Прочитај ми чланакОдломак из најновије књиге Роберта Каплана Earning the Rockies*: How Geography Shapes America's Role in the World (Стичући Рокизе: Како географија обликује америчку улогу у свету)Одломак из најновије књиге Роберта Каплана Earning the Rockies*: How Geography Shapes America's Role in the World (Стичући Рокизе: Како географија обликује америчку улогу у свету)
Одломак из најновије књиге Роберта Каплана Earning the Rockies*: How Geography Shapes America’s Role in the World (Стичући Рокизе: Како географија обликује америчку улогу у свету)Одломак из најновије књиге Роберта Каплана Earning the Rockies*: How Geography Shapes America’s Role in the World (Стичући Рокизе: Како географија обликује америчку улогу у свету)
Бескрајну џунглу апсурдних, варљивих, корозивних, пулсирајућих светлећих реклама за коцку и сродне видове забаве у пустињи Неваде нагло прекида табла на којој пише „Добродошли у Калифорнију“. Пустиња потом поново постаје исконски природна, а утисак додатно појачава рефлексивна футуристичка величанственост соларне електране Ајванпа, изграђене тек пре неколико година, која је на својеврстан начин готово једнако визуелно фасцинантна колико и Хуверова брана. Као да је читава креација плод неке напредније изванземаљске цивилизације. Хуверова брана евидентно већ има наследника, који ће сведочити о америчкој генијалности и експанзији граничног етоса.
Барстоу (Калифорнија) се налази усред пустиње Мохаве, чија суморна шљакаста дивљина превазилази границе замисливог. Отац је имао обичај да ми прича о преласцима југозападне пустиње зурећи у зидове спаваће собе нашег стана као да је још увек заслепљен сунцем. Овдашњи хотел смештен је између аутобуске станице и прашњавих аутлет продавница. Ланци јефтиних једноспратних кућа месту дају ореол ахрхеолошког локалитета, јер се стиче утисак да ће град ускоро бити напуштен.
Најбоље што можете добити за вечеру је оброк у Чили ресторану (Chili’s). Део клијентеле – што закључујем из крајње техничких и баналних разговора – су уговорни обвезници оближњег Националног центра за обуку Форт Ервин, где се америчка војска припрема за садашње и будуће битке, од конвенционалних операција до противпобуњеничких дејстава, јер је крајолик погодан за симулацију Блиског истока. У ресторану седе породице, фамилије и млађи гости. Сви су природно љубазни и причају тихо, упркос музици. Колико год да је окружење оронуло, друштвена кохезија је чврста и здрава. Недостатак естетског уклапа се у урођену практичност Америке, чија кулминација су једноспратни шопинг молови који дефинишу урбани дизајн Барстоуа.
ДРУШТВЕНА КОХЕЗИЈА У ЧИЛИ РЕСТОРАНИМА
Готово да сам стигао до Пацифика, а и даље се налазим усред крхке пустињске културе. Овдашњи пејзаж није пријатељ државне изградње. Држава је створена тамо где се прерија улива у Велику равницу, у пределима које сам током свог путовања раније обишао, и имала је довољно снаге да се прошири довде, да би даље ширење наставила тек касније, од Пацифика унатраг. Чак ни тако међупростор није испуњен; пре се ради о линеарним артеријама цивилизације које су коване од једне тачке до друге. Друштвена кохезија у Чили ресторанима је кулминација целог процеса.
Барстоу је југозападна предстража Мормонског коридора, зауставиште на Старом шпанском путу, место где је војска наишла на Пајуте (име за групу шошонских племена и банди из западнe Јуте, северне Аризоне, Неваде, и источне и јужне Калифорније; прим. прев.) и где пруга Јунион Пацифик – на половини пута између Лас Вегаса и Лос Анђелеса – први пут пресеца неколико међудржавних аутопутева. То Барстоу чини транспортним чвориштем приградске експанзије Лос Анђелеса, која се одвија у правцу истока, ка пустињи познатој под називом Унутрашње царство. Наравно, ово су разноврсне готове чињенице које се могу пронаћи у било којој енициклопедији.
Оно што их (чињенице) обједињује је то што је све ово – стазе, железнице, путеви – повезано са коначном империјалном окупацијом, насељавањем и развојем континента у умереној климатској зони. Овде сам, први пут током свог путовања, осетио непосредност мексичке границе на крајњем југозападу земље. Иако освајање није лепо, моћ је релативан појам. Без обзира на моралне и геополитичке контрадикције америчке картографске ситуације и њихове узроке, интерна ситуација у Америци је далеко повољнија, па и моралнија од оних у Европи, Русији, Кини или Индији на почетку 21. века.
У Барстоуу, пола дана вожње удаљеном од Пацифика и мексичке границе, размишљао сам о америчким конкурентима.
