Прочитај ми чланак

Захарова: Бог створи свет за 7 дана, Обама уништи за девет

0

Званична представница МИП Русије Марија Захарова изразила је забринутост због могућих акција администрације председика САД Барака Обаме последњих девет дана свог председничког мандата.

zaharova

– Сваког дана читам вести из Вашингтона: нове санкције против Русије, испоруке преносних противваздушних ракетних комплекса сиријским одрубљивачима глава, потпуно бесмислене, али штетне акције у свим правцима спољне политике. Бог је створио свет за седам дана. Администрација Обаме има два дана више да га уништи – написала је Захарова на својој страници на фејсбуку.

Нова администрација САд ће ступити на дужност након инаугурације изабраног председника САД-а Доналда Трампа која ц́е бити одржана 20. јануара.

Министарство финансија САД је у поонедељак објавило о увођењу нових санкција против пет Руса, укључујући председника Истражног комитета Александра Бистрикина и посланика Либерално-демократске партије Андреја Луговоја.

Прес-секретар председника Русије Дмитриј Песков је окаракетерисао нове америчке санкције као додатни корак у деградацији билатералних односа.

 

Извор: Спутник

Ознаке: , , ,

25 коментара “Захарова: Бог створи свет за 7 дана, Обама уништи за девет”

  1. Simerijanac каже:
    11.01.2017. у 17:30

    Србија би за почетак требала забранити бесцаринаки увоз пољопривредних производа из ЕУ који уништава домаћу пољопривреду и годишње кошта Србију око милијарду евра.

    1. Bosko za EU каже:
      11.01.2017. у 17:47

      Probajte da ukinete bilo koji sporazum sa EU docice nas milion da vas bagerima rasteramo kao 05.10.2000-te!
      Sloboda nema cenu! Evropsku buducnost Srbije niko ne moze da unisti.

    2. Simerijanac каже:
      11.01.2017. у 17:48

      Растјерашећ ти с багером прљаву пиичку своје куурвинске матере.

    3. Црни Ђорђе каже:
      11.01.2017. у 18:00

      Тек сам почео да уживам са твојом мамом. Мами ће се ноћ одужити.

    4. KIM каже:
      11.01.2017. у 18:15

      Није ни твоја мама лоша. Лепо сиса киту. Покарамбасали сте се међусобно ботине смрдљиве а?

    5. Црни Ђорђе каже:
      11.01.2017. у 18:17

      Набијем на ..рац тебе и твоју маму.

    6. KIM каже:
      11.01.2017. у 18:18

      Можеш само да га попушиш сељо као што је и твоја мама фафала :))))
      Доведи и сестру. Прошли пут сам јој га дубоко у грло завукао хехехехе

    7. Црни Ђорђе каже:
      11.01.2017. у 18:19

      Може само мама да ти га попуши сељо :)))

    8. KIM каже:
      11.01.2017. у 18:20

      Сетра твоја је добра пушачица. Сви у твојој фамилији су добри дудлаши и сисачи :))))

    9. Нада каже:
      11.01.2017. у 18:08

      Гле! Дошао нам Риста багериста! Прво да вратиш столице и слике што си их покрао из Скупштине, па онда скупљај тај „милион“ лопова сличних теби. Стварно мислиш да вас толико има? Мало си претерао, нема вас више од хиљаду!

    10. KIM каже:
      11.01.2017. у 18:12

      Можете да дођете да нам се напасете муда и ти и сви ови вучићеви ботови Перун, Џо Јанг, Црни Ђорђе и компанија.

  2. NGO_Informer каже:
    11.01.2017. у 17:02

    Idila majke Rusije, članak Wikipedije o izvesnom putu na istoku Rusije: „The Kolyma Highway is also known as the Road of Bones, because the skeletons of the forced laborers who died during its construction were used in many of its foundations. Locally, the road is known as Trassa (Russian: Трасса – „The Route“), since it is the only road in the area and therefore needs no special name to distinguish it from other roads.“
    x-)

    1. Нада каже:
      11.01.2017. у 17:40

      У најдемократскијој држави на свету, у САД, за време Другог светског рата, сви држављани јапанског порекла били су дужни, под претњом хапшењем, да се јаве властима како би били депортовани у логоре. У тим логорима, у „идиличној“ атмосфери, многи Јапанци су завршили свој живот. Исто тако, у „идилчним“ крајевима у Немачкој, у Индији, Кини, на Куби и на многим другим таквим „идиличним“ местима, направљени су путеви, засађена су поља пиринча, направљене плантаже кафе, чаја и других уносних биљака, али је тло тих места било натопљено крвљу и костима домицилног становништва. Много има „идиличних“ места у којима су Англосаксонци и Немци градили и зарађивали свој крвави новац, па није ред што их запостављате! Тим пре што су они то радили другим народима, а не свом, као што је овај случај који наводите. Успут, какве то везе има са овом темом, и са свеопштим хаосом и злом које производи и шири одлазећа администрација САД?

