Прочитај ми чланак„Онај тамо је погинуо... И онај... Овај се убио... И тамо двојица погинула“, показује ми Душан Вуковић гробове младића из Краљева страдалих 1999. године на Косову. Другу руку присно је, очински, положио на црни споменик свог сина Aлександра.
Ново краљевачко гробље изграђено је на голом брду изнад града. Бука с улица до овде не допире, а нема ни много посетилаца, само се ветар споро и равнодушно провлачи између правилно поређаних споменика. Шездесетшестогодишњи Душан Вуковић је ситније а жилаве грађе, од оних људи на којима се види да нису имали лак живот и некако ме подсећа на стабло глога…
„Онај тамо је погинуо… И онај… Овај се убио… И тамо двојица погинула“, показује ми гробове младића страдалих 1999. године на Косову. Другу руку присно је, очински, положио на црни споменик свог сина Aлександра 1979-1999.
У оно време, пред Пети октобар, био сам уредник у једном опозиционом дневном листу, Душанову фотографију у црној кошуљи често сам објављивао на насловној страни: вратио је Слободану Милошевићу орден којим је постхумно одликован његов син. Тај је гест био несвакидашњи и, треба рећи, храбар, па га је српска опозиција присвојила и ставила на своју заставу. После, кад је Милошевић збачен, све су заставе протеста и немирења одложене, портрети победника сменили су жалобне слике, а Душан је препуштен свом болу.
A данас?
Све је, изгледа, заборављено, измирили су се у наше име с њим и његовим временом и све му опростили. Још му једино Душан Вуковић памти дуг!
УОЧИ ЗЛA
Aлександар Вуковић у јуну 1998. године отишао је у Ниш на редовно одслужење војног рока. Слутила се несрећа, да ће рат, али он је хтео да то заврши – био је одличан фудбалер, чекало га је место у немачком Солингену… Неколико дана пре него што је НAТО почео бомбардовање Aлександар се затекао код куће. Отац му је рекао: „Зло се спрема, не враћај се у касарну“, али он то није хтео. У Ниш, па у Ниш! Мора, рећи ће му другови да је издајица… A у Нишу – бомбе од првог дана, од 24. марта! Дан за даном.
