Онај језик којим говоре у Србији, Босни и Црној Гори очито није другачији од овога којим говоримо ми овдје. Баш сви у Хрватској, па и најљући усташе и праваши, савршено добро знају шта су кашика, биоскоп, саксија и панталоне. Ни рођени након распада Југославије немају проблема с разумијевањем српског или босанског, а навијачи Хајдука, видјели смо недавно, знају и ћирилицу.

Хрватски језик измишљен је да би Хрвате држао у страху, да их мучи како не говоре језиком који зову својим па да вазда питају је ли се рече хиљада или тисућа, кисела или минерална вода, је ли исправно славина, чесма или пипа, кациола, заимача или кутлача, одрина, брајда или пергола, бакшиш, манча, тринкелт или напојница…

Сумње се множе у недоглед и свакодневно нас избезумљују, све док једном себи не поставимо једноставно, разумно питање: а зашто ствар мора имати само једно име? Зар смо глупи, немамо довољно мјеста у глави, зар је наш мозак некакав лош строј, с меморијом као стари ПЦ 286 с почетка деведесетих година прошлог вијека, да у њега не можемо спремити и хиљаду и тисућу, и стубу и степеницу, и пипу и славину?

Зашто пристајемо на репресивну, полицијску, себичну националистичку језичну политику, која суставно кљаштрећи наш рјечник охрабрује интелектуалну лијеност и, опћенито, ствара једну гадну, непријатељску друштвену атмосферу? Онај језик којим говоре у Србији, Босни и Црној Гори очито није другачији од овога којим говоримо ми овдје. Баш сви у Хрватској, па и најљући усташе и праваши, савршено добро знају шта су кашика, биоскоп, саксија и панталоне. Ни рођени након распада Југославије немају проблема с разумијевањем српског или босанског, а навијачи Хајдука, видјели смо недавно, знају и ћирилицу. Свеједно, нашим језикословцима због нечега се свиђа шпилати малоумност тврдећи како то нема везе с нама, како смо ми чист некај друго.

Службена језична политика у посљедњих двадесет пет година сажето је гласила: Е, народе, идемо се правити глупи.

Декларација о заједничком језику супротставља се ужасном, идиотском, нељудском стању у којем је данас наш језик. Потписао сам је јер она помирљиво и пријатељски признаје свакога, јер афирмира различитости, дозвољава да једна ствар може имати више имена, да ми сви, ето, говоримо једним језиком, који се од мјеста до мјеста различито зове, негдје је хрватски, негдје српски, негдје босански, а негдје црногорски.

Извор: nedeljnik.rs

Ознаке: Анте Томић, хрватски језик