    2. Simerijanac каже:
      11.01.2017. у 18:30

      Неће ти он на то одговорити, он не улази у полемике пошто је испраног мозга, нема своје мишљење, плитак је, површан и једнодимензионалан.

      Он је као магарац упрегнут у коњска кола и види само оно што други жели да он види, невиди ни десно, ни лијево ни иза себе.

    3. Нада каже:
      11.01.2017. у 18:42

      Знам да неће на ово, али понекад ми чак и одговори. Вероватно неће желети баш на ову „идиличну“ тему, јер бих га онда морала додатно подсетити и на друга „идилична“ места широм Европе, а која сам изоставила, као што су например Аушвиц, Дахау, Матхаузен, Бухенвалд.. Све сама „идила“, а он видим, воли та „идилична“ места али само изгледа када су у Русији. С друге стране, њему је дат посао да трабуња против Русије, па макар то било и безвезе па лупа без обзира шта је тема, а ова му не одговара нимало.

    4. Milan Miljkovic каже:
      11.01.2017. у 20:54

      A joj, unisti mu i hardver.
      Nada haker ubica.

    5. Milan Miljkovic каже:
      11.01.2017. у 20:52

      Ne to Nado, greska.
      Upravo si ubacila virus u generisani softverski program i prouzrokovala obaranje disk operativnog sistema – DOS.
      Trebace vremena da se isiti revitalizuje i oporavi.

    6. Црни Ђорђе каже:
      11.01.2017. у 17:56

      Требо би мање да лажеш. Боље ћеш се осећати.

    7. KIM каже:
      11.01.2017. у 18:11

      Педеру усташки, ту се не говори о Русији, већ о Совјетском Савезу у време Стаљина. Пут су правили политички затвореници и криминалци. Какве везе има Русија са СССР, осим што је наебала као и Србија у СФРЈ са вама усташама.

    8. Simerijanac каже:
      11.01.2017. у 18:26

      Русија са СССР-ом има мање заједничког но што данашња Њемачка има са нацистичком Њемачком. Но овај горе мисли да су нама испрани мозгови као његовим идиотима у ЕУ-у.

    9. Pravedni Srbin каже:
      11.01.2017. у 21:08

      Pa ako je Jugoslavija Srbija ,onda je i SSSR Rusija!!!!A pogledaj ko je sve i kakvi prijatelji bili u bivšij Yugi!???Pa onda pogledaj kakvi su sve izrodi bili i u bivšem SSSR-u!!!???PA jer to isto???Rus nije vladao SSSRom ,nego Gruzijac i Ukrainac,ne Rus!!!

    10. Rile каже:
      11.01.2017. у 22:02

      Пише: Јуриј ГОРДЕНКО, политиколог, Кијев 07.10.2013.

      КАДА са говорнице Генералне Скупштине ОУН-а слушамо изјаве председника САД, Обаме, о томе да су Сједињене државе „изузетне“ – присећамо се и речи Макса Вебера о лицемерју пуританског морала.

      Историја САД почела је од два догађаја.

      Године 1620. на америчку обалу је ступила група од 102 пуританца. За свој идеал је прогласили принцип слободе и демократије. Сматра се да је од тога почело формирање северноамеричке нације.

      Готово истовремено на северноамеричку обалу стигла је и прва партија афричких робова, коју су брзо покуповали колонисти. То је и разумљиво, ма каква демократија без робова?!

      Ова два догађаја – протестантска (у пуританској варијанти) етика и ропство провлаче се као црвена линија кроз читаву историју САД.

      Пуританизам – енглески огранак калвинизма – тврди да је индикатор блаженства на небу збир сакупљених богатстава у земном животу. Другачије речено, похлепа – није порок, већ неопходан услов за одлазак у рај.

      Како је приметио истраживач протестантске етике, Макс Вебер, постоји само један услов – у земаљском животу је потребно поштовати аскетизам, штедљивост и марљивост, који су усмерени на грамзивост. Никакве моралне забране нису потребне!

      Кад се погледа окружење данашњег просечног Американца, није тешко приметити да је у његовој свести главна тежња да било којим путем демонстрира своју „успешност“.

