Ко је све, и како, припремао државни удар против кнеза Павла Карађорђевића, у пролеће 1941.

ЗНАЧАЈНА дешавања у историји једног народа, врло често, неопходно је наново процењивати и оцењивати. Поготову ако се последице тих догађаја осете тек много, много година касније. Такав је неоспорно случај и пуч у Краљевини Југославији који се догодио 27. марта 1941. године. Исправно разјашњење појединих великих догађаја биће заправо залог и за исправне оцене готово свих главних токова националне историје.

Неколико десетина књига је објављено на ову тему, што у земљи, што у дијаспори, и оне су углавном противречне. Једну групу аутора чинили су пучисти и њихови симпатизери, који су бранили своју улогу и релативизовали последице оног што су урадили… Другу су чинили чланови оборене владе, који су, иако малобројнији, упорно покушавали да докажу исправност својих капиталних одлука, као и да је потписивање пакта са Хитлером било једино решење да се избегне нови егзодус српског народа. Први су бранили тезу да су сачували образ нације и стали у ред са савезницима, победницима над фашизмом, а други су доказивали да, да није било 27. марта, не би било Јасеновца, па ни комунистичке револуције.

Додуше, постојала је и трећа група аутора књига на ову тему. Они су, углавном, били званични југословенски историчари и публицисти, који су глорификовали улогу Комунистичке партије Југославије у мартовским дешавањима. Време и проналажење нових докумената ће показати да је учешће Комунистичке партије ипак било само испразан мит који се урушио пред историјским чињеницама.

НА ПРВИ поглед изгледа да се о официрском пучу 1941. све зна: и улога енглеских обавештајаца и сума фунти која је уложена и сазнање да је Земљорадничка странка добијала 5.000 фунти месечно… Неке дневне новине, попут „Правде“, имале су 150.000 динара месечно, а неке друге, као „Политика“, узимале су апанажу у натури, односно у олову, без кога је био незамислив штампарски слог. На листи су били и Самостална демократска странка Светозара Прибићевића, Удружење старих ратника, Сељачка странка Драгољуба Јовановића и Српски културни клуб. Све се зна о специјалној мисији Американца Вилијема Донована, човека који основао ЦИА, у Београду. Све се зна о улози Москве и сусретима генерала Симовића са Божином Симићем. Али пред нама су сада мало познати детаљи догађаја који су се, годинама и месецима, одвијали у Београду пред узбуркана мартовска дешавања: од тајног сусрета кнеза Павла и Хитлера, потписивања приступа Тројном пакту, до самог преврата… и који ће бар малчице бацити ново светло на те догађаје…

Вишегодишњи напори кнеза Павла Карђођевића да реши хрватско питање и на тај начин продужи перспективу опстанка Краљевине резултирали су, 26. августа 1939. године, стварањем Бановине Хрватске. Међутим, мимо очекивања на двору и у југословенској влади, до консолидације југословенске државе није дошло. Напротив, држава је постала још нестабилнија, а незадовољство режимом и намесником кнезом Павлом расло је из дана у дан.

Наравно, то незадовољство стањем у држави било је нарочито јако у Србији и српским крајевима који су припали новоформираној хрватској бановини. У Београду се отворено оспоравало право влади Цветковић-Мачек да представља Србе, да говори о њима и решава њихову судбину… Ситуација се посебно погоршала кад је постало сасвим извесно да предстоји приступање Југославије Тројном пакту. Првих дана 1941. године, Београд и Србија брује од гласова о приближавању силама Осовине. Политичка ситуација била је наелектрисана… Требало је само да севне нека варница, па да се цела земља претвори у пламен бунта…

Слободан Јовановић је био оснивач Српског културног клуба

КОЛИКО је српски народ био незадовољан кнезом Павлом и његовом политиком и на шта је све био спреман, могло се видети у време конкордатске кризе, у лето 1937, године пошто је пала крв на београдским улицама, када су жандарми с бајонетима на пушкама јуришали и на свештенике… И ту негде се, иначе, јавља идеја о организовању војног удара. Човек код кога се прво зачела та мисао био је ваздухопловни генерал Боривоје Мирковић.

