Прочитај ми чланакПоштовани бирачи, Дужан сам да Вам се обратим после одржаних, али и још увек незавршених председничких избора у Србији. Разумите ово моје обраћање као сасвим отворену и искрену политичку исповест. Такав сам био до сада и такав ћу остати докле год се бавим политиком.
Учинио сам све што је било до мене. Понудио сам Србији једну нову политику која тренутно побеђује на изборима широм Европе и света. Политику повратка себи, својој држави, свом идентитету, свом домаћем економском интересу, заштити државних граница од мигрантске кризе… Понудио сам и конкретна решења како да заштитимо презадужене грађане, како до радних места у домаћој привреди и пољопривреди, како да породица дође на прво место у нашем друштву и држави, како да се држава обрачуна са онима који нас пљачкају деценијама уназад…
Ушао сам храбро у директан обрачун са политичком мафијом у полицији, тужилаштву, судовима, банкама и врху власти… Оверио сам и своју оставку ако у првих шест месеци председничког мандата не испуним своја предизборна обећања…
Дакле, изашао сам на председничке изборе са најозбиљнијим политичким програмом, показао личну политичку храброст и одговорност. Није било довољно да добијем поверење већег броја бирача. Бирачи су се у највећој мери определили за линију мањег отпора, неотитоизам и приклањање тоталитарној власти; део њих се определио за кандидата кога је у намештеним истраживањима јавног мњења гурала власт као оног ко има највеће шансе за други круг и оног иза кога стоји жути картел који је већ био на власти и нанео нам несагледиву штету, а делу бирача је спрдња са политичарима и политиком била ближа и важнија од праве и озбиљне политике…
Иако неко ко никада није био на власти, ко иза себе нема никакве афере и није део овог корумпираног политичког система, као неко ко се својим скупштинским наступима истакао као најјача опозиција Вучићевој власти у Народној скупштини и једини кандидат једне нове политичке генерације у Србији – нисам добио поверење бирача, јер им очито у овоме тренутку те моје политичке референце нису биле битне за одлучивање за кога ће гласати, већ нешто друго. То не значи да ће тако остати и на првим следећим изборима.
Имам обавезу да се, пре свега, захвалим свима који су гласали за мене и дали шансу једном антисистемском политичком покрету – Алтернативи за Србију. Другима бирачима то, из разних разлога, није било толико битно. Као да смо се уморили од озбиљне политике и тражимо разлог да се не бавимо политиком на озбиљан начин. Лакше је гласати за Белог јер то не обавезује ни на шта. Бели је врхунска политичка сатира, али то није политика. Шта је заправо са свима нама? Да ли су нам политички преваранти толико огадили политику да смо одустали од озбиљног бављења политиком? Зар нам свима није јасно да то одговара једино Вучићу и властима које имају онај део бирача на који могу да утичу док смо ми разједињени, зезамо се и играмо политике?
Месецима пре избора сам узалуд викао и преклињао да ујединимо опозиционе снаге у заједничку борбу за фер и поштене изборне услове. Једини састанак опозиционих председничких кандидата на ову тему одржан је у просторијама посланичког клуба Двери у Народној скупштини, на коме смо присуствовали Јеремић, Јанковић, Радуловић и ја, са нашим најближим сарадницима. Није било свести да упркос нашим политичким разликама има нешто важније и пресудније, а то је да ли ћемо имати равноправан медијски третман са кандидатом власти да би наше политичке разлике уопште дошле до изражаја и да бисмо имали слободне изборе?
Данас је узалуд о томе говорити, али је потребно извући поуке. Не треба више излазити ни на једне изборе док се не обезбеде равноправни и фер изборни услови. Нека власт изађе сама са својим сателитима. Међутим, право питање је ко све у опозицији ради са влашћу и ко би бојкотовао тај заједнички опозициони изборни бојкот и тиме властима дао привид регуларности избора? Али, није лоше да се то покаже и оголи до краја.
Упркос свему овоме што је сада иза нас – у међувремену се десила једна велика и важна ствар која је покренула једну нову наду и шансу за српску опозицију и Вучићев пад са власти.
