Прочитај ми чланак„Како вотка...“, „Зашто Путин...“ – тако отприлике почињу питања везана за Русију која корисници интернета често постављају на Гуглу и другим претраживачима. У серији чланака „Зашто је Русија...“ детаљно ћемо одговорити на најчешће постављана питања. Сада ћемо се присетити комунистичке прошлости Русије.
Ако се данас у Русији обратите пролазнику речју „друже“ или почнете говорити о неминовном тријумфу светског пролетаријата, вероватно ће се ваш саговорник наћи у чуду. Сто година након Октобарске револуције у којој су на власт дошли бољшевици, и затим 70 година са мање или више успеха градили комунизам, у ту идеологију грађани Русије више не верују. Комунистичка партија се уградила у систем власти и на последњим изборима добила скромних 13% гласова.
И Лењин, и бољшевици, и конгреси свевидеће и мудре партије – све је то отишло у историју са распадом СССР-а 1991. године. Остале су само црвене петокраке на кулама Кремља, гомила споменика подигнутих Лењину (у Русији их има преко 5.300, по статистици сајта Lenin Statues) и друга совјетска симболика, попут меморијалних објеката. Али од идеологије није остало ништа, иако је 1917. године све почело са огромним ентузијазмом.
Револуција мимо „правила“
Теоретичари класне борбе 19. века Карл Маркс и Фридрих Енгелс били су уверени да ће се социјалистичка револуција догодити у земљама са развијеним капиталистичким друштвом где постоји моћна радничка класа коју угњетава буржоазија. Руска империја је тада била, пре свега, аграрна држава где су сељаци чинили 77% становништва, према попису из 1897. године, тако да њу поменути немачки научници у том смислу нису схватали озбиљно. Рачунали су да она најпре треба да развије капитализам, па тек онда да га руши снагама побуњеног пролетаријата.
Али све се другачије догодило.
Откако је Фебруарска револуција 1917. године срушила монархију, од марта до октобра 1917. године у Русији се за власт борило неколико партија. Из те борбе као победници су изашли најекстремнији социјалисти, тј. бољшевици на челу са Владимиром Лењином. Они су обећали народу, измученом Првим светским ратом, моментално избављење од патњи и веома једноставан рецепт срећног живота: народима мир, сељацима земљу, радницима фабрике, а буржујима срамну смрт.
Плодно тло
„Испоставило се да су бољшевици били једина политичка снага која је добро осетила и искористила социјалну мржњу и тежњу народних маса за једнакошћу и правдом“, пише историчар Александар Орлов. Са њим се слаже Александар Пижиков, главни научни сарадник Института за друштвене науке Руске академије за народну привреду и државну администрацију (РАНХиГС). По његовом мишљењу, већина бољшевика у Русији није имала никакве везе са марксизмом.
„Крајем 19. и почетком 20. века су у суштини постојале две Русије“, каже Пижиков за „Руску реч“. Прва је била Русија племства, интелигенције и буржоазије, и није се разликовала од европских држава. Представници виших слојева су се оријентисали на капитализам и западни правни систем. Другу Русију је представљала апсолутна већина сељака и знатан део радника. Они су живели по сасвим другачијим законима.
„То је била изразито патријархална средина која је у великој мери сачувала страрообреднички , готово средњовековни начин живота“, каже Пижиков. „Главна институција је била заједница. Сељаци су заједнички поседовали земљу и обрађивали је. Приватна својина није била развијена“. Управо та, „друга Русија“, по Пижиковљевим речима, радо је кренула за бољшевицима када су им они предложили да се све одузме и подели народу. „У суштини, сељачка Русија је годинама носила у својој утроби совјетску власт“, каже овај историчар. Управо због тога је комунизам победио у Русији, а не због заинтересованост и руског народа за Марксове идеје.
Комунизам припада прошлости
Пижиков уједно подсећа да је идеја изградње светског праведног друштва без сиромашних и угњетених након неколико деценија сама себе дискредитовала. „Већ у периоду када је владао Брежњев (током 1970-их) постало је јасно да се партијска ’номенклатура’ одвојила од народа и грозничаво покушава да задржи власт, и никога не води ни у какву светлу будућност“, уверен је Пижиков. По његовом мишљењу, свеопште разочарање у идеале комунизма било је катализатор распада Совјетског Савеза, који је у том тренутку био у великим економским проблемима.
