Прочитај ми чланак
15. септембра је у атмосфери потпуног ћутања прошла и четврта годишњица од дана када је банкротирала банка Lehman Brothers, који је прихваћен као дан почетка светске финансијске кризе.
Одавно су престале да се чују некадашње прогнозе: година, две и – у свету ће престати и да се размишља о било чему, што је означавало кризу. Улози су порасли, а прогнозирани завршетак кризних појава се сада већ губи у магли деценија, ако није тачније рећи – у диму планетарног војног конфликта.
Јавно мњење је коначно научено да о кризи мора да размишља размишља као о неизбежности. Одговори на разлоге за почетак кризе су различити, али се најчешће завршавају на исти начин – мора да се штеди!
И ако позив принца Чарлса Британцима да природу чувају тако што ће ређе да користе туш баш никога и баш ни на шта не обавезује, владе европских земаља не смеју себи да дозволе да са себе скидају одговорност делећи сличне савете.
Владе сачињавају и у парламентима потврђују планове економских мера, без обзира што реализација тих планова изазива негативну реакцију њихових грађана. Почетак јесени се у Европи осетио преко читаве параде мера које воде самоограничавању потрошње, али после тога је дошло до новог таласа протеста.
Најјача је била акција коју је спровео „Покрет 15.маја“ за освајање шпанског парламента. Шпански премијер Маријано Рахој га је назвао „покушајем државног преврата“.
На мадридском Нептуновом тргу се поновила прича која је годину дана пре тога имала, уз извесне разлике, своју увертиру на атинском тргу Синтагма. На примеру те две земље – Грчке и Шпаније може да се посматра модел подроњавања суверенитета европских држава у корист наддржавних структура, и то чак не толико Европске уније, колико будуће Евроимперије.
Побуна шпанских аутономија
У пролеће су се на балконима и прозорима многих кућа у Барселони могле у великом броју видети националне заставе Каталоније, које су упозоравале на истинитост шале, од јесени врло популарне: „Још један пакет економских мера и Шпанија ће почети да пуца по свим шавовима, остављајући исплату дугова само трима централним квартовима главног града“. Као што је познато, унитарна Шпанија се од 1983.године састоји од 17 аутономних заједница (области) које имају сопствене парламенте и владе. Скоро све оне имају историју стару више векова, може се рећи, и државотворну. А на територији једне од њих, Кастилија и Леона, некада су у раном средњем веку постојале истовремено две државе, које су на својим плећима изнеле све муке Реконкисте.
Шпанске аутономије имају не само богату политичку историју, већ и развијену структуру локалног самоуправљања, као и сопствене политичке партије које поседују релативну финансијску самосталност. Управо се на ту релативну финансијску самосталност намерила влада Маријана Рахоја тако што је секвестрирала локалне буџете.
Одговор је врло брзо стигао – влада Каталоније је објавила ултиматум: у реду, под условом да за то Каталонија добије пореску независност или 5 милијарди евра кредита из Мадрида. Рахој је независност одбио, али је кредит обећао. Каталонски парламент тиме није био задовољан, и његов шеф Артур Мас је заказао превремене регионалне изборе за 25.новембар.
Изборну кампању каталонски опоненти Мадрида су почели 30. јуна серијом акција „Марш за независност“. Најефикасније су биле демонстрације у Барселони 11.септембра.
Под паролом „Каталонија – нова држава у Европи“ у њима је учествовало између шест стотина хиљада људи (према подацима из Мадрида) и два милиона (према подацима из Барселоне). Ако се узме у обзир да Каталонија има 7,2 милиона становника, онда је и 600 хиљада које је „признао“ Мадрид, цифра вредна поштовања.
Мадрид дужи Каталонију за 40 милијарди евра, али Барселона то не признаје и подсећа да та аутономија даје Шпанији 20% укупног БДП-а. Социолошке анкете показују да је око 90% Каталонаца спремно да подржи издвајање њихове аутономије од Шпаније, јер претпостављају да централна влада том региону не враћа већи део износа који од њега узима преко дажбина.
