Прочитај ми чланакУ каквој су вези демонстрације „против изборних резултата“ са трендовима показаним на председничким изборима.
У Србији су завршени председнички избори, на којима је Александар Вучић, трећи пут за три године, потврдио политичку доминацију и легитимитет, који је немогуће оспорити. Резултат је био очекиван, а, кад се томе дода да и главни опозициони кандидат не може бити незадовољан својим учинком и да због убедљивости изборног резултата није било простора за оптужбе о изборној крађи, онда је јасно да није било ни простора да се у изборној ноћи злоупотреби наелектрисана атмосфера. Истина, било је трагикомичних позива за понављање избора због „нерегуларности изборног процеса“, који су уследили по објављивању резултата. На први поглед, рекло би се да је изборни дан рутински верификовао политичку реалност, у којој се Србија налази већ пет година.
Међутим, гласање је показало неколико нових трендова који завређују подробнију анализу. Прво, уситњена национална опозиција – тј. фронцле патриотски оријентисаних странака, покрета и гласача које није усисао СНС – пропустила је прилику да линију политичке поларизације Вучићу исцрта са десне стране. Тиме би га приморала да, бранећи се од политичких напада, води што је могуће више суверенистичку и државно одговорну политику. Тако би друштвени канцер српског националног ткива, који мутира већ 100 година – из југофилије, преко комунизма, до грађанизма и политичког европејства – коначно био политички сузбијен и бачен на маргину друштва, где му је, меремо бројем присталица, и место. Добар резултат Саше Јанковића је у том смислу убио позитивне тековине напредњачке изборне победе из 2012. године и у последњем моменту убризгао инјекцију ревитализујућег серума оном делу елите чији медијски, институционални и културни утицај далеко надилази његову политичку снагу.
ЈАНКОВИЋ И СЛЕПА УЛИЦА
Сам Јанковић, као политичка фигура, није на дужи рок претерано политички користан тој групацији јер није нарочито харизматичан, интелигентан и политички верзиран. Зато је важно поменути да је од самог почетка кампање као главна претња Вучићу перципиран Вук Јеремић, па је политичко-медијска оштрица власти највећим делом била уперена против њега. Поред тога, утисак је да човек са Јанковићевим политичким ставовима, тј. неко за кога, на пример, идеја о независности Војводине – са којом се наводно не слаже – „не би смела бити неприхватљива“ у демократском друштву, нема потенцијал за додатни раст. Речју, Јанковић је прошао добро, али још није разрешио главну предизборну дилему: да ли је он за грађанисте реална нада или слепа улица. То питање стоји и пре него што се потегне проблем спутавања сујета на опозиционим крилу, које већ годинама представља нерешиву препреку за опозицију.
Иако је Јанковић лака политичка мета, његов резултат демонстрирао је снагу квазиурбане грађанске елите и њихову моћ да добром делу друштва намећу културне и друштвене стандарде. Управо чињеница да су борбу за власт успели да из сфере политичког изнесу на шире поље културних подела Вучића би морала да забрине. Фрустрација тог политичко-културног пола изазвана је вишегодишњом политичком импотенцијом, где се као рационализација наметнула идеја да је интелектуално узвишени део Србије талац неписмених сељака. (Зоран Кесић, једна од перјаница постпетоокобарске „елите“, изборе је назвао борбом „крезубих против свезубих“, а цео тај наратив генерално доста подсећа на чувену увредљиву изјаву Хилари Клинтон о Трамповим бирачима као „шаки јада“.)
Због свега тога, тај део друштва постао је видно агресиван и све мање бира средства у политичким обрачунима. Сам Јанковић је у изборној кампањи помињао румунски сценарио и повлачио паралелу између Вучића и Чаушескуа, што довољно говори о озбиљној мржњи коју његови гласачи баштине већ дуже време и која ће, све су прилике, наставити да расте.
Вучић свакако сноси велики део одговорности што је допустио да тензије до те мере наквасају, пре свега јер није разумео због чега му је потребна стратегија културне политике и формулација нове националне елите. Отуда, наводно „самоорганизовани“ протести студената у Београду, Новом Саду и Нишу нису ништа друго него изливање тих последица на улице и покушај реализације уличне политике, чија енергија би се касније конвертовала у изборне резултате, а све по извиканом сценарију из Скопља.
ПОЗИВИ НА ВЕШАЊЕ
Па ипак, због специфичних друштвених и историјских околности и приметно повишене свести доброг дела народа о опасности обојених револуција, шансе да дође до озбиљног угрожавања стабилности земље су мале. Међутим, степен поларизације друштва достиже тачку кључања, и то је оно што би све заједно требало да нас забрине. Младима се константно сервира прича како их прегласава руља крезубих и примитивних пензионера, која им на тај начин наводно краде будућност, чиме се подстиче њихов револт и радикализује мржња у урбаним срединама.
Избегавање владајућих сруктура да адекватно санкционишу отворене позиве на вешање и убиства од јавних личности које на друштвеним мрежама прати више десетина хиљада људи, одаје страх и неодлучност који су – ништа мање од прекомерне репресије – увек храна уличним сценаријима, да и не говоримо о томе колико је опасно што су такве објаве постале легитиман начин изражавања политичких ставова.
По повратку из Москве, где је јасно изразио сумњу да се протести који се под истим симболом (жута патка) одвијају у Србији, Русији и Бразилу органазују из истог центра, Вучића је дочекало неколико изразито негативних чланака у западним мејнстрим медијима – од Њујорк тајмса до Хафтингтон поста. У једном од њих, који је објавио Блумберг, оптуживши га за параноју о „светској паткарској завери“, крије се детаљ који нам можда открива колико су спонтане актуелне студентске демонстрације. Наиме, говорећи о Вучићу и Путину, аутор констатује да „људи попут њих“ у свему виде заверу и одбацују случајности, али да не разумеју да ће се демонстранти, „заслепљени бесом“, опет вратити онда кад их најмање очекују. А постизборни дан након убедљиве и неспорне изборне победе је вероватно тренутак у којем најмање очекујете масовне демонстрације.
Да сам на Вучићевом месту, хитно бих се позабавио анализом метаподатака са социјалних мрежа, узроцима тензичне атмосфере у друштву и манипулативним техникама режисера обојених револуција.
