и политичких успеха муслиманских држава објашњава зашто исламске земље нису следиле пример руског цара Петра Великог који је још почетком 18. века кренуо са прозападним реформама Руског царства. Трауматично искуство који су Руси проживели током двогодишње пољске окупације Москве у другој деценији 17. века, навела је руско племство да прихвати, пре свега, западно устројство војних снага и затим серију реформи и западни стил живота.
Отоманска империја је постепено копнила и реформе које је увео султан Селим III биле су последица пораза шестогодишњег руско-турског рата од 1768. до 1784. године. До тог дебакла, у Истанбулу су гледали на Русе са висине, као на далеке рођаке са села њихове православне раје у Грчкој, Бугарској, Србији. Руска војска која је већ била реформисана по западњачком принципу потукла је до ногу још увек средњовековно организоване османске трупе, чији су команданти и даље живели на слави прошлих векова, када је муслиманска супремација на бојном пољу била готово пословична. Тај пораз од Руса предвођених царицом Катарином Великом Турци су доживели као велико понижење.
После Селима III, који би могао у неку руку да се сматра зачетником трансформације Османске империје у модерну Турску, султан Махмуд ИИ одиграо је велику улогу у припреми терена за посао који ће тек готово сто година касније обавити Ататурк. Махмуд, чија је мајка била Францускиња, извршио је низ реформи од којих је, међу најважнијима, било укидање јањичара, главних кочничара напретка царства.
Махмудове реформе и покушај западњачког преусмеравања Османске империје у потпуности је зауставио и чак вратио на полазну тачку један од најреакционарнијих султана Абдулхамид II. Он је три деценије покушавао да креира нови османски идентитет и да империју трансформише у османски калифат, будући да су султани од 1517. године носили и титулу калифа. Себе је представљао као заштитника ислама и првака у борби против „неверника“ и модернизације, финансирао је исламски прозелитизам и масакрирао је неисламски живаљ, посебно Јермене.
Међутим, ни Абдулхамид ИИ, који чак ни за отпис половине државног дуга није хтео да дозволи повратак Јеврејима у тадашњу Палестину, није могао да занемари супремацију технологије и западњачке организације војске. Тако су млади турски официри наставили да се школују у западноевропским земљама и да уче европске језике, за разлику од свих осталих реформи са европским печатом које су биле поништене.
Управо ће ти официри бити нуклеус за стварање организације Младотурака који ће свргнути с власти Абдулхамида II који се може с правом назвати политичким дедом актуелног председника Турске Тајипа Ердогана.
Велико је питање да ли би, без обзира на харизму и истрајност које је имао напретек, Мустафа Кемал успео да убеди традиционално неповерљиве Турке према свим иновацијама, да прихвате „западни пут“ да на крају Првог светског рата. Османска империја није била пред избором: или западне реформе или нестанак са географске мапе.
Фото: Ројтерс
За разлику од муслиманских империја које нису училе на својим грешкама, европске краљевине нису поновиле несрећно искуство крсташких ратова у Палестини и нису ништа урадиле када је православни југоисток Европе пао у османску тамницу народа. Вапаји из Константинопоља и са дворова српских и грчких великаша остали су неуслишени, западној Европи није падало на памет да иде у нови крсташки рат због православаца и да спасава „други Рим“ или „пут свиле“. Уместо да крену у фронтални сукоб са Османлијама, западноевропске краљевине су почеле да истражују морске путеве како да заобиђу Османску империју и успоставе нове маршруте трговине.
Захваљујући тој околности откривена је Америка, пут око Јужног рта до Индије и морски „пут свиле“, Аустралија. Хришћанска Европа је само пар векова после неславно завршених крсташких ратова и дефинитивног губитка Блиског истока, поучена тим искуством, уместо фронталног сукоба, буквално окружила ислам са свих страна стигавши у Индију, југоисточну Азију, Пацифик и Амарику, успостављајући доминацију над морима и океанима која је трајала све до пре пар деценија.
Звучи парадоксално, али ширење Османског царства на Медитеран и југоисточну Европу приморало је западноевропске престонице на преусмеравање циљева и редефинисање политике који су поставили базу за почетак западне доминације светом.
И поред тога што је ставио, у метафоричном смислу, омчу око врата исламском свету у 16. и 17. веку, Запад је тек током 19. века почео да је стеже, водећи рачуна да је не стисне превише јер је Руско царство у међувремену од савезника у борби против муслимана постало такмац у борби за утицај и власт на Старом континенту и, парадоксално, Порта је од исконског непријатеља постала драгоцени савезник. Међутим реакционарна и агресивна панисламска политика султана Абдулхамида ИИ довели су империју пред руб провалије.