Независност ће новац од дажбина оставити аутономији и дозволиће да се не извршавају економски планови које поставља Мадрид, између осталог и о повећању пореза на додату вредност са 18 на 21%, као и смањење финансија за локалну администрацију. Тако да није далеко – ако присталице одвајања победе на изборима 25.11., њихов први корак ће бити одређивање датума референдума о независности, а затим сложени преговори са Мадридом, при чему ће у тим преговорима арбитар бити Брисел.
Каталонија је први, али не и једини кандидат за издвајање. После летњих штрајкова рудара и њихових сукоба са полицијом у Галицији и Баскији парламенти те две аутономије су такође заказали превремене изборе, и то раније него у Каталонији – за 21. октобар. Историјских и лингвистичких основа за независност код оба региона нема мање, него код Каталонаца које Мадрид признаје као посебну нацију која се разликује од шпанске.
Не заостају ни региони чије је становнике компликовано назвати посебном нацијом. У августу је, осим Каталоније, финансијску помоћ од Мадрида затражила и Валенција – 5,5 милијарди евра, чије учешће у БДП-у Шпаније није ништа мање од каталонског, као и Мурсија и Анадалузија.
Прва је тражила 700 милиона евра, а друга – 1 милијарду. У септембру је 800 милиона затражила и влада мале Кастиље – Ла-Манчи, чије је учешће у шпанској економији 3,4% БДП-а. Рахојева влада је формирала стабилизациони фонд за помоћ аутономијама од 18 милијарди евра, али ако се задовоље захтеви само пет наведених аутономија –фонд се потпуно празни, јер је влада Андалузије крајем септембра затражила – не једну, већ пет милијарди евра кредита. Остало је још 12 региона, између осталог и Галиција, завичај Рахоја, и увек побуњена Баскија.
Избори без избора
Рахојева влада се нашла пред избором: или парада суверенитета аутономија, или скоро бескрајно одобравање кредита аутономијама, а ти кредити се могу узети само од Европске централне банке.
У другој поменутој варијанти треба да се добије сагласност политичког руководства ЕУ. А то руководство је управо заузето разрадом процедуре како да се примене санкције према земљама-дужницима, што је већ изазвало масовне акције протеста 30.септембра у Француској и Белгији.
Шпанији ће Брисел, сасвим сигурно, дати кредите за рефинансирање њеног банкарског система, али резултат тога ће бити исти као у Грчкој – распродаја земље! Ако ничега другог, а оно острва (Канарских и/или Балеарских) јер, како се прогнозира, и без тога немали државни дуг Шпаније у 2013.години ће бити изнад 90% од њеног укупног БДП-а.
Сабирајући кредите од Европске уније, Рахојева влада се претвара само у посредника за прерасподелу тих кредита сопственим аутономијама. И неизбежно је да се локалне елите саме присете: да ли нам је тај посредник баш неопходан? Односно – парада суверенитета на шпански начин води директно повећању броја звезда на застави Европске уније.
Рахој покушава да избегне такав развој догађаја те је, да би спасио унитарну Шпанију, предложио Европској унији да изда колективне евро-бондове за слободну продају на светском тржишту хартија од вредности.
Међутим, та идеја у Бриселу није наишла на подршку: Евроимперија није заинтересована за стабилност националних држава. У жељи да их замени за доларе, јуане, фунте, рубље и друге девизе министарство финансија Шпаније је самостално издало облигације државног зајма, еквивалентне 186,1 милијарди евра. На тај начин Мадрид покушава да доскочи са кредитне „игле“. Он намерава да у 2013.години изда зајмове још на 200 милијарди евра са роком гашења од 2 – 3 године. Вероватноћа да ће се то догодити у условима друге етапе светске кризе је врло близу нуле.
Зато су за Шпанију могуће следеће варијанте развоја догађаја:
Грчка – распродаја острва, а затим продужетак истог тог.
Аргентинска – излазак из зоне евра, објављивање техничког банкрота и увођење своје валуте.
Бриселска – продаја шпанских дугова Шпаније Европској централној банци.
Бриселска варијанта, која је већ испробана на Грчкој, је најзлокобнија, јер означава одустајање Шпаније од суверенитета у корист наднационалних структура Европске уније.
* * *
Мајсторски подгревана дужничка криза се, уз политику Брисела на регионализацији земаља Европе, великом брзином претвара у алатку за ликвидацију европских националних држава, државних суверенитета и уопште државних облика организације друштва…
