Прочитај ми чланакГодина од које смо се пре мање од месец дана опростили за многе је била више него лоша. Обележила су је не тако лепа дешавања како у свету, тако и код нас. Запад је у сталном страху од терористичких напада, Блиски исток је постао свеопшта кланица, а ми смо поново постали "нестабилни Балкан". Надали смо се да ће бар ова 2017. донети нешто лепо, наду да смо у прошлој години нешто научили, да смо постали паметнији... Али, изгледа ништа од тога.
Како смо завршили претходну годину, тако смо започели и ову нову. После свега што смо прошли, рекло би се да нам је доста сукоба, трвења и ратне реторике. Рекло би се да нам је доста тога да нам други кроје судбину, да увек будемо они преко чијих леђа се ломе копља, да нам се смучило да увек будемо оно жариште које само чека да неко баци жишку, па да планемо.
Али не… Изгледа да смо се превише навикли на то да будемо „балканско буре барута“. Не постоји никакво заједништво, увек смо само неки „ми“ и неки „они“. Увек је реч о интересима Срба, Бошњака, Хрвата, Албанаца, Црногораца… Заборављамо на интерес свих нас, интерес народа који треба да нам буде заједнички – мир. Пре свега мир.
Јер, мало ли су нас пута рушили, добро знамо како је било тешко изградити нешто ново, кренути од нуле. Зашто не бисмо стално ишли напред, а не увек корак напред, а онда бар два уназад?
Зар није време да почнемо да мислимо својом главом?
Нико у Хрватској нема ништа од натписа „За дом спремни“ – корист је никаква, провокација огромна, штета ненадокнадива. Просто је невероватно да некоме може да смета то што народ жели да прославља 9. јануар као Дан Републике Српске. Да ли је то стварно разлог да се стално звецка оружјем, да слушамо о неком рату који се спрема за пролеће, и да бивши ратни генерали позивају на куповину чизама и униформе?!
Да ли је заиста толико страшно што грађани Црне Горе желе да буду и Срби и да остану верни Српској православној цркви – оној где иду од малих ногу, где су се крстили, и крстили своју децу? Зашто би некоме сметало што говоре српским језиком, оним на којем су изговорили своје прве речи?
И да ли је стварно било непоходно да се баш сада, у веома осетљивом политичком моменту, на Космет пошаље воз осликан српским мотивима, са поруком да је Косово Србија? Зар морамо да доказујемо да јесте? Зар није то оно за шта се боримо у Бриселу? И да ли је један воз довољан разлог да се минира пруга, да се шаље порука да се он „пошто-пото заустави“, те да поново причамо о неким сукобима, рату и чему све не?
Зар није било доста свега тога? Право је време да се дозовемо памети, да схватимо и прихватимо да морамо заједно, или бар једни поред других, никако једни против других. Било би лепо кад бисмо макар размислили о томе како може да буде. А онда, ко зна, можда нам се и свиди, па коначно постанемо само Западни Балкан? Никакво „буре барута“, нити „нестабилни регион“, већ само Балкан.