Кемал Мустафа, који ће касније постати Ататурк, схватио је да Османску империју не може да спасе и да је за турску нацију једини спас у „западном путу“. У првих десет година владавине Ататурк ће извршити епохалне реформе, укључујући и увођење латиничног писма у службену употребу уместо арапског, и везаће Турску за Запад.
Међутим, истовремено са модернизацијом Турске под Ататурковим вођством, у Египту је 1928. године рођен покрет Муслиманске браће чији је програмски циљ од првог дана реисламизација друштва и нераскидива веза између политике и ислама, односно да целокупно законодавство и политика морају да буду у сагласности са Кураном. Време је показало да је арапски национализам који је узео маха после Другог светског рата и који је требало да води ка стварању чврстих хомогених нација, по европском узору, био кратког даха.
Штавише, од доласка на власт Ердогана у Турској, чак је и једина муслиманска земља са функционалном демократијом, релативном укорењеним грађанским друштвом и националном свешћу кренула путем реисламизације. У доброј мери руковођене личним мегаломанским амбицијама Ердогана да постане нека врста некрунисаног калифа или, у најмању руку, султана.
Пре седамдесет година, не јуче, енглески историчар Арнолд Тојнби упозорио је на „пролетаризацију ислама“, односно да је и ислам као и комунизам настао из ребра хришћанства с циљем да га замени, а да политички ислам као и комунизам има тоталитарне методе.
Изражавајући сумњу у рецепт који је промовисан у западним престоницама после Другог светског рата – да ће креирање националних држава у арапском свету произвести сличан ефекат какав је имало стварање држава у постколонијалном периоду у Јужној Америци, Тојнби је упозорио на снагу ислама да делује као везивни фактор у политичком смислу много јачи него што је то било хришћанство у католичком, православном или протестантском руху.
„Муслимани по традицији гаје братске односе без обзира на расу, етничку припадност, језик и порекло. У свету у којем се раздаљине, захваљујући модерним технологијама, смањују и западни стил живота се намеће као образац за читаво човечанство, исламска традиција братства и начела Мухамедове религије изгледају као довољно јако средство да одоле том западном вирусу“, писао је Тојнби педесетих година прошлог века.
Муслиманска браћа на почетку свог деловања нису имала уперену оштрицу против Запада нити идеју вођења џихада против „неверника“. Првенствени циљ био је да се потврди арапски, муслимански идентитет и да се поништи граница између политичког и религиозног ислама. Панисламисте је уједињавао и отпор према западним идеологијама. Комунизам, социјализам, либерализам били су за њих једнако неприхватљиви. Заносили су се мишљу да врате сјај и супериорност из првих векова муслиманске доминације на Медитерану и на Блиском и Средњем истоку. Као такви били су на мети свих арапских диктатура, без обзира да ли је била реч о онима под патронатом Вашингтона или Москве; тако су стекли ореол „исправних и поштених“ наспрам корумпираних и неправедних режима док су истовремено искористили максимално искорењивање демократских или комунистичких покрета у арапским земљама.
Све оно што је султан Абдулхамид ИИ мислио то је Сајид Кутб написао у својој књизи „Миљоказ“ 1964. године, док је седео у затвору због ковања плана за убиство египатског председника Насера.
Кутб је носио западна одела и кравату чак и у затвору и у судници, пропутовао је Сједињене Државе, од Њујорка до Сан Франциска, али је западни свет сматрао порочним, поквареним и дегенерисаним, где су сви промискуитетни а жене имају превише права. Кутбов „Миљоказ“ постао је обавезна читанка за све идеологе панисламизма и исламског тероризма пошто је у њему закључио да ислам не сме да буде одвојен од политике јер је он једина брана да муслимани не поклекну пред западном порочношћу. Кутб је значајан и по томе што је био први који је теоретисао о праву на тероризам и на џихад у сврху одбране исламских вредности и заштите од девијантног западног система вредности.
То објашњава одакле долазе мотиви напада на Париз 13. новембра.
Кутбов виртуелни наследник, и наш савременик, Абу Мусаб ел Сури, изнео је на 1.600 страна у књизи са насловом „Позив на глобални отпор“ како да се пласира и појача домет џихадистичких порука. Ел Сури се није либио да за своју накарадну логику искористи и Ернеста Че Гевару, парафразирајући га да је довољна мала група људи да убеди масе да је онај ко се опире џихаду смртни непријатељ“.
