Прочитај ми чланакЕвропа се неће распасти због недоумица са безбедносним гаранцијама САД, и зато се Немачка мора ухватити укоштац са тим изазовом.
Уз америчког председника Доналда Трампа, који је спреман да у име САД одбаци улогу глобалног лидера, Немачка се, са Уједињеним Краљевством, заглибљеним у збрканом повлачењу из Европске уније, појављује као централна економска и политичка сила у Европи. Од чувеног говора Јоакима Гаука на минхенској Безбедносној конференцији 2014. године – у којем је порчио „хајде да не затварамо очи и да не бежимо од претњи, већ да се држимо чврсто“ – земља показује своју приврженост обезбеђивању сопствене и безбедности континента. Пристала је да постепено подиже трошкове одбране како би остварила НАТО циљ од два одсто БДП и прионула на креирање европског одбрамбеног система.
На пример, почетком 2015. једнострано је одлучила да пошаље Бундесвер на тренинг мисију у северни Ирак и да се прикључи кампањи против Исламске државе (познате и као ISIS) пошто је Француска, после терористичких напада у Паризу новембра 2015, активирала клаузулу Лисабонског споразума о заједничкој одбрани. Берлин је настављао да пружа подршку управљању кризом на јужној периферији Европе, у Сирији и Ираку, постајући поуздан партнер Вашингтона у периоду када су САД озбиљно ограничиле своју активност под бившим председником Бараком Обамом.
Нада великог број анксиозних Европљана и Американаца – забринутих због судбине либералног поретка и трансатлантских односа – јесте да ће Немачка од САД преузети улогу лидера либералног света. Али то су тек пусте маштарије.
Немачка је већ заглављена у кризама унутар и изван својих граница и не може заменити САД на позицији светског либералног хегемона, просто зато што она то није. У 2015. имала је буџет за одбрану који је износио тек двадесети део америчког, судећи према подацима Међународног института за стратешке студије. Она није нуклеарна сила и има мање амбиције да доприноси глобалном благостању у односу на САД.
Али Берлин није задовољан, и постоји много тога што може и намерава да уради како би обезбедио да Европа остане уједињена, посебно у домену одбране. Први пут након уједињења, Немачка ће повећати одбрамбени буџет, и то за осам одсто у односу на 2016. годину. Такође ради на томе да се одбрамбена сарадња у оквиру ЕУ подигне на виши ниво. Заправо, иако је мала шанса да Немачка преузме улогу САД у домену европске одбране, Берлин и партнери би у Трамповим претњама могли да пронађу адут за превазилажење сопствене политичке малаксалости.
ДВОСТРУКИ ПРИСТУП
На прошлонедељној заједничкој конференцији за новинаре са Трампом, британска премијерка Тереза Меј изјавила је да амерички лидер „стопроцентно подржава НАТО“. Али, ако Трампове речи из кампање узмемо као наговештај његове председничке политике, америчка подршка тој војној организацији ће опасти, а Русији порасти. Са једне стране, ово би Русији отворило шансу да се утврди у Источној Европи и означило вероватни крај НАТО и ЕУ партнерства са Украјином и другим потенцијалним кандидатима.
Са друге стране, Русија нема намеру да провоцира чланицу НАТО која би могла да активира Члан 5 НАТО споразума, који се односи на колективну одбрану, с обзиром да је украјинска криза из 2014. само ојачала Алијансу. Москва не поседује економска или војна средства за борбу против НАТО, што значи да ће примарна брига Немачке бити трошковно ефикаснији хибридни ратови у руском непосредном суседству.
У том случају највероватнији одговор Берлина био би наставак дуалног приступа, који подразумева истовремено чврст приступ и сарадњу са Москвом. Што се тиче овог првог, Берлин је показао велику спремност да убеди своје европске партнере да задрже санкције Русији, па и да их прошире због руских експедиција у Сирији, чак и ако нова америчка администрација одлучи да их укине.
Супротан приступ огледао се у спремности Берлина да постепено одустане од ширења Европске уније на исток и де факто прихвати руске сфере утицаја у Централној Азији, на Кавказу, од скоро и у Украјини. НАТО би такође могао да изађе усусрет руским интересима одустајући од проширења и (потенцијално) инсталације противракетних система у Румунији и Пољској, која је планирана за 2018. годину. Велики сегменти немачког вишепартијског система били би вољни да подрже овакве кораке. Они верују да је европски ракетни штит уско повезан са будућношћу преговора о наоружању са Русијом, који су у последњих неколико година у застоју јер обе стране настављају са нуклеарним наоружавањем и програмима модернизације.
