Прочитај ми чланакИзјаве хрватских политичких представника о ,,политичком хрватству“, попут оне која је потекла од Колинде Грабар Китаровић да је ,,Хрват и онај који је православне вероисповести и Србин по националности“, и истовремени ,,лапсус“ који је направила говорећи о ,,Србији, Војводини и другим државама“, означивши тиме аутономну покрајину Војводину засебном државом (изјава дата непосредно по председничкој инаугурацији, што је јасан показатељ вектора хрватске политике), имају историјску подлогу и представљају, извесно, својеврсну реинкарнацију идеологије и политике водећих хрватских политичких представника друге половине 19. века.
Узгред речено, отворено је питање који моменат у савременом хрватском политичком животу, који укључује време од последњих 30-так година, се може сматрати почетком овог процеса.
Оживљавање и поновна примена основних поставки идеологије и политике Јосипа Штросмајера, Еугена Кватерника, Анте Старчевића и других хрватских политичких представника 19. века је, међутим, очигледно на делу, док садашњи историјски моменат условљава примену донекле различите методологије за остваривање крајњих намера, као и извесну разлику у њима.
Основано је претпоставити и да су циљеви нове/старе хрватске политике у тесној вези са пројектом територијалне/геополитичке прекомпозиције и преустројства Балкана, који је у активној фази реализације већ 27 година, чији су носиоци САД и Немачка, а посредно цео евро-атлантистички блок, и наравно Ватикан, чиме главни западни центри моћи, између осталог, желе да успоставе потпуну контролу над овим простором и, последично, да обезбеде сигурне позиције за наступање, са једне стране, ка западним руским границама, а са друге ка регионима Блиског Истока и севера Африке.
Анализом која следи биће учињен покушај да се из историјске ретроспективе поткрепе изнете тезе.
Већина хрватских политичара средине и друге половине 19. века, а нарочито народњаци бискупа Штросмајера и, у то време, још увек малобројни Старчевићеви и Кватерникови праваши, били су чврсто везани за државно и историјско право на којима је и почивала идеја о ,,политичком“ народу. По узору на мађарску сталешку политику започету с краја 18. века, која је изражена у девизи да на тлу Мађарске постоји само један народ – мађарски, већина хрватских политичара је сматрала да на територији Хрватске постоји само један ,,дипломатички“ народ, а то је хрватски.
Када је реч о категорији ,,политичког“ или ,,дипломатичког“ народа Хрватске, потребно је дати извесна објашњења, услед околности што су многе потоње несугласице, до којих је дошло у грађанском периоду између српског и хрватског политичког вођства, па и ширих слојева народа, проистицале из хрватске национално – политичке идеологије утемељене на идеји о постојању јединственог хрватског ,,политичког“ или ,,дипломатичког“ народа. Разлике произашле из борбе за и против ове идеологије и политике која ју је заступала, створила је тешко премостиве разлике између Срба и Хрвата, услед чега је долазило до дуготрајног међусобног сучељавања и рађања нетрпељивости. Ова нетрпељивост и искључивост, у одређеним хрватским грађанским, а посебно малограђанским круговима, постепено је попримала геноцидне видове.
Будући да је заснована на државно – феудалном праву, идеја о ,,политичком“ народу, у време феудализма, односила се само на феудалце, а не на остале слојеве становништва. Како је Хрватска и после револуције из 1848/49. године сачувала полуфеудални карактер, нарочито у друштвеном и политичком погледу, многи принципи из сталешког периода важили су и у другој половини 19. па и почетком 20. века. Тако је, на пример, полазна основа у програмима свих хрватских грађанско – политичких партија, све до почетка 20. века, било хрватско државно и историјско право.
Прихватањем мађарске државно – феудалне идеологије и из ње извирућег права, хрватско грађанско друштво држало се истих принципа којих су се, у оквирима Угарске у послеапсолутистичком, а нарочито дуалистичком периоду, држале мађарске владе. По тим принципима сви становници Угарске рођени на њеном државном подручју, без обзира на њихову националну припадност, чинили су део мађарског ,,политичког“ народа. Сходно томе, сви грађани Хрватске, рођени на њеном државном тлу, без обзира на националну па и верску припадност, сматрани су за део хрватског ,,политичког“ народа. Како према овом принципу у Хрватској и није било Срба, будући да су они у политичком погледу сматрани Хрватима, предузимане су многе административно – политичке и културно – просветне мере са циљем да ту идеологију и политику остваре и у пракси.
Тако је, на пример, будући да су хрватски владајући кругови тежили стварању хомогеног хрватског ,,политичког“ народа, што је значило етнички чисте Хрватске, српско име систематски изостављано где год је то било могуће, Српска православна црква је редовно називана ,,грчко – источном“, ,,грчко – несједињеном“ и др. О томе које размере је попримало овакво стање, речито сведочи и следећи пример. Наиме, у Госпићу, на римокатолички велики петак, војници би са исуканим бајонетима стражарили око православне цркве, на којој су завезивана звона да, којим случајем, не би звонила.
Поврх тога, по наредби команданта Прве личке пуковније, чије седиште се налазило у Госпићу, на православни велики петак у главној улици Госпића одржаване су игранке и приређивани су концерти. Жалећи се бану Шокчевићу на такве провокације, госпићки православни свештеник је нагласио да њима ,,неће нико пожњети обилате плодове узајамне љубави и слоге“, али ће посејати раздор, јер је очигледно да поменути ,,пуковник подобро мрзи на наш закон“ (православну веру – прим. аут.).
,,Под овакијем околностима не могу више зајемчити да се од сада супрот свијех заповједи и забране неће звонити на католички велики петак у православној цркви“, нагласио је госпићки свештеник, изразивши уверење да ће се са Србима у Војној Крајини ,,поступати као и са осталијем становницима аустријскијем“.
Незадовољни што нису признавани за посебан ,,дипломатички“ народ, што су сматрани саставним делом хрватског ,,политичког“ народа, Срби су не само осуђивали хрватску политику већ су јој се и отворено супротстављали где год су налазили за потребно. Године 1866. на таласу расправа које су тада вођене у вези са признавањем српске националне и политичке посебности, српски заступници у Хрватском сабору на челу са Светозаром Милетићем, бранили су становиште потпуне индивидуалности српског народа у Троједној краљевини: ,,Нећемо се упуштати у филологијска испитивања, с којима је Вук доказивао, да су прави Хрвати чакавци, који су на острвима свој језик задржали, да су сви штокавци Срби, и да су по том, Срби и Хрвати две различне гране славенске, или као што би сад казали два народа били…, али ћемо да узмемо ствар са оне стране, са које је политик узети мора, тј. са стране историчне, и са тачке народне свести, дакле са стране фактичне.
Да је било, и да има и сад Србаља, који се тим именом зову, и овим језиком, који ми сад говоримо, говорили и говоре – то ваљда осим Старчевића ниједан Хрват порећи неће“.,,…ако пак народ по језику један, има посебина, и то тако битни посебина, које му особену индивидуалност дају, онда… није ништа неприродно, ако и генетично један народ… за ове посебине државне гаранције тражи“.
По становишту Милетићеве странке те ,,посебине“ су: име, историја, обичаји, језик и писмо, што чини ,,особену свест народну…, која је духовна основа јединства народног. Наш свеколики душевни живот…има нешто особно, нешто Истоку сродно, што је онаке народне песме произвести кадро било, и што култури нашој, па и политичкој тежњи правац даје“.
