Прочитај ми чланакПре извесног времена, појавила се петиција групе студената, интелектуалаца, културних радника, кога већ, са спасоносним решењем: да се ријалити програми изместе на посебне канале. Неко је веома вицкасто прокоментарисао: па да Пинк и Хепи коначно могу да наставе оно што су радили пре “Парова” и “Фарми” – да пуштају научни, образовни и културни програм, који је традиционално најгледанији!
Поента је, дакле, потпуно јасна – не постоји ништа лицемерније, промашеније и бесмисленије од “круга двојке” и њихове “грађанске културе”, општег згражавања и гађења на наш балкански, примитивни, простачки менталитет који прља њихову аријевску касту.
У њиховим салонским главицама, у свету њихових кравата, евента, тематских трибина и панел дискусија, они, као Прометеји, имају свету мисију: пошто су установили да су они исправни, а остатак нације погрешан, морају нас преваспитати, едуковати, еманциповати и сместити у оквире тог малог елитистичког кавеза.
Коначно, ти неуморни Прометеји, подразумева се, не само да се разумеју у сваку област, сваку сферу и сваки ћошак друштва, већ имају суверено и неотуђиво право да је уређују и преуређују по њиховим надљудским критеријумима. Ето, дохватили су се, рецимо, спорта. Прецизније, трибине.
Кажу, није лепо, заправо, поражавајуће је, када “Гробари” објашњавају, све у стиху, с ким је, када и где општила Човићева госпођа Весна. Кажу, скандалозно је када “Делије” поруче Жељку Обрадовићу, уз национални епитет Турчине, да се напуши знате већ чега. Кажу, недопустиво је да се бакље унесу у Чаир. И коначно, кажу, мајмунски крици упућени Евертону на Бањици доказ су да смо дубоко поремећено, фашистичко и умоболно друштво.
Јебига, Прометеји, не знам како ћете поднети сазнање да навијачка трибина, на вашу велику жалост, није евент, није салонска расправа ни панел дискусија. Јок, трибина је страст, енергија, па и издувни вентил. Има своја правила, своје кодексе и своје обрасце. И, а, колико год то јерес био рећи данас, док се цела Србија “згражава”, не видимо ништа потресно ни превише драматично у имитирању мајмуна како би се Евертон избацио из такта. На крају крајева, то је део навијачког фолклора широм читавог света, а нарочито је распрострањен у оном делу света на који Прометеји онанишу свакодневно.
То, међутим, не значи да ће просечан навијач после тога, са стадиона изаћи на коњу, у одори ККК, са мачетом и бакљом у руци и кренути у одстрел “обојених” широм Србије. То што се скандира “Жељко, Турчине”, не значи да га неко замишља као Муратовог војника на Косову пољу и прижељкује да га прободе при првом сусрету. То што се спомиње листа Весниних љубавника, не значи да ће јој неко понудити 20 евра за сношај или покушати да је силује. Шта се деси на трибини, остаје на трибини – на њу не долазе и са ње не излазе манијаци, већ нормални и поштени момци, који се враћају својим пословима, породицама, пријатељима, хобијима…
И, да, пристајемо на све: и да смо ретроградни и да смо заостали, да правдамо и промовишемо најгоре, да штитимо промотере насиља, да смо на страни манијака, дилера и убица. Пристајемо да брукамо европско лице Србије и стајемо у одбрану оних који га каљају. На све пристајемо, само не пристајемо на место у том елитистичком кавезу, где ћемо свет гледати кроз решетке у бојама дуге и пљувати на њега. То никако.
Коначно, Прометеји, уживајте у вашим пуританским микрокосмосима. Пустите нас, јадне и неуке, да мирно балавимо на кадрове Станијине задњице, да испуњавамо тикете убеђени да ће нам енглески четворолигаш решити животне проблеме, да се наливамо јефтиним вињаком и да, ако хоћемо, противничког играча избацимо из такта мајмунским крицима.
Згражавајте се, слободно. Али у себи и међу собом, ако је могуће. И не брините за нас – снаћи ћемо се већ некако. Поготово ћемо се снаћи без вас.