      Једном сам имао прилике да слушам руководиоца америчке агенције за регрутацију. Основно правило за писање CV јесте – писати о својим непрекидним достигнућима у образовању и каријери.

      Јасно је да сваки човек има своје биолошке циклусе – успоне и падове. Међутим, у северноамеричком друштву, чак је недопустиво да се о томе говори. Ти мораш да бацаш прашину у очи, али да пишеш о својим непрестаним успесима и о томе да умеш да радиш све.

      Према последњим истраживањима у данашњим САД, 76% грађана живи од плате до плате, 52% добија мање од 30 хиљада долара годишње, што је најниже плаћање рада за северноамеричко друштво.

      Једна трећина становништва те земље приморана је да се понекад обрати за социјалну помоћ, а 47 милиона добија бонове за намирнице. Огромна већина главне куповине обавља на кредит.

      Зар је њима до оцена рада владе, кад од јутра до вечери морају да размишљају како да врате кредит и добију нови, а број грађанских парница по једном човеку, што је постало својеврсни бизнис, већи је него у било којој другој земљи?

      И све ово се уклапа у пуритански морал. Јер, он учи да треба сакупљати и гомилати – само то оправдава твоје постојање.

      Данас то згртање иде на туђ рачун – земља живи на дуг. Кад је Обама дошао на власт ниво спољног дуга у односу на БДП износио је 70%. Данас 107%.

      Морал згртања то оправдава. Земља се спокојно односи према чињеници да је постала светски паразит. Штавише, са каубојском дрскошћу прича свету о својој „изузетности“.

      Ипак, још страшније је друго: Са првим робовима у Северну Америку дошао је и циничан однос према слабијим или зависним.

      Неки код нас воле да говоре о ужасима руске историје. Недавно се, чак и неоспорно, паметан новинар, какав је Максим Шевченко, пожалио на ужасе и недела која је чинила руска армија за време Кавкаског рата у XIX веку.

      Свакако да се у руској историји могу наћи моменти који морају изазвати осуду. Али, при том због нечег заборављају како су поступци Русије по својој хуманости и човечности за три копља надмашивали западне земље.

      Много се говорило о хуманизму очева-оснивача САД. А зашто су 1861. године руски велепоседници – по вољи монарха Александра II и без иједног пуцња – пристали да дају слободу својим кметовима? А робовласници САД, обрнуто, устали су против свог председника Линколна само због сумње да их може лишити робова!

      Геноцид над Индијанцима је – типичан однос северних Американаца према малим народима. Од детињства се сећамо романа Ф. Купера и лика Чингачука из племена Мохиканаца. Ови последњи су иступили на страни северно-Американаца у рату за независност. За то су им браћа белог лица богато „захвалила“ – иселила их у пустињу и отела земљу за своје плантаже.

      Смрт од глади покосила је Мохиканце, а данас тај народ не постоји. Још пет јужних племена сами северно-Американци су називали „пет цивилизованих племена“ због њихове лојалности и високог нивоа културе. Али, то није сачувало Црвенокошце од „доброте“ владе САД.

      Свих пет племена лишено је 1831. године своје плодне земље и исељено на неродне равнице Оклахоме.

      Од 100 хиљада депортованих – на путу је страдало 15 хиљада, односно 15%. Ради поређења: од 493 хиљаде Чечена и Ингуша, које је Стаљин иселио 1944. г. на путу је страдало 1272, односно мање од 1%. Од 183.000 депортованих Татара – погинуо је 191, тј. мање од 1%.

      Ово није због тога да би се оправдали Стаљинови злочини, него због очигледности. Узгред, за време Кавкаских ратова у XIX веку, ипак није било депортације Чечена или Дагестанаца.

      Да би истребила што више Индијанаца – америчка армија је користила тактику „спаљене земље“. Првенствено су истребили све бизоне у Северној Америци (30 милиона грла!) Разлог: да не би припали Индијанцима! Буфало Бил се прославио тиме што је за 1,5 годину убио 4280 тих незаштићених животиња. Њиховим лобањама облагали су огромне пирамиде! Први еколошки рат у историји!

      Жуков никада није писао да је најбољи Немац – мртав Немац. Ни Суворо0в није писао да је најбољи Пољак – мртав Пољак. А „истакнути војсковођа“ САД, Шеридан, поучавао је своје војнике: „Најбољи Индијанац је – мртав Индијанац“!

      Данас САД имају прилично проблема. Ниво сиромаштва достигао је 16,1%, што одговара нивоу из 1965. када је Линдон Џонсон прогласио почетак изградње „Великог америчког друштва без сиромашних“.

