Прочитај ми чланакСФР Југославија имала је респектабилну и успешну ваздухопловну технологију и индустрију, у којима је Србија заузимала централно место. Авион супер галеб Г-4 доживео је светска признања, а пројекат развоја Новог авиона прекинуо је рат.
Од почетка светске ваздухопловне историје, Србија је константно и веома успешно била присутна у ваздухопловној делатности.
Пре само 25-30 година били смо сила која је располагала технологијом коју су у то време имали Боинг, Французи или Немци.
Место из ког је све почињало био је Ваздухопловнотехнички институт у Жаркову, јединствена југословенска научноистраживачка и развојна институција, која је била организована у складу са стандардима примењеним у НАСА (САД), ЦАГИ (СССР/Русија) и РАИ (Велика Британија), наводи се у књизи “Ваздухопловна технологија СФРЈ уочи распада државе”.
Институт је имао и специјалне лабораторије – аеротунеле, такође изграђене по тада највишим светским стандардима, и врхунске стручњаке, од којих је већина, нажалост, после рата и распада земље отишла у иностранство.
Још 70-их година прошлог века у Институту је било могуће да се преко рачунара оствари повратна спрега са моделом у аеротунелу и да се током експеримента управља изменом положаја модела летелице. Наши стручњаци успели су и да развију сопствени софтвер за обраду података добијених екпериментима у аеротунелу. Институт је пројектовао авионе, који је југословенска ваздухопловна индустрија производила.
Поред фабрике авиона и једрилица „Утва“, која је постојала још пре Другог светског рата, постојала је и фабрика авиона „СОKО“, настала комплетним пресељенем Фабрике авиона Икарус из Земуна у Мостар.У њој се серијски прозводило више типова авиона које је пројектовао Ваздухопловнотехнички институт у Жаркову.
Први авион који је серијски био произвођен био је авион 522, затим Г2 галеб, Јастреб, Орао и Г-4 супер галеб. Хеликоптери типа Газела, производили су се по лиценцној документацији.
Авион Г-4 био је веома запажен у свету, а високу оцену дао му је, између осталих, И француски генерал армије И командант РВ Жан Флери приликом лета у Задру 1989. године. „Осећам се помало Југословеном, Г-4 је без сумње успео авион, веома занимљив И за ваздухопловства богатијих земаља. (…) Из ових карактеристика закључујем да су Југословени маштовити и жилави, да су у стању да реализују целовитије успехе.“
Највиши ниво развоја достигнут је у серијској производњи авиона Орао и Г-4 супер галеб, војног авиона (двоседа) са турбомлазним мотором, који је био намењен за прелазно школовање пилота. Пројекат и комплетну изградњу авиона Г-4 водио је Институт, а први прототип је полетео 1978. године. Распад СФРЈ прекинуо је све потенцијалне могућности његовог извоза у Малезију, Индонезију Сингапур.
Ипак, најзначајни програм Института био је развој Новог авиона (НА), како је гласио радни назив за југословенски програм вишенаменског надзвучног борбеног авиона.
Идеја о пројектовању напредног борбеног авиона настала је средином седамдесетих година прошлог века, а циљ је био да се кроз производњу летелица сачува ваздухопловна индустрија и настави опремање РВ И ПВО властитим авионима.
НА је требало је да направимо заједно са Французима, а сам авион, према идејном пројекту, требало је да има технологију француског авиона Рафал.
Брутални разбијање Југославије и укидање Ваздухопловнотехничког института 1992. године, значио је, међутим, и крај за пројекат Новог авиона, каже аутор књиге “Ваздухопловна технологија СФРЈ уочи распада државе”, генерал Сава Пустиња.
„Тада је био достигнут врхунац наших могућности у тој области, након чега је наступила потпуна пропаст. Нестанком СФРЈ, и у Србији су истраживања, развој и производња у домену ваздухопловних технологија пали на најнижи ниво у целој њеној богатој историји”, рекао је на промоцији књиге у Аероклубу генерал Пустиња, који је у Институту радио од 1957. до 1992. године.
Да ли би Нови авион био прозведен да није било распада земље, Зоран Антуновић, некадашњи информатичар у Институту, који је, такође, радио на програму НА, кратко је одговорио да би то зависило од тога да ли би то одобриле велике силе.
Kњига “Ваздухопловна технологија СФРЈ уочи распада државе”, према речима њеног аутора, је документ, сведочење, настао из потребе да се забележи високи ниво технологије ваздухопловства који смо некада имали.
„Kњига ће бити од помоћи и онима који се баве историјом ваздухопловства код нас а млађим генерацијама ће помоћи да виде докле је све стигла наша војна индустрија када је била у свом зениту, пре него је све урушено“, рекао је некадашњи помоћник директора ВТИ-ја за Ратно ваздухопловство, пуковник у пензији Александар Kостић.
