Прочитај ми чланакСпречавање бујања масовних странака једнако је тзв. „исушивању мочваре“, у којој се развија корупција у Србији.
Миливоје Гајић, активиста СНС, погинуо је лепећи плакате Александра Вучића, кандидованог за председника Србије. Миливоје је погинуо претрчавајући аутопут Београд – Нови Сад код Старе Пазове, покушавајући да дотера плакате на битном месту за препознавање његовог страначког вође и кандидата за председника Србије 2017. године. То се десило у ноћи између петка и суботе, прошлог викенда овог марта.
За Миливоја кажу да је имао 51 годину, просечан активиста СНС. Ништа више не кажу у медијима. Али кажу у коментарима на нету. Они што анонимно коментаришу. Кукавице што се најлепште роје у виртуелној руљи. Руљи што најлепше обитава по клоакама неких сајтова. Кажу: ако, тако му је и требало кад лепи Вучића! Шта је тражио на аутопуту? Упропасио је живот возачу опел астрe! Сигурно је ухлебио на државном послу себе или сина… И све тако слично, кажу…
А Миловоје, имао је 51 годину. То су оне године у којима немаш шансе да нађеш посао у Србији којој баш добро иде. Осим ако нису тајкун, или политичар, или ти до поштеног посла и није стало.
Зато је Миливоје у 51. години и прескакао ограду на аутопуту и трчао да подеси плакат свог вође – није имао другог начина да дође до хлеба, насушног него да лепи плакат, да тако, ноћу између петка и суботе заради или одбрани посао у неком јавном предузећу, посао највероватније на одређено време, плаћен не више од 300 евра у динарској противредности. Миливоје је значи за три месеца по 300 евра био спреман да ризикује живот. Миловоје није успео, а многи миливоји то преживљавају већ годинама и већ данима.
И да појасним: тих миливоја у Србији тренутно има 500.000 у СНС. Тако је Српска напредна странка постала једнa од најмасовнијих политичких странака у историји Србије (не рачунајући комунисте у време њихове диктатуре, када је скоро сваки пунолетни грађанин морао да буде њихов члан ако је запослен и на некој позицији).
Да упоредимо: CDU Ангеле Меркел има 500.000 чланова – исто колико Вучићева СНС. Само, Ангела има толико страначких колега на Немачку од 80 милиона, а Вучић има толико миливоја на наших ни осам милиона. Да, ту нешто није у реду. Није у реду – масовна странка. Није добра ни у Немачкој, а тек колико није добара код нас.
ШТА МОЖЕТЕ СА СТРАНКОМ ОД 500.000 ЧЛАНОВА
Олакшавајућа околност за Вучићеву СНС је то што је и, сада смешна, ДС у време своје свемогуће власти имала око 200.000 чланова, и СПС је у време своје власти имала неколико стотина хиљада чланова, чак је и килави ДСС имао преко 100.000 чланова када је владао Србијом.
Када имате странку од 500.000 чланова, онда је много већа вероватноћа да ће неки опел астра налетети на вашег члана и да ће неки баш ваш члан насрнути на полицајца у Новом Саду, да ће баш ваши чланови да се бију на кутијама и да киднапују одборнике, да ће баш ваши чланови да доживе понижења у кампањама од врата до врата.
Када имате пола милиона чланова, онда је сигурно да ће сва ваша обећања свима њима бити лаж за већину од њих и да ће баш овог пута неки од њих бити спремни да подлете под точкове кола како би овог пута заслужили да им испуните обећање о послу за стално, о кредиту за озбиљно, о намештењу за неког њиховог ближњег…, јер знају да друкчије у овој несрећној земљи до тога неће доћи када напуне 51 годину, као несрећни Миливоје.
А шта је 500.000 чланова једне странке, било владајуће или опозиционе, у једној сиромашној земљи каква је Србија? То је тело за себе, то је посебна целина, део народа који са изборном победом свога вође сматра да има право да остварује неке своје интересе насупрот оних осталих грађана који су или изгубили изборе или у изборима нису ни учествовали пошто нису чланови ни једнe странке. То је пиратска, гусарска дружина која сматра да има право да черупа општи интерес као свој плен после освојених избора, јер они су се за то борили.