      Ниво наталитета међу „латино“ и азијским досељеницима и Афро-Американцима који живе у САД указује: до 2042 садашња бела већина постаће мањина.

      Да ли ће нова већина тада данашње господаре живота подсетити на увреде из прошлости, чији корени допиру до времена робовласништва?

      Мало експерата сумња да ће до 2023. јуан постати друга светска резервна валута. Чак и земље лојалне Вашингтону, земље Персијског залива, желе да до 2015. ограниче обрачун у доларима и пређу на нову валуту „халиџи“.

      При том, нико не жели брзо урушавање економије САД. Јер, Вашингтон се задужио 4 трилиона долара у читавом свету, а у садашњој фази његов банкрот може да изазове ланчану реакцију неплаћања и да сруши читав светски финансијски систем.

      Сигуран сам да прекоокеанске пријатеље, који су прешли сваку меру, није сувишно подсећати да је Русија дала САД-у најскупоценији поклон у историји, продајући им Аљаску за бесцење, а не обрнуто!

      Да у годинама Грађанског рата у САД управо руска флота поред америчке обале није дозволила интервенцију Француске и да је тиме спасила Вашингтон од окупације!

      И да се у XVIII веку читава континентална Европа, укључујући и Русију, ујединила у одбрани 13 северноамеричких држава од Велике Британије. Али, не ради тога да би данас слушала бунило о „америчкој изузетности“.

    11. Rile каже:
      11.01.2017. у 22:17

      Британска колонијална управа je глађу побила 60 милиона и више Индуса, али зашто?

      Пише Рамтану Маитра*

      3. јул 2015. EIR

      Хронично немање хране, воде, хигијенских услова за живот и здравствене заштите, запуштеност средстава комуникације, оскудно образовање и свеприсутна атмосфера депресије – све што, како сам видео, влада по нашим селима после преко сто година британске владавине, одузима ми сваку наду у њену добротворност. — Рабидранат Тагоре

      Кад би се историја британске владавине у Индији изразила једном једином чињеницом, била би то ова: у Индији уопште није било раста прихода по глави становника од 1757. године па све до 1947.[1]

      Одговарајући на питање зашто је био за гомилање хране у Британији док су у Бенгалу милиони умирали од глади, Черчил је свом личном секретару рекао да су “Индуси одвратна раса, која је од очекиване пропасти, заштићена пуким размножавањем.”[2]

      Током 190 година пљачке и отимачине, читав Индијски потконтинент прошао је кроз најмање двадесетак великих глади, који су заједно отерали у смрт милионе Индуса широм земље. Не може се са сигурношћу утврдити колико милиона људи је подлегло глади. Међутим, званични подаци колонијалних владара указују на 60 милиона мртвих. У стварности, тај број би могао бити и већи.

      Британски колонијални аналитичари су наводили суше као узрок опадања пољопривредне производње који је, опет, дoводио до појава глади, али то је лаж. Британски владари, који су ратовали у Европи и другде, и колонијализовали делове Африке, извозили су житарице из сушом погођених области Индије да би наставили своја колонијална освајања — док су глади беснеле, једна за другом. Људи у глађу погођеним областима, налик на скелете обмотане само кожом, лутали су около, збијали се по ћошковима и умирали у милионима. Сатанска природа ових британских колонијалних власти не може се довољно истаћи.

      Политика систематске депопоулације

      Иако нема тачних пописа становништва, ипак се зна да је 1750. године Индија имала близу 155 милиона становника. Када је колонијална власт окончана 1947. године, број становника неподељене Индије достигао је скоро 390 милиона. Другим речима, током тих 190 година колонијалне пљачке и организованих појава глади, број индијског становништва порастао је за 240 милиона. Од 1947. године па током следећих 68 година, становништво индијског потконтинента, укључујући популације Индије, Пакистана и Бангладеша, порасло је на близу 1,6 милијарди. Дакле, упркос сиромаштву и девијантној привреди на потконтиненту у постколонијалном периоду, током тих 68 година, укупан број становника порастао је за скоро 1,2 милијарди.

      Извештаји показују да се током постколонијалног периода на Потконтиненту с времена на време у појединим деловима земље бележе суше, али да у њима није било и глади, иако још увек, сваке године, хиљаде умиру због недостатка одговарајуће количине хране, лошег система дистрибуцује и неадекватне исхране. Треба исто тако истаћи да је и пре него што су британски чизмаши пустили корене у Индији било глади али знатно ређе – можда једном у сто година.

