Прочитај ми чланакГотово сви стручњаци који се баве разводом и његовим психолошким последицама на дете рећи ће вам да је модел заједничког старатељства најбољи. Он подразумева да родитељи остају родитељи и поред тога што су престали да буду партнери, да имају осмишљен план родитељства, да је време проведено са дететом распоређено равномерно у највећој могућој мери, да заједнички и споразумно врше родитељско право и договарају се о издржавању детета. Бројна су истраживања о важности улоге мајке, односно оца у развоју детета и како може доћи до емотивних и психолошких последица ако дете одраста без једног од родитеља или његове замене.
Случај старатељства над децом Синише и Марије Мали поново је покренуо компликовано питање шта је најбоље за дете после развода. Зашто у већини случајева „побеђују“ мајке, па смо изненађени ако је родитељско право добио отац, и оно опште место — није ли место деци уз мајку, само су неке од полемика које се у оваквим ситуацијама покрећу. А ако бисте питали дете, добили бисте најједноставнији одговор. Као онај на питање кога више воли: маму или тату. Оно би вам рекло да жели да му родитељи и даље буду и мама и тата, и после развода.
Модел подељеног старатељства или заједничког вршења родитељског права — како се прецизно назива у нашем закону, јесте најбољи за дете, мада важи за најкомпликованији. Иако наш закон то дозвољава, врло мали број родитеља га користи. Зашто? Шта спречава родитеље, под условом да могу да се договоре, да подједнако брину о детету? За то им чак и не треба закон. Осим ако неко од њих то не жели, што је неретко случај.
Зато имамо потпуно нефер ситуацију и према мајкама и према очевима — много жена које саме подижу децу и на које падне сав терет јер су очеви незаинтересовани до тих граница да их једва виђају, а са друге стране, незанемарљив број очева који су незадовољни улогом и укљученошћу у живот детета, као и количином проведеног времена, и који су се помирили с тим да је детету место поред мајке. А све ово је најмање фер према детету.
Да је много препрека и малограђанских предрасуда које би требало рушити у интересу деце, говоре подаци које износи Дејан С. Вишекруна, председник удружења „Тата“, који истиче да се у Србији у око 95 одсто случајева одређује самостално вршење родитељског права, и то тако да се дете повери мајци на бригу и васпитање.
„Не постоје случајеви када је развод покренут тужбом, а да је центар за социјални рад као своје мишљење дао предлог да се пресуди заједничко вршење родитељског права у ситуацијама када се оба родитеља у разговорима у центру нису сагласила са тим. Најчешћа заблуда када је дете поверено једном родитељу је та да се сматра да је други родитељ лишен родитељског права, а да у ситуацијама када је одређено заједничко вршење родитељског права, оба родитеља задржавају родитељско право. То није тачно — родитељско право је неприкосновено и у поступку развода се не укида“, напомиње Вишекруна.
Самостално вршење родитељског права је заправо осмишљено као механизам за заштиту детета у ситуацијама када међу родитељима постоје конфликт и одсуство комуникације изазвани њиховим партнерским односом услед узрока или повода развода.
„У преводу, код нас су самостално вршење родитељског права срозали на ситуацију у којој један родитељ мора да стоји у реду да би нешто оверио за дете, а други може да седи у кафани“, објашњава Вишекруна како то заправо изгледа у пракси.
„Током сад већ шесте године постојања Удружења, директно сам био укључен у развод више од 1.900 људи. У 2/3 случајева, ја први не бих пресудио да дете настави да живи код оца, управо због очевих негативних родитељских компетенција или због потребе да се мајка детета казни због његових изневерених очекивања и неуспелог брака. Исто тако, безброј пута сам доживео да отац који се месецима грчевито борио за нека своја права у једном тренутку осети бенефит живота без обавеза и просто престане да жели да дете остане код њега. Проблем је што заиста постоје мушкарци који су много одговорнији као родитељи после развода него што су мајке, али поред оваквих центара за социјални рад, они просто немају никакве шансе“, напомиње он.
О томе каква су искуства из праксе и какве су последице кад дете одгаја само један родитељ иако и други „постоји“ али није заинтересован, прича Марица Стијеповић, психолог.
„Готово сви стручњаци који се баве разводом и његовим психолошким последицама на дете рећи ће вам да је модел заједничког старатељства најбољи. Он подразумева да родитељи остају родитељи и поред тога што су престали да буду партнери, да имају осмишљен план родитељства, да је време проведено са дететом распоређено равномерно у највећој могућој мери, да заједнички и споразумно врше родитељско право и договарају се о издржавању детета. Бројна су истраживања о важности улоге мајке, односно оца у развоју детета и како може доћи до емотивних и психолошких последица ако дете одраста без једног од родитеља или његове замене. Развод сам по себи не би требало да оставља последице по децу, али непријатељство родитеља на децу делује веома стресно јер она, по природи ствари, у огромном броју случајева воле оба родитеља и осећају природну потребу да буду у контакту са оба родитеља. ‘Компликованост’ модела подељеног старатељства огледа се у тешкоћи бивших партнера да превазиђу међусобне конфликте и закопају ратне секире у интересу свога детета. Моје искуство је да и адвокати играју улогу јер по правилу одговарају родитеље од заједничког старатељства, ‘навијајући’ да управо њихова странка буде старатељ“, каже она.
Додаје и да чак и светске статистике показују да децу судови “додељују“ мајкама, а да очеви губе контакт са њима, и да се то дешава често. Наравно да отац такође може бити значајна фигура ако је он бринуо о потребама деце, али у пракси се дешава да очеви кажу “реалан сам, наравно да дете треба да буде са мајком“.
Према подацима УНИЦЕФ-а из септембра 2014. године, и то за Србију, унутар истраживања „Срећна породица“, утврђено је да и мушкарци и жене управо мајку сматрају примарним родитељем у чак 73 одсто случајева.
„Просто, ми као друштво негујемо појаву у којој је мајка задужена за бригу о деци. Свега једна трећина мушкараца је правилно посвећена потребама детета, правилном васпитању и односима са дететом“, износи непопуларне податке Вишекруна.
Наш Породични закон је врло пријатељски настројен заједничком одлучивању родитеља, за разлику од западне праксе. Управо из тог разлога било би препоручљиво, напомиње Марица Стијеповић, да судије и адвокати подржавају заједничко старатељство, и да у том правцу усмеравају странке, “тупећи“ на тај начин оштрицу сукоба. „Развод није рат, јер у њему не може бити победника, осим ако су сви победници“, напомиње она истичући да, нажалост, код нас постоји ниска свест о томе.
„Пада ми на памет наслов приручника једног хрватског удружења које се бавило овим питањем — Најбољи родитељи су родитељи. Родитељи су ти који треба да разумеју значај међусобне сарадње, а не да одлуку о њиховој деци доноси суд на основу мишљења вештака, центара за социјални рад и слично“, напомиње она.
Вишекруна каже да је најчешћи модел тај да дете седам дана буде код оца, а седам дана код мајке. На тај начин оба родитеља добијају и могућност да наизменично имају слободу у свом свакодневном животу у делу који се не односи на родитељство“, каже саговорник Недељника али и закључује ово:
„Искрено, мислим да овај концепт и модел у разводу у Србији не може да заживи још најмање 50 година.“