ЕВРОПА: УНУТРАШЊА КОХЕЗИЈА ЈЕ ПРОШЛОСТ
Европа, 70 година од почетка постратног ујединитељског пројекта, опхрвана је унутрашњим противречностима, суштински базираним на географији, историји, језику и етницитетима. Развојни образац Северне, Медитеранске и Балканске Европе још увек је веома различит, без обзира на изузетке. Чланице Европске уније, на пример Грчка и Бугарска, спадају у сиромашне земље трећег света у поређењу са Немачком и Француском. Због ових огромних разлика, европске државе ће доносити одлуке превасходно у складу са сопственим националним интересима, а не некаквом паневропском идејом.
Еврократе из Брисела можда размишљају о Европи као о једној целини, али европске улице не деле тај став. У међувремену, Европу на истоку угрожавају руске спољне агресије и унутрашња слабост, са свим својим дезинтегративним тенденцијама; из правца југоистока претња стиже са хаотичног и радикализованог Блиског истока; и на југу од миграната из Северне и Подсахарске Африке, будући да јужна европска граница није на Медитерану – који је заправо само конектор – већ у сахарској пустињи. Ера европске унутрашње кохезије можда је већ ствар прошлости.
РУСИЈА: НЕСИГУРНА КОНТИНЕНТАЛНА СИЛА
Русија покрива скоро половину географске дужине Земље, што је простор који је практично немогуће ујединити. Додатно је разједињена широким рекама које плове вертикално, а не дијагонално као реке на америчком континенту. Због тога је Русијом готово немогуће управљати без најбезобзирније централне контроле. Мали део руске границе је одбрањив, што је чини крајње несигурном континенталном силом. То је учинило да та земља кроз историју буде нарочито агресивна.
Аутократија је у Русији рођена природно, једнако као демократија у САД. Уз цео овај детерминистички сплет околности, мало је вероватно да ће руска политичка будућност бити много светлија од њене прошлости. Популација јој је у опадању изузев муслимана и осталих мањинских елемената, а најважнији политички непријатељ председника Путина је националистичка десница, а не демократски оријентисана левица.
КИНА: НЕЋЕ УБРЗО ПОТИСНУТИ САД
Кина, за разлику од Русије, има умерен територијални обим, баш као и САД. Поседује хиљаде километара обалске линије на истоку и протеже се до енергетски и ресурсно богате Централне Азије на западу. Темпо њеног развоја током више од 30 година одузима дах и подсећа на брзину којом су се развијале САД од краја Грађанског до почетка Шпанско-америчког рата, првог који је најавио САД као империјалну силу.
Али, док су САД укотвљене између два океана, ретко насељене средњекласне Канаде и Мексика – који још није решио проблем сиромаштва – као јединог многољудног суседа, Кина мора да се носи са блиским америчким савезницима: Јапаном, Јужном Корејом, Филипинима, Аустралијом итд. Да и не помињемо Русију, историјског супарника Кине, или тоталитарну Северну Кореју, која поседује нуклеарно оружје. Чак и унутар својих граница, Хан Кинези су суочени са дуготрајним историјским непријатељима попут турско-муслиманских Ујгура, Тибетанаца и Монгола.
Кина је ауторитарна држава, која се плаши политичке либерализације, између осталог зато што би то довело до ширења немира међу овим мањинским заједницама. Па ипак, пораст немира те врсте можда неће бити могуће избећи, јер, колики год проблем да има америчка економија и колико год била неуравнотежена по питању дистрибуције богаства, кинеске економске потешкоће – произашле из дуготрајног успона – много су дубље и имају структурни карактер. Не, Кина неће убрзо потиснути Сједињене Државе са места највеће светске силе. Искрено, чак и кад би могла то да уради, аргумент како би свет у којем доминира Кина био безбеднији и хуманији од оног у којем доминира Америка је неутемељен до тачке апсурда.
ИНДИЈА: БЕЗ КАПАЦИТЕТА ДА СЕ НАДМЕЋЕ
Индија поседује еминентну географску логику, будући да је окружена Арапским морем, Бенгалским заливом, бурманским џунглама и хималајским планинским системом. Међутим, Индији недостаје један градивни блок демографске организације, попут кинеске долине Веј и доњег тока Жуте реке. Индијски речни систем генерално више разједињује земљу него што је повезује. Жарки појас Индије, као и инвазије са северозапада, историјски су ослабили континуитет државности и економски развој. Наравно, Индија је политички стабилна, отворено демократска и држава која се води сопственим националним интересима. Али једноставно јој недостаје капацитет да се истински надмеће или да – посматрајући краћи и средњи рок – престигне САД.
Све ово је довољно очигледно. Међутим, мора бити поменуто, просто како би се показало да, барем по питању конвенционалне геополитике, САД још увек немају правог такмаца. Географија остаје кључна предност и извор америчке моћи. Недељама сам путовао са истока ка западу дуж најимпресивније политичке географије на свету, или, ако хоћете, у историји.
Роберт Д. Каплан је аутор књиге „Стичући Рокизе: Како географија обликује америчку улогу у свету“, из које је преузет овај фрагмент. Виши је сарадник Центра за нову америчку безбедност и виши саветник у Групи за Евроазију
__________
* Колоквијални назив за планински венац Rocky Mountains; прим. прев.
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