      Разлога за појаву ових периода глади уистину и није било. Појављивале су се једино због тога што су их колонијалне власти производиле, настојећи да ојачају Империју безобзирним пљачкањем и усвајањем прећутне политике депопулације Индије. То би, по њиховом веровању оборило трошкове које Империја плаћа да би задржала Индију под колонијалном влашћу.

      Узмимо, на пример, случај Бенгала, који се налази на истоку Потконтинента, где је Британска источноиндијска компанија (HEIC, Honorable East India Company, према повељи Елизабете I) инсталирала своје чизмаше још 1757. године. Грамзиви пљачкаши, под вођством Роберта Клајва (Robert Clive) – дегенерика и опијумског зависника који је сам себи разнео мозак 1774. године, у резиденцији на лондонском Беркли скверу, набављеној захваљујући преимућствима пљачке – преузели су контролу над територијом данашњег Западног Бенгала, Бангладеша, Бихара и Одиша (раније, Ориса) 1765. године. У то време је, према историјским документима, Индија представљала близу 25% светског бруто друштвеног производа, одмах иза Кине, док је британски удео износио тричавих 2%. А Бенгал је био најбогатија од свих индијских провинција.

      Пошто је осигурао власт над Бенгалом свргавши Наваба (Nawab) у бици код Пласија (Палаши) где се користио подмуклим средствима, Клајв је поставио марионету на престо, потплатио га, и са њим склопио уговор по коме је БИИК (HEIC) постала једини сакупљач пореза, а номинална власт препуштена марионети. Тај уговор је остао на снази читав један век, током кога је све више и више индијских држава банкротирало, што је олакшавало појаву будућих глади. Новац од пореза је одлазио у британске сефове, док су милиони умирали од глади у Бенгалу и Бихару.

      Клајв, који је проглашен чланом Краљевског друштва 1768. године и чија статуа стоји поред средишта зла Британске Империје, Вајтхола, недалеко од сале ратног кабинета, рекао је у своју одбрану, кад га је Британски парламент, глумећи „поштење“, оптужио за пљачку и друге злоупотребе у Индији:

      „Узмите у обзир ситуацију у којој сам се ја нашао после победе код Палаше (Плеси). Велики кнез је зависио од моје воље; богати град је био у мојој власти, а његови најбогатији банкари су се утркивали ко ће више да понуди за моје осмехе; ходао сам поред сефова који су бацани преда ме и отворених само за мене, да обема рукама захватим злата и драгог камења! Тако ми Бога, господине председавајући, овог часа стојим запањен својом тадашњом умереношћу.“

      Али, Клајв није био једини крвожедни британски колонијални владар Индије. Британска Империја је слала једног касапина за другим, и сваки од њих је организовао пљачкање и депопулацију, која је долазила као последица овог првог.

      До 1770. године, када се прва велика глад појавила у Бенгалу, ова провинција је већ била опљачкана до костију. Оно што је уследило, било је чист ужас. Ево како је Џон Фиске у свом Америчком филозофу у невиђеном свету (American Philosopher in the Unseen World) описао глад у Бенгалу:

      Током читавог загушљивог лета 1770. године људи су непрекидно умирали. Сточари су испродавали своју стоку; распродали своје пољопривредне алатке; појели су семе житарица; продавали су своје ћерке и синове све док надалеко ни купца за децу нису могли да нађу; појели су лишће са дрвећа и траву са поља… Улице су биле блокиране гомилама умирућих и мртвих. Гробари нису могли да раде свој посао довољно брзо; чак су пси и шакали, јавни лешинари Истока, постали неспособни да доврше свој одвратни посао, и мноштво растргнутих и гнојних лешева увелико је претило егзистенцији грађана [3]…

      Да ли је било разлога да се појави глад? Не, не би је било да Британци нису хтели, тада као и сад, да жању три жетве годишње. Област се налази у равници у делти Ганга, где воде има више него у изобиљу. Чак и да је било суше, она не би уништила све три жетве. Штавише, као што је то била раширена пракса за време Могула, а и пре, вишак житарица је складиштен и чуван да би становништво тим залихама могло да се прехрани и преживи, ако би једна или две жетве узастопце биле слабе.

      Али пљачка житарица коју је спроводио Клајв, са његовом гомилом бандита и убица, исцрпела је жито из Бенгала и довела до тога да десет милиона људи помру од глади, а једна трећина бенгалске популације буде елиминисана.

      Треба напоменути да је британска толико хваљена индустријска револуција почела 1770, исте године када су људи умирали посвуда у Бенгалу. Бостонска чајанка којом је почела Америчка револуција догодило се 1773. Бостонска чајанака је натерала Империју да схвати да су њени дани у Америци одбројани, и довела до тога да се Британија чак и више усредсреди на организовање пљачкања Индије.