Међутим, такви споразуми би морали садржати јасну поруку Москви да детант није плод слабости, за случај ако Русија буде у искушењу да подигне тензије у Источној Европи како би тестирала црвене линије нове америчке администрације. Због тога Европољани, на челу са Берлином и Паризом, морају да проведу у дело већ постојеће планове о трајној и ефикаснијој европској војној сили и развију резервни план за Балтик и Источну Европу.
Ово, у најмању руку, мора укључивати озбиљне гаранције о доприносу НАТО буџету од два одсто БДП. Такође мора садржати подршку Берлина плановима Европске комисије да раскрсти са свим сувишним структурама и јединицама у европској одбрани. Око 80 одсто набавки у домену одбране вођено је стриктно потребама на националном нивоу, што доводи до скупих дупликација војних капацитета (између 27 и 107 милијарди долара годишње, судећи по Европској комисији).
То би требало да подразумева и стратешко инвестирање у дронове, ваздушно пуњење горивом, сателитске комуникације и сајбер безбедност, будући да је до сада све ово морао да обезбеђује Вашингтон за готово сваку европску војну операцију, укључујући и ону у Либији, где су Француска и Велика Британија преузеле лидерску улогу у име НАТО. Берлин је такође био један од кључних заговорника развијања заједничког војно-цивилног планирања за управљање кризама и изградње војних штабова ЕУ са циљем припреме за претње (попут либијске), као и да би се координисале заједничке војно-цивилне операције.
И, коначно, текући напори Берлина који допринесе НАТО политици одвраћања на Балтику и у Пољској – што је више него симболичан корак, будући да ће ставити немачке војнике на прву линију оружаног конфликта – дочекивани су са скептицизмом, али би сада могли постати цењени у Европи, узевши у обзир њену потребу за чвршћом одбрамбеном сарадњом.
ЈАЧА ПАРТНЕРСТВА
Међутим, Немачка се не може кретати унапред без партнерства са Француском. Оне заједно требало би да преузму изградњу оперативније заједничке европске безбедносне и одбрамбене политике. Берлин би могао да размотри предлоге Париза да се одбрамбена потрошња не рачуна у коначном дефициту, што би омогућило да већи издаци не наруше горњу границу дефицита коју прописује Пакт о стабилности и расту, као и стварање европског одбрамбеног фонда који би омогућио европским партнерима да уједине инвестиције.
Иако повећање европских капацитета за нуклеарно одвраћње делује нереално, Француска би, након изласка Уједињеног Краљевства из ЕУ, могла да размотри ту опцију. Француско и британско нуклеарно оружје део је европске стратегије одвраћања још од Отавске НАТО декларације из 1974, у којој су две нуклеарне силе изразиле спремност да допринесу „укупном јачању Алијансиног капацитета одвраћања“. Будући да се Немачка у Споразуму о непролиферацији и Споразуму три плус четири обавезала да неће развијати или набављати нуклеарно оружје, добра је шанса да би била спремна да плати за француску ударну групу и да учини све што је у њеној моћи да задржи Уједињено Краљевство у сваком плану заједничког европског нуклеарног обуздавања.
Јачање свих ових елемената истовремено иде наруку за два немачка и европска циља: убеђивању Вашингтона да сачува НАТО подизањем њиховог (немачког и европског) доприноса колективној одбрани и пројектовању силе у сопственом дворишту, посебно ако САД изађу са Блиског Истока. Заправо кључни аргумент Немачке за увођење заједничких ЕУ структура је да Европа мора играти већу улогу у стабилизацији Блиског истока и афричког континента, јер су оба региона од кључне важности у борби против тероризма и решавању избегличке кризе.
Узевши у обзир да је Немачка данас спремнија да преузме војно лидерство него икад раније и да у томе има подршку својих најважнијих европских партнера, постоји велика шанса да би тренутна политичка клима могла да зближи Европљане, посебно Француску и Немачку (можда чак и одлазеће Уједињено Краљевство). Европа се неће распасти због недоумица у вези са будућношћу америчких безбедносних гаранција, а да би то осигурала Немачка ће се ухватити укоштац са тим изазовом.
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