Они су лепили вођине плакате, они су ишли од врата до врата док су их комшије презирале, они су окретали телефонске бројеве као анкетари дан и ноћ, они су стрепели на бирачким местима, неки од њих су и тукли и добијали батине, неки од њих подлетали под точкове, неки од њих су и погинули… за свог вођу, за његову победу. Па ваљда је поштено да они добију неки посао у јавном предузећу пре осталих, мајку му!
РОДНА МЕСТА ГРАЂАНСКОГ РАТА
То су масовне странке – место где се окупља страначка руља, место где се извикују страначке вође и обоготворују, место где се онај ко друкчије мисли и гласа посматра као смртни непријатељ – место где се порађа атмосфера грађанског рата и сваки избори претварају у нешто на корак до крвавог сукоба са онима који гласају за другог. Једном речју – зло.
То зло је недавно прегазило и Миливоја Гајића, 51-годишњака који је морао тако да би себи обезбедио посао у земљи и времену који му тај посао иначе не би дали.
Ово је писано тек да се подсетите колико је мучно све што сада доживљавамо.
А сада да вам кажем да то не мора тако. А како друкчије може?
Масовне странке нису једини облик странака у парламентарној демократији. Оне су сада дефинитивно штетне. Треба направити такав медијски, изборни и партијски систем у коме ће оне природно нестати. Уместо њих Србији, да би се нормално развијала, требају кадровске странке – странке које, уместо масовних лепилаца плаката, бесловесне гомиле и батинаша, имају стручне људе, људе од интегритета и корисног искуства или народне трибуне – људе који знају шта су проблеми у друштву и који својим угледом и искустовом гарантују да имају и решења за те проблеме. Такви људи су протерани из масовних странака и тамо никада нису могли да никну.
Како се практично решава проблем масовних странака? Тако што се доносе законска решења која ће их учинити непотребнима.
КОНКРЕТНИ ПРЕДЛОЗИ
Потребна законска решења су:
Нови Закон о политичким странкама у коме ће бити предвиђено следеће:
• Уводи се јединствени регистар чланова политичких странака. Свака политичка странка је дужна да ажурно и уредно води регистар свих својих чланови и да га благовремено доставља Јединственом регистру чланова политичких странака у Србији. За тачност података кривично и материјално одговарају надлежна лица у странци, а материјално одговара странка као правно лице;
• Грађанин истовремено може бити члан само једне странке;
• Грађанин може напустити странку само док је на власти и може се учланити у странку само док је у опозицији (посматра се пре свега у односу на локални ниво);
• Чланови странака (морају бити вођени у Јединственом регистру чланова политичких странака у Србији) не могу бити запослени у јавним предузећима, државним органима (изузев посебних изабраних позиција), органима аутономне покрајине и органима локалне самоуправе, као и у предузећима која су добила посебне субвенције из буџета (док те субвенције трају);
Нови закони о изборном процесу у којима ће бити забрањено следеће:
• Оглашавање странака у изборној кампањи путем плаката, налепница и другим облицима пропагандног материјала;
• Кампање узнемиравања грађана, тзв. кампања „од врата до врата;
• Организовање масовних скупова на отвореном – дозвољене су само трибине у затвореном простору;
• Позивање грађана телефоном или узнемиравање било којим видом средстава комуникације (е-писмима, смс-порукама и сл.) било под видом анкете или на други начин;
• Истраживања јавног мњења и објављивање претпостављених изборних резултата, било у кампањи било непосредно пре гласања или после гласања, све док не буду објављени званични резултати гласања које је објавио надлежни државни орган.
Ово су само неке од предложених мера које би увођењем у наш правни систем обесмислиле прављење масовних странака, а самим тим и претварањем њих у родно место корупције, која нагриза наш партијски и изборни систем.
Ово су мере тзв. „исушивања мочваре“, у којој се развија корупција у Србији. Да је Србија овако изгледала, Миливоје Гајић би данас можда био жив.