      Зашто је глад постала толико честа и раширена за време британске владавине

      Првенствени разлог због којег су се ове разорне гладне године појављивале у уредним размацима, и због којег им је омогућено да наставе да се појављују годинама, била је политика Британске Империје да депопулизује своје колоније. Да није било ових гладних година, Индија би давно пре него што је XX век почео достигла број од милијарду становника. А Британска Империја ја на ту могућност гледала као на катастрофу.

      Пре свега, већа индијска популација значила би и већу потрошњу од стране локалног становништва, и лишила би Британскога Раџу веће количине плена. Логичан начин да се проблем реши био је развој пољопривредне инфраструктуре Индије. Али то не само што би принудили Британију да потроши више новца у управљање својом колонијалном и бестијалном империјом; то би такође развило здраву популацију која би могла да се уздигне до тога да се ослободи грозоте зване Британски Раџа. Ове велике глади су исто тако успеле да ослабе и друштвене структуре и ослонац Индуса, учинивши тако мање вероватним устанке и побуне против колонијалних снага. Да би глад учинили сталном, и тако смањивали бројност “паганских” и “тамних” Индуса, британски империјалисти су покренули систематску пропагандну кампању. Подупрли су преваранта Малтуса (Parson Thomas Malthus) и промовисали његов ненаучни галиматијас неразумљивих речи, “Есеј о становништву.” Ту он тврди:

      Ова природна неједнакост две силе становништва и производње у земљи, и велики закон наше природе који стално мора да држи њихове ефекте једнаким, стварају велику тешкоћу која мени изгледа несавладива на путу усавршавања друштва. Сви остали аргументи су од слабог и нижег значаја у поређењу са овим. Не видим начин на који би човек могао да умакне овом закону који прожима читаву живу природу.

      Иако је Малтус био рукоположен у Англиканској цркви, Британска Империја је од њега начинила плаћеног “економисту” британске Источноиндијске компаније, која је са повељом краљице Елизабете I под опасачем, монополисала трговину у Азији, колонизујући широка подручја континента помоћу својих добро наоружаних милиција које су се бориле под заставом светог Ђорђа.

      Малтус је примљен на Haileybury and Imperial Service College, у коме су регрутовани и неки од најгорих колонијалних злочинаца. Овај колеџ је био место на коме су извршиоци убилачке политике твораца Британске Империје у Индији били тренирани. Неки од истакнутих полазника Haileybury колеџа су сер Џон Лоренс (Sir John Lawrence, вицекраљ Индије од 1864-68) и сер Ричард Темпл (Sir Richard Temple, гувернер бенгала а касније, гувернер провинције Бомбај).

      Док је Парсон Малтус износио своју злокобну „научну теорију“ да би оправдао депопулацију као природни и неопходан процес, Британска Империја је окупила читаву гомилу других “економиста” који су писали о неопходности слободне трговине. Слободна трговина је играла главну улогу у томе да се империјална геноцидна депопулација Индије остварује широм земље, захваљујући напорима Британског Раџе. У ствари, слободна трговина и јесте друга страна Малтусове медаље „контроле становништва“.

      До 1876. године, када је стигла велика глад, Британија је већ била изградила неке железничке пруге у Индији. Железницу, која је биле хваљене као институционални механизми заштите од глади, заправо су користили трговци за превоз житарица из магацина у сушом погођеним областима у централне сабирне депое. Уз то, противљење присталица слободне трговине контроли цена, довело је до помамних шпекулација са житом. Резултат је био то што је сакупљен капитал за увоз житарица из сушом погођених крајева, и погоршање несреће. Раст цена жита био је спектакуларно брз, а жито је узимано оданде где је било најпотребније, да би ускладиштено у магацинима сачекало док цене не скоче још више.

      Британски Раџа је знао или је требало да зна. Чак и да британска власт није отворено подржавала овај процес, она је била потпуно упућена у то шта се дешава, и осећала са савршено добро док је промовисала слободну трговину по цену губитка милиона индуских живота. Ево како је Мајк Дејвис (Mike Davis) описао оно што се догађало:

      Раст цена је био тако изузетан, а постојећа понуда, која је испуњавала добро познате захтеве, тако оскудна да су се продавци и дилери, надајући се огромним добитима, показали решеним да задрже своје залихе неодређено време, a не да се растану са артиклом који је почео да добија тако неуобичајено виисоку вредност. За владу је било очигледно да је постојање услова да се жито одвезе железницом, свуда нагло подизало цене житарица, aли да активност привидног увоза и железничког транзита, није значила никакво повећање залиха хране у Провинцији… трговина на мало је скочила-земља је скоро паралисана. Или су тражене цене које су биле изнад могућности већине да их плати, или су трговине остајале потпуно затворене.