Чији су омладински протести?
Омладински протести су нешто најбоље што се десило на опозиционој политичкој сцени у Србији много година уназад. Прво, зато што су протести почели у тренутку када је диктатор помислио да је изнова успео да покраде изборе и да је неприкосновен на дужи период. Већ сутрадан имао је хиљаде младих људи који на улицама протестују против изборне крађе и који не признају његов избор за председника државе. Друго, протести су показали да је младост Србије против Вучића и увукли су страх у кости владајућем режиму. Треће, захтеви које су истакли студенти на челу ових протеста су веома озбиљни, политички утемељени и гађају право у центар политичког проблема.
По мом мишљењу, постоји само једна спорна тачка: да ли ће протести остати аутентично домаћи, омладински и нестраначки, или ће их преузети неко од прозападних актера на политичкој сцени или нека од западних агентура у Србији? Имамо веома негативно искуство из прошлости са тим. Мој савет младима на челу протеста је да треба забранити приступ вођству протеста свима који су имали икакве везе са ДОС-ом, Отпором и НВО под западним утицајем. Ово треба да буде и остане чисто српска омладинска и нестраначка борба за слободу, право и правду.
Велики број људи који себе сматрају родољубима и патриота дистанцирају се од подршке протесту јер сумњају у његову позадину, тј. мисле да иза свега може стајати идеја о обојеним револуцијама које служе интересима Запада. Ја нисам за такво дистанцирање. Најпре, та обојена револуција се већ десила у Србији доласком Вучића на власт. Нема већег слуге западних интереса у Србији од њега.
Запад увек може да посегне за неким новим ко би још више служио западним интересима, и не смемо да дозволимо да будемо искоришћени у тој игри. Али, то не треба да буде разлог да се повучемо и не учествујемо у оправданим опозиционим протестима против ове власти. Ово треба да остану српски протести, руковођени искључиво нашим националним и државним интересима, а наш прворазредни национални и државни интерес у овом тренутку јесте пад Вучићеве власти.
Да ови оду, а да се они не врате
То је суштина наше тренутне политичке ситуације у Србији: са једне стране Вучић као врхунац ДОС-а и лажни патриота, а са друге стране повампирени стари ДОС који би да се врати на власт. Зато изнова актуелизујем ону мудру мисао једног српског сељака, изречену још 2012. године: „Дај Боже да ови оду, а да се они не врате!ˮ Јер чему протести против Вучића ако ће да их преузму исти они који су упропастили све протесте до сада и толике наде грађана који су се борили да у Србији победе праве вредности? Хоћемо ли то дозволити?
Ми, српски родољуби и патриоте, који нисмо лажна опозиција и не служимо Вучићевим интересима као Војислав Шешељ и Мирослав Паровић, немамо разлога да се склањамо. Ово су и наши протести, јер у њима учествују наша деца и омладина која воли своју земљу и која има патриотски карактер који нису успели да униште у свим покушајима од 5. октобра 2000. до данас.
Са друге стране, много је бирача који желе Вучићеву смену, али не желе повратак Жутих. То су бирачи којима се Двери обраћају. Проћи ће и време политичке спрдње и бирачи ће пожелети озбиљне одговоре на озбиљна политичка питања: презадужени у швајцарцима, банкарске дерикоже, ГМО, обавезна вакцинација, како покренути приватни посао, како се вратити на село и бавити пољопривредом, како зауставити пропадање средњег слоја – наших просветних и здравствених радника, војника и полицајаца…
Тада ће се сви сетити да су једино Двери дале одговоре на сва ова питања и много више од тога: да нисмо део корумпиране политичке елите која овде предуго влада, да смо имали храбрости да уђемо у обрачун са политичком мафијом и да смо показали одговорност да будемо смењени ако нема резултата у првих 180 дана на власти.
Да смо прави антиестаблишмент и антисистемски политички покрет као многи који данас побеђују на изборима широм Европе и света. Време политике Двери тек долази. Треба издржати.
Аутор је председник Двери и
шеф посланичке групе Двери у Народној Скупштини
