Прочитај ми чланакБлизу осам деценија, званична совјетска историографија, прећуткивала је и скривала породично порекло вође прве социјалистичке земље на свету, док га, у свом двотомном делу ,,Лењин – политички портрет’’, није обелоданио, у Москви, 1994. године, историчар Дмитриј Волкогонов, чиме је , по први пут , скинут непрозиран вео тајности са идеолошко - политички креиране и деценијама брижљиво неговане слике у Совјетском Савезу.
Инсистирајући управо на пореклу као темељној, почетној тези свог дела, Волкогонов је забио глогов колац у библиотеке монтираних биографија које су доказивале да је вођа стопостотни Рус. Волкогонов, инсистирајући на пореклу, доказује баш супротно. ,,Он се често према Русији и Русима односио, благо речено, непристојно. Лењин, без имало устручавања, назива своје суграђане ,,будалама’’ и ,,идиотима’’ који су способни само за елементарно-примитиван рад – демаскира већ на почетку руски историчар. А почетак је управо у Лењиновом генеолошком стаблу.
Владимир Иљич Уљанов Лењин
Како оно изгледа, покушаћемо да реконструишемо, јер како каже Вокогонов : ,,без тога ће портрет лидера руске револуције бити нејасан и шематичан’’, и даље ће остати непознаница ,, да је у његовим жилама осим руске, струјала немачко-шведска, јеврејска и калмничка ( азијатска ) крв ’’
Мајчина генеалогија
Управо је кроз ову генеалошку линију у Лењиновим венама текла јеврејско-шведска и немачка, аристократска крв. Марија Александровна, Волођина мајка, била је четврта кћерка у породици Бланк. Њен деда, јеврејски трговац, из града Староконстантинова, Мојша Ицкович, закључио је, изгледа, трговачко-прагматични брак са Швеђанком Аном Остедт, дакле, Лењиновом прабабом. Најстарији преци ове Швеђанке бавили су се златарским занатом и снабдевали украсима двор краља Густава IV Адолфа.
У том браку рођен је Лењинов деда, будући полицијски лекар, Срул Мојсович. Презиме Бланк узео је од свог кума на крштењу Димитрија Баранова, а име заменио у руско. Тако је Срул ( Израил ) Мојсович постао Александар Димитријевич. Лењинов биограф, из 1948. године, Шуб пита се како је један Јеврејин могао постати полицијски лекар, а затим и власник племићког имања ,,Кокушкино’’.
До одговора Шуб је дошао претражујући архиву Светог Синода и закључио да је примање православља Јевреје у Русији ослобађало многих препрека на путу према каријери што поткрепљује и овим запажањем : ,,За време Николаја ( када је живео А.Д. Бланк ) било је покрштених Јевреја који су заузимали далеко више положаје него што је положај полицијског лекара у Петербургу. Многи покрштени Јевреји су добијали племство и после тога су користили сва права и привилегије подједнако с осталим племићима’’
Пратећи даље генеалошку линију мајчине стране долазимо до података да се у Петрограду Александар Бланк оженио девојком из богате немачке породице, Аном Григоријевном Гроскопф, женом која никада није умела пристојно да говори руски, док је у браку остала и даље у својој, лутеранској вери. Све то није сметало Александру Бланку да богатством њеног мираза купи имање Кокушкино на коме васпитавају својих пет кћери, између осталих Марију, вођину мајку. Ово имање није био ,,салаш’’ како пише у званичним Лењиновим биографијама, већ омањи племићки посед на коме до 1861. године доктор Бланк држи крепосне сељаке.
Остали чланови ове немачко-патрицијске породице ,,били су богати буржуји’’. На овом месту можда је занимљиво истаћи двојицу : Ернста Курцида учитеља кајзера Фридриха III и Ота Валтера Модела, фелдмаршала Хитлеровог Вермахта. У датим историсјким околностима и времену остали чланови овог клана усрдно се старају да њихове потомкиње оправдају породично порекло и статусно достојанство, свирајући и певајући за клавиром и пристојно говорећи три страна језика-немачки, енглески и француски.
,,Уосталом Лењин није ни скривао, као што су то касније чинили његови совјетски биографи, своје ,,племићко’’ порекло. У том смислу остала су два потписа самог Владимира Иљича Лењина – један је ставио на копију решења Симбирске депутатске скупштине о уношењу његове мајке Марије у племићку родословну књигу , а други на молбу, полицијском одељењу у Пскову, да се његовој жени Надежди Крупској дозволи да преостало време казне проведу заједно. Лењин се потписао: ,, наследни племић Владимир Уљанов’’ – тврди Волкогонов.
Очева генеалогија
Академику Пјотру Николајевичу Поспелову и његовим идеолошким историчарима много је лакше било да, у својим научним радовима о вођи, прате ову генеалошку, дакле плебејску линију, од непожељне ,,класне’’ чињенице вођиног порекла. Лењинов прадеда Василиј Никитич Уљанов (документи говоре и Уљанин или Уљаников) био је крепосни сељак, док је Волођин деда, Николај Васиљевић, астрахански руски малограђанин, напредовао на друштвено-хијерархијској лествици, живећи од свог кројачког заната. Николај се касно оженио, преваливши педесету.
Изабраница му је била кћерка покрштеног Калмика, двадесет година млађа од њега, Ана Алексејевна Смирнова. ,,Владимир Иљич Лењин је, ликом, наследио камнички, азијатски израз, од своје бабе Калмникиње’’. Иначе, Калмници припадају монголској етничкој групи чија је религија будизам. У 17. веку досељавају се из широких степа јужног Сибира у области реке Волге. Царска Русија даровала им је аутономну област, да би је Јосиф Висарионович Стаљин, 30-их година 20. века укинуо.
У грађанском рату 1918 – 1920. они су на страни Беле (царистичке ) армије што ће им одредити избегличку судбину. Између 450 и 500 Калмника досељава се у Београд и Мали Мокри Луг у коме формирају најбројнију калмничку колонију у Европи изазвавши велику пажњу, пре свега због свог карактеристично-источњачког изгледа. Мештани их називају ,,Кинезима’’. 1929. године у престоници Краљевине СХС завршавају калмнички будистички храм.
Лењинов отац Иља био је последње дете у том браку : он је дошао на свет када је отац превалио шездесету, а мајка имала четрдесет и три године. За високо образовање на Казанском универзитету, одакле је изашао као професор математике, за друштвени статус и улогу који су касније красили његову личност, Иља Николајевич је имао да захвали старијем брату Василију који му је ,,слао новац за смештај’’, ,,за свадбу’’,,за пресељење’’.
У основним цртама, Лењин је познавао своје порекло. Иако је по култури и језику ,,био Рус’’ он се према Русији никада није односио као према највишој вредности. Међутим, вођа октобарске револуције није себе никада осећао ни Немцем, ни Швеђанином, ни Јеврејином, ни Калмником. Његово осећање света, поимање истог и деловање у њему, било је интернационално-космополитско. Њему су категорије као : револуција, власт, партија, били неизмерно дражи ( и важнији ) од примеса и утицаја родословних карактеристика, етничког порекла. Међутим,остаје научно-катихизистичка тврдња да ,,свака душа потиче из извора својих предака’’ па су тиме предходне карике генеалошког стабла итекако могле извршити утицај на Волођин ментални склоп и његове потезе за ,,усрећење Русије ’’, бар до 1924. године.