      У то време, Лорд Литон (Lytton), омиљени песник краљице Викторије, који је био познат као “касапин” јако великог броја Индијанаца, био је Вајсрој (Viceroy), особа коју је краљица поставила да у њено име управља колонијом. Он се срчано успротивио формирању залиха житарица за исхрану становништва у глађу погођеним областима јер ће то сметати тржишним силама. У јесен 1876. године, када је монсунска жетва лежала спарушена по пољима јужне индије, Литон је био заокупљен организовањем огромног Империјалног Асамблажа у Делхију где ће Викторија бити проглашена Императорком Индије.

      Како је Литон оправдао ово? Он је био одани обожавалац и следбеник Адама Смита. Аутор Мајк Девис пише:

      да је Смит век раније у Богатству нација (The Wealth of Nations) тврдио (vis-à-vis ужасне бенгалске глади услед суше 1770. године) да се та глад никад није појавила ни због чега другог осим насилних мера владе која је неодговарајућим средствима настојала да залечи невоље од глади. Литон је примењивао оно чему га је научио Смит и други верници слободне трговине. Смитово упозорење против покушаја државе да регулише цене жита за време глади 1770. године, учило се годинама у славном Хејлибури колеџу Источноиндијске компаније.[4]

      Литон је издавао строга наређења да “неће бити никаквог мешања са стране било ког дела владе са циљем смањења цена хране,” и “у својим писмима кући у индијску канцеларију и политичарима из обе партије, он је оптуживао ‘хуманитарне хистерике’.” По званичном диктату, Индија, као и Ирска пре ње, била је претворена у утилитаристичку лабораторију у којој су милиони живота стављани на коцку, у складу са догматском вером у свемоћ тржишта да превлада “невоље глади.”[5]

      Велике глади

      Опис двадесетак таласа глади који су убили више од 60 милиона Индуса, захтевао би много простора, тако да сам се овде ја ограничио само на оне који су убили више од милион људи:

      Глад у Бенгалу 1770.године: Ова катастрофална глад се дешавала између 1769. и 1773. године, и погодила је низију доњем току реке Ганг. Територија, тада под влашћу Британске источноиндијске компаније, обухватала је садашњи Западни Бенгал, Бангладеш и делове држава Асам, Ориса, Бихар, и Џарканд. Та глад је, како се процењује, проузроковала смрти највероватније 10 милиона, или око једне трећине тадашњег укупног броја становника.

      Глад у време Шалисе (1783-84): Ова глад је погодила многе делове Северне Индије, посебно територију Делхија, данашњег Утар Прадеша, Источног Пенџаба, Раџпутана (садa Раџастана) и Кашмира, којима су тада владали различити индијски владари. Овој глади је претходила глад из претходне године, 1782-83, у Јужној Индији, укључујући град Мадрас (преименован у Ченај) са околином (под влашћу Британске Источно-индијске компаније), и у проширеном Краљевству Мајсоре. Заједно, ове две глади су однеле најмање 11 милиона живота, како показују извештаји.

      Доји Бара глад (Лобања глад) из 1791- 92: Tа глад је изазвала смртност широм Хидебрада, Краљевства Јужна Марата, Декана, Гуџарата и Марвара познатог и као – регион Џодпур у Раџастану. За њу су били одговорни британска политика преусмеравања хране у Европу, подизање цене преосталих житарица до нивоа недоступног домицилном становништву и усвајање агрикултурне политике која је разарала производњу хране. Британци су имали вишкове житарица, које нису делели оним врло сиромашним људима који су то жито и одгајили. Последица свега тога је смрт око 11 милона људи у периоду 1789-92, од глади и епидемија које је прате.

      Глад у области Две Реке (Горњој) из 1860-61: Глад из 1860-61 појавила се у области Ганга-Јамуна-Доабу или Области Две Реке, која је била под контролом Британаца и обухватала је простране делове Рохилканда и Ајодја, Делхи и [6] делове Хисара који су припадали тадашњем Пенџабу и источни део принчевске државе Раџпутана. Према “званичним” британским извештајима, ова глад је усмртила око два милиона људи.