Он је желео да војним ударом успостави ново стање у земљи, спасе државу и војсци осигура већи утицај на све државне послове. Али генерал Мирковић није видео себе као предводника, ни војног ни политичког. И зато је кренуо у потрагу за човеком који ће стати на чело завере. Први на листи оних који би могли да после преврата узму све команде у своје руке био је армијски генерал Милан Недић, министар војске и морнарице. Али кад му се Мирковић обратио, он је само одмахнуо руком и рекао:

– Све је већ изгубљено, ма шта ми учинили!

Следећи је био генерал Станковић, командант краљеве гарде. Пошто је и он одбио да уђе у ову авантуру, Бора Мирковић је закуцао на врата кабинета генерала Богољуба Илића… и тако редом….

Последњи високи официр којем се генерал Мирковић обратио с понудом да, кад све буде припремљено, стане на чело пуча, био је генерал Душан Симовић. С њим разговара тек почетком 1941. године.

Краљ Петар други и кнез Павле

ПОТПУНО независно од официра у Команди ваздухопловства и генерала Мирковића, 1938. године формира се тајно удружење Конспирација. Оснивачи су били, по сведочењу поручника Станише Костића у његовим мемоарима, више угледних чланова Српског културног клуба, почев од Слободана Јовановића, па до Драгослава Страњаковића, Драгише Васића… Циљ ове тајне организације је био, такође, преврат.

Удружење Конспирација било је организовано по угледу на некадашњу Црну руку и приступило је врбовању чланова на начин како је то радила и Црна рука. Инструкције како у војсци прићи стварању тајних група од по пет официра дала су двојица бивших црнорукаца – Антоније Антић и Велимир Вемић.

Поручник Станиша Костић пише да је у војним јединицама у Београду било организовано више тајних петорки. На њиховом челу су се налазили мајор Живан Л. Кнежевић, потпуковник Милош Б. Банковић, мајори Светислав Вохоска, Данило Зобеница и Властимир Рожђаловски, капетан Вељко Гостиљац и потпоручник Никола Станисављевић… Међу њима је био и мајор Срба Попов, зет Драгише Васића. Он је, иначе био познат као врло одлучан човек, и он је тај који је успоставио везу између Конспирације и завереничке групе генерала Симовића и Мирковића…

Из споменутих мемоара може се закључити да је заправо Конспирација била језгро око кога су се окупили остали завереници, чак и генерали Симовић и Мирковић. Из свих данас доступних докумената, очигледно је да је средином 1940. године дошло до уједињења различитих антирежимских струја које су биле убеђене да је организовање преврата једино право решење за опште стање у Југославији.

И ДИМИТРИЈЕ Љотић, вођа профашистичке организације Збор, намеравао је да сам организује преврат уз помоћ Немачке, да обори владу и намеснички режим и доведе на престо краља Петра ИИ. Вилхелм Хетла, високи функционер у централи Службе сигурности Рајха, у књизи „Тајни фронт“ пише: „Акција коју је припремао Љотић имала је за крајњи циљ укључење Југославије у коло сила Осовине.“ Хетл тврди да је Љотић хтео да од Хитлера добије „бланко пуномоћ“. Хитлер, међутим, у договору са министром спољних послова Фон Рибентропом одбија да Немачка стане иза акције коју је планирао Димитрије Љотић.

Као што је Љотић хтео да обори кнеза Павла уз помоћ Немачке, то исто су хтели да ураде Јован Ђоновић и Илија Трифуновић Бирчанин са групом функционера Земљорадничке странке, али уз помоћ Велике Британије. Они су представнику британске тајне службе Емерију рекли да Лондон греши што се ослања на кнеза Павла, а не на праве пријатеље и праве представнике српског народа. Они су чак рекли да би преврат у Југославији требало да буде изведен заједно са превратом у Бугарској, како би потом могла да се оствари бугарско-југословенска федерација.

Наш познати историчар Бранко Петрановић, у књизи „Србија у Другом светском рату 1939-1945“, наводи и да је Комунистичка партија Југославије тих година настојала да се повеже са Земљорадничком странком Драгољуба Јовановића, па чак и са Српским културним клубом, и то преко британског посланства.

Извор: Večernje novosti

Ознаке: државни удар, кнез Павле Карађорђевић, краљевина југославија, Црна рука