Парадоксално, на први поглед, трансформацији Муслиманске браће и панисламских покрета готово подједнако су допринели и Американци и Руси. Да Совјетски Савез није извршио инвазију на Авганистан и да Пентагон и ЦИА нису дошли на, сада можемо рећи, катастрофалну идеју да креирају и финансирају муслиманске међународне бригаде за борбу против Совјета, питање је да ли би се панисламске организације радикализовале и милитаризовале. Када су осетили сласт победе над једном од две тадашње планетарне суперсиле, муџахединима који су се враћали у њихове матичне државе заиграла је идеја пред очима да би после победе над „малом Сатаном“( Совјетским Савезом) могли да поразе и „велику Сатану“(Сједињене Државе) у њиховим отаџбинама свргавајући деспотске и корумпиране режиме.
Међу тим претендентима најхаризматичнија фигура био је Осама бин Ладен. Богат, образован и решен да свргне режим у Саудијској Арабији и зада ударац Сједињеним Државама. Једанаести септембар 2001. године у очима муслиманских екстремиста је датум преокрета и почетак новог уздизања ислама у свету, чији ће весник бити мултинационалке исламског тероризма. У замислима образованих џихадиста 11. септембар је нека врста Руске револуције из 1905. године која је најавила Октобарску дванаест година касније. Ал Каида и Осама бин Ладен су ликвидирани. Американци не праштају, али идеја панисламизма је преживела. Штавише, снажнија је више него што је икада била.
Арапско пролеће је сервирало, као на тацни, нови замајац панисламистима. У Каиру је пролеће са Муслиманском браћом на власти врло брзо „увенуло“ и војна, више-мање скривена, диктатура генерала Ел Сисија. Либија се претворила у театар сукоба бројних милиција, више или мање екстремистичких, са присуством заговорника тобожњег калифата Ел Багдадија. Сиријски председник Башар ел Асад није губио време да из затвора пусти све џихадисте када су Американци уз помоћ локалне опозиције почели да га руше. Следећи логику „што горе то боље“ Ел Асад се одржао до данас у седлу иако објективно његове снаге контролишу лимитирани део Сирије, практично Дамаск и приморје.
Сиријским екстремистима није требало много времена да се повежу са Ирачанима сунитима који су од дефенестрације Садама Хусеина, после вековне доминације над шиитима и улоге џелата прешли у улогу жртве. Тако су створени услови за креацију тзв. Исламске државе, односно новог калифата, која данас има око десет милиона становника и простире се на територији величине Италије. Истовремено, Ел Багдади је креирао тзв. провинције у Либији, Египту, на Кавказу, и покушава да уђе у Тунис и Либан док у Авганистану и Пакистану тражи савезнике.
И поред пропаганде о наводним бројним ваздушним нападима и бомбардовању положаја паравојних формација тзв. Исламске државе, истина је да је за ових годину и по дана, према речима италијанских генерала, на положаје исламских фанатика бачен тек десети део бомби у односу на оне које су сручене на Србију за два и по месеца бомбардовања. Да не говоримо да су Руси много више бомбардовали положаје сиријске опозиције, Американци су имали много разорнија дејства по трупама Башара ел Асада, а Турци су циљали много више Курде него сунитске терористе.
Војни аналитичари са дозом подсмеха коментаришу ваздушне нападе на тзв. Исламску државу поредећи их са бројем авиона, база, носача авиона и комплетном машинеријом која је била укључена у бомбардовање Србије.
Шкотски историчар Ниал Фергусон, који предаје на Харварду, тврди да су западни политичари немилосрдни према Исламској држави само на речима и да у ствари немају јасну слику коначног решења за Сирију:
„Ратоборну реторику Оланда смо већ чули после 11. септембра од Џорџа Буша. И шта се онда догодило? Имали смо размештање трупа у Авганистану и Ираку. У року од неколико година ситуација се потпуно променила. Већ 2008. године, на обе обале Атлантског океана јавно мњење је било уморно од стварања одрживих држава на Блиском и Средњем истоку. Каква немилосрдност. Када смо заиста били немилосрдни, у нашим земљама се јавно мњење скандализовало.“
Англо-пакистански писац Ханиф Курејши, аутор бестселара „Мој син је фанатик“, сећа се свог запрепашћења када је пре двадесет година интервјуисао пријатеље свог сина о њиховим очекивањима и плановима, и како му данас та њихова маштања не изгледају нимало смешно:
„Када сам их питао где би желели да живе, одговорили су ми да не желе да живе у Енглеској, али ни у некој, како су они рекли, компромитованој муслиманској држави, као Саудијска Арабија. Причали су већ тада да би желели да направе нову државу. У Јемену или негде на Блиском истоку. Хтели су да направе њихову револуцију, као Руси или Кинези. Желели су да креирају ново друштво по њиховим правилима. Када су на крају покушали да створе такву државу, схватили су да је за револуцију довољно мало људи, нису потребне масе. Потребна је само слаба држава и група веома мотивисаних и одличних сабораца. Ето, Исламска држава је реализовала ту замисао.“