      Глад у Ориси из 1866: Иако је најжешће погодила Орису, ова глад је погодила и индијску источну обалу дуж Бенгалског залива и проширила се на југ до Мадраса, покривајући пространу област. Оставила је милион мртвих, према британским “званичним” верзијама.

      Глад у Раџпутани 1869: Погодила је 1869. године област од скоро 300.000 квадратних миља (која је највећим делом припадала принчевским државама и Британској територији Aјмер. Она је, према “званичним” британским тврдњама, убила 1,5 милион људи.

      Велика глад из1876-78: Ова глад је убила незнан број Индуса на југу земље и беснела око четири године. Погодила је Мадрас, Мајсоре, Хајдерабад и Бомбај (сада Мумбаи). Посетила је и Централну Провинцију (сада Мадја Прадеш) и делове неподељеног Пенџаба. Данак који је узела ова глад достигао је број од 5,5 милиона људи. Други подаци указују на то да је број умрлих могао бити много виши – 11 милиона.

      Индијска глад из 1896-97 и 1899-1900: Ова је погодила Мадрас, Бомбај, Декан, Бенгал, Уједињене провинције (сада Утап Прадеш), Централне Провинције, Северну и Јужну Раџпутану, делове Централне Индије и Хајдерабад: наводи се да је број умрлих за време ове две глади на самој Британској територији достигао шест милиона. Број од глади умрлих у принчевским државама није познат.

      Глад у Бенгалу 1943-44: Ова глад коју је у Бенгаллу оркестрирао Черчил 1943-1944 усмртила је, како се процењује 3,5 до 5 милиона људи.

      Логори за помоћ гладнима или концентрациони логори

      Било је ту неколико политичких смерница, које је Адолф Хитлер можда позајмио из Британског арсенала за убијање милиона људи, али оно што је од њих засигурно позајмио при „конципирању“ својих логори смрти, је начин на који су Британци управљали логорима за пружање „помоћи“ милионима умирућих од глади. Од оних који су ушли у неки од тих логора, названих relief camps[7], нико није изашао жив.

      Узмимо, примера ради, деловање заменика вајсроја Литона, Ричарда Темпла, такође производа Хејлибури колеџа, прожетог доктрином депопулације као неопходног инструмента за очување снаге и моћи Империје. Темпл је поступао по Литоновим наређењима са задатком да осигура да нема никаквих других осим „неопходних“ издатака за хуманитарни рад.

      Према неким аналитичарима, Темплови логори се нису много разликовали од нацистичких концентрационих логора. Већ полумртви од глади, људи су морали да пешаче стотинама миља да би уопште стигли до ових хуманитарних логора. Темпл је, уз то, увео рационисану исхрану за гладне људе који раде у логорима, а њихова је дневна порција била мања од оне која је давана заточеницима нацистичких концентрационих логора.

      Британци су одбили да жртвама глади пруже адекватну помоћ из страха да ће бесплатни комад хлеба те људе прертворити у лењивце. Сер Ричард Темпл, коме је била поверена организација активности за помоћ гладнима 1877. године, ограничио је следовање хране за Индусе који гладују, на 16 унци пиринча дневно — мање него што је одрeђивао јеловник за затворенике у концентрационом логору за Јевреје, Бухенвалду, у Хитлеровој Немачкој. Британска несклоност да хитно и пуном снагом одговоре на прехрамбени дефицит, довела је до низа од око двадесетак ужасних налета глади током британске окупације Индије. Они су збрисали десетине милиона људских живота. Учесталост појава масовне глади забележила је узнемирујући раст у XIX веку.[8]

      Свесно је изазивана тада, свесно се изазива и сада.

    12. Зарја, Зарја каже:
      12.01.2017. у 09:25

      Осећам потребу да Вам се захвалим на труду.
      Хвала Риле!
      На два примера објаснили сте расистичко-геноцидну и зверско- пљачкашку
      природу оних који сами за себе тврде да су „изабрани“ да владају светом.
      Каква страшна амбиција, какве незамисливо ужасне последице које ударају сваког нормалног човека директно у плексус и остављају без даха.
      А где је још Јужна Америка и трагична судбина Африке, па и Кине и Индокине?!Појава Хитлера је масло истих, као и сви ратови потом, у непрекинутом низу, до дана данашњег.
      Колико смртних казни су заслужили сви ти некажњени говнари, а уместо тога они би још да некоме држе предавања, гле беспримерне дрскости, и из измишљене „политичке коректности“?!
      Сочна псовка на српском језику за крај.

    13. Rile каже:
      12.01.2017. у 10:19

      Нема на чему, ово су само два мала текстића на тему о којој би могли месецима да причамо…

Коментари су затворени.