Прочитај ми чланакКолико пута сте чули од људи који помно анализирају позицију Србије да нам је „потребна стабилност“, а да је остало сасвим нејасно шта то уопште значи? Верујем много пута и зато у овом тексту покушавам да разјасним шта то стварно значи.
Колико пута сте чули од људи који помно анализирају позицију Србије да нам је „потребна стабилност“, а да је остало сасвим нејасно шта то уопште значи? Верујем много пута и зато у овом тексту покушавам да разјасним шта то стварно значи.
У нашем политичком јавном простору се речју „стабилност“ жели заменити, претходно нужно, разумевање „доброг“. Сама оцена да је нешто стабилно се приказује као добро по себи. А то наравно никако не може бити тачно. Ако смо на лошем путу и то још стабилно, онда у Србији ништа не ваља. И обрнуто, „стабилно“ је позитивна вредност само ако смо на добром путу.
Тако је, рецимо, за Русију стабилност заиста важна, јер је претходно, низом других мера, обезбедила да је на добром путу. А те мере нису били стабилне саме по себи, него су баш представљале директни сукоб са оним што је за Русију било лоше.
Тако и у Србији, да би „стабилност“ ишта значила у позитивном смислу, морамо да одредимо у каквом стању се налазимо, какве мере су потребне да се то стање поправи, да развијемо пуну свест да оне нужно значе конфликт са противницима и да тек у реализацији воде ка стабилности коју вреди чувати.
Стање у коме се налазимо је следеће:
– странци и то они који су признали независност Косова и Метохије, потпуно контролишу нашу монетарну политику (наравно да је лоше да је контролишу било који странци, али је ово још горе од тога),
– странци, углавном са запада, 85% контролишу банкарски сектор, а и то им је мало, па желе да се приближе потпуној контроли (у свим развијеним западним земљама овај проценат је испод 25%, осим у Британији где је нешто већи),
– странци у потпунопсти контролишу нашу царинску политику,
– 85% свих приватизација, мерено по вредности, је у корист странаца,
– странци који су признали независност КиМ држе 100% наших девизних резерви и 90% нашег јавног дуга,
– странци са запада држе све кључне елктронске медије, осим РТС-а, на који имају значајан утицај,
– странци у великој мери држе под контролом наше обавештајне службе, највише кадрове у Војсци Србије и имају знатан утицај на јавну безбедност,
– странци имају знатан утицај у тужилачкој и делимично судској структури,
– странци са запада директно угрожавају територијални инегритет Србије и помажу терористичке структуре у и око Србије,
– Србија свој развој отворено заснива искључиво на страним инвестицијама и путу ка ЕУ,
образовни систем је под снажним вредносним и организационим утицајем запада.
Могло би се још набрајати и у култури, енергетици, пољопривреди итд. али је и ово сасвим довољно. Једном речју, наше стање се без остатка може означити као „неоколонијално“.
Е сад, кад год чујете некога да заговара стабилност као вредност по себи у Србији, ви одмах у глави додајте да то значи да останемо стабилно неоколонијална земља. Те да то што се говори није уопште мудро и одмерено, него подмукло и/или глупо.
Да сад не набрајам шта би све морало да се предузме, пошто је то тачно супротно од онога што и како контролишу странци. Јасно је да то без сукоба никако није могуће. Подразумева се да ће свако нормалан избегавати сукоб кад год је то могуће и бирати време за поједине потезе, али не по цену таворења које увек води ка труљењу, или одустајања од борбе против неоколонијалног положаја Србије.
Мени је нарочито нејасно како значајан број аутора под пожељном стабилношћу подразумева Вучићев режим? Како, кад он спроводи све побројано? Поређење Вучићевог режима са другим на политичкој сцени помаже да се успостави стабилност лошег, уместо да се сви провуку кроз критеријуме доброг и да се према томе и оцене. Да ли можемо да замислимо гори режим од Вучићевог – можемо. Али да ли је он добар – није, лош је. Искуства Русије са европским државама су толико лоша да њима све што није најгоре у тим државама је за Русију довољно добро. Али је погубно мислити да је то онда и довољно добро за нас.
И иначе, интелектуалци код нас беже од јасног става шта је добро, а шта лоше, замотавајући ствари у „промишљена нијансирања“ и тиме суштински помажући да се систем одржава. Силне књиге које неко прочита не служе ничему ако у преломним тренуцима није у стању да јасно каже шта је добро, и нарочито ако избегне да каже шта је лоше.
Далек је пут до стабилности која би нам омогућила развој и он води искључиво кроз бурне промене. Нама је претходно потребно ослобођење, да би стабилност имала смисла.
