Прочитај ми чланакМеђународне околности и неслога утицале су да Невесињска пушка не постане национална револуција. Трагично је да данас о тим устанцима скоро да и не говоримо.
За многе познат само као Невесињска пушка, а понегдје спомињан као Херцеговачки или Босанско херцеговачки устанак, овај трећи српски устанак против Турака скрајнут је у национаној историји.
У историји за осми разред, дјеца у Српској о Првом српском устанку уче кроз три лекције, док је устанак у Херцеговини и Босни тек једно од поглавља лекције о боснском пашалуку у другој половини 19. вијека, у склопу лекција о источној кризи.
Напредне идеје
Иако је прије овог, на подручју Херцеговине, Босне и Крајине у 19. вијеку избило на десетине буна и устанака, управо је овај устанак довео до врхунца такозвану источну кризу. Вријеме је то националног буђења, завршава се уједнињење Њемачке и Италије (1871) и тај талас захвата и Србе. Рађају се идеје националног уједињења, које су у потпуности у сагласју са европским трендовима.
Међу првацима који су учествовали у устанку су личности попут Миће Љубибратића и Васе Пелагића, који осим идеја укидања феудализма доносе и многе тада напредне идеје, међу којима су идеје социјализма. Да је био успјешан, овај устанак би без сумње био српска буржоаска револуција са ове стране Дрине, какве су у том вијеку пламтјеле Европом.
Полуреформе које је Турска покушала спровести након устанка босанских муслимана нису дале резултат којим би изблиза била задовољња хришћанска већина. Политика уједињења коју је у Србији поставио Илија Гарашанин четрдесетих година вођена је промјенљиво, у зависности од тога ко је на власти у Србији. Несумњиво, будући устаници у Босни били су под већим утицајем Србије, док је у Херцеговини велик утицај имао црногорски књаз Никола.
Устанак је избио због економских прилика, нереформисаних феудалних односа, пореза који су се морали плаћати муслиманским феудалцима, те због тешке године, која након дуге зиме није обећавала род након кога ће бити и за кмета и за бега истовремено. Међутим, далеко од тога да није припреман, јер је доста народних првака било у контакту са владом у Београду, која је давала подршку устанку. Одлука о подизању устанка у Херцеговини донијета је у јесен 1874. Невесињска пушка је пукла 9. јуна, када су сељаци предвођени Јованом Гутићем на брду Градац сјеверно од Крекова напали турску потјеру које је гонила хајдуке Пера Тунгуза, који су пар дана раније напали караван.
Устанак се са невесињског шири на билећки, столачки и гатачки крај. Нападају се турске граничне карауле и беговске куле. Турци покушавају да добију на времену док им не стигне појачање из других дијелова пашалука, а у Херцеговину стижу добровољци из Црне Горе, те виђенији људи попут Миће Љубибратића и Алексе Јакшића који се враћају из Србије. Устаници успјевају да заузму Невесиње 29. августа, али због непријатељских појачања одлучују се за нападе из засједа у чему имају доста успјеха.
Босански устанак
Устанак у Поткозарју избија почетком августа. План је био стварање слободне територије у Поткозарју, блокада градова на Сави, а затим ослобађање Бањалуке. Турци су дознали за припреме, а терор којим су покушали спријечити устанак га је само убрзао. Устаници су брзо потиснути, а прве коловође Петар Пеција и Остоја Корманош гину при преласку Саве. Под командом Голуба Бабића ствара се слободна територија јужно од Грмеча и ту устаници имају више успјеха.
Борбе се воде и сљедеће године са промјењивим успјесима. Устанци у Херцеговини и Крајини нису усаглашени, а на терену влада неслога око вођства. Треба додати уздржаност Србије у помоћи, као и дволично држање књаза Николе према устаницима. Добровољци под његовом командом су силом растурили Врањску скупштину која је требала установити привремену устаничку владу.
Већ поменуте Љубибратића и Јакшића су претукли и опљачкали. Потом је црногорски књаз прогласио Љубибратића за херцеговачког војводу, а онда на њега хушкао остале устаничке вође. На западу, устаницима се одмах на почетку придружује Петар Карађорђевић, који четује под презименом Мркоњић, но то није прихваћено у Србији, којом влада династија Обреновић. Кнез Милан против Петра окреће дио устаника, и он је приморан да напусти устанак.
Те 1876. Србија и Црна Гора улазе у рат са Турцима који није добро припремљен. Србија је поражена, и само захваљујући томе што Русија улази у рат са Турцима остаје на почетним позицијама. Црна Гора користи устанике да извојује побједу на Вучијем долу, али их касније оставља на немилост, након што са запада добија миг да је највише што могу добити територијално проширење и међународно признање. Пораз Србије слаби позиције устаника у Босни, који су већ били донијели одлуку о прикључивању Србији. Такође, лоше вођење устаника које је преузео пуковник Милета Деспотовић из Србије, води у пропаст устанка 1877.
Интереси великих
Међутим, у обзир треба узети утицај великих сила, које желе првласт на територијама које држи „болесник са Босфора“, како зову Отоманско царство. На руку Србима није ишло то што је Аустрија доживјела поразе од Француске и Пруске, па јој је једини правац ширења био југ. Аустрија условљава Милана Обреновића да се одрекне Босне, и на Берлинском конгресу преузима и Босну и Херцеговину.
Заузврат, Аустрија и Велика Британија стају на страну Србије, коју је Русија у потпуности запоставила у корист Бугарске. Западним земљама је у том моменту био циљ да одбију Русију од приступа Егејском мору, и због тога су спријечили стварање велике Бугаске под руским утицајем. Устаницима у Херцеговини и Босни промијењени су господари, али не и феудални систем, који ће бити укинут тек 1918. након побједе Србије у Првом свјетском рату.
