Прочитај ми чланакОвогодишњи празник Васкрсења Христовог истог дана прослављају сви хришћани света: православни, католици, протестанти. Сви заједно доживљавамо и прослављамо најдубљу тајну људске егзистенције: победу живота над смрћу.
Истовремена прослава Васкрсења Христовог представља видљиви знак наде света да ће, упркос изазовима и искушењима, глобалним и личним, у сваком случају егзистенцијалним, тријумфовати цивилизација љубави над цивилизацијом егоцентризма, каже у васкршњем интервјуу „Политици” митрополит загребачко-љубљански Порфирије.
Како ће бити прослављен Васкрс у Загребу? Често се на пријемима које организује Митрополија загребачко-љубљанска, осим тамошњих Срба и православаца, окупи и друштвена и политичка елита Хрватске.
За Васкрс не организујемо пријем, јер су у Загребу, који је седиште наше Митрополије, тог дана сви у својим црквама и са својим породицама. У другим пригодним приликама са радошћу организујемо пријеме и друга окупљања на којима пре свега буду наши пријатељи, а међу њима и они које називате друштвеном и политичком елитом Хрватске. Таквим окупљањима се радујем, јер наша заједница не живи под стакленим звоном изолационизма, него настоји да буде интегрални и креативни део, како хрватског, тако и словеначког друштва. Ми смо грађани европских држава које имaју дугу културну и духовну традицију. Српска заједница у Хрватској је баштиник демократског начина мишљења и деловања, парламентаризма, плурализма и основних принципа демократског друштва. То су слобода и једнакоправност.
Стога је природно и неопходно да комуницирамо са њиховим представницима. Са позиције слободе и једнакоправности, заједно са свештеницима и верујућим народом, настојимо да сарађујемо са свима који имају потенцијал да друштво учине хуманијим.
По доласку у Загреб, постали сте права медијска звезда због миротворних и често неконвенционалних изјава. Да ли, после две године, истрајавате у мисији помиритеља?
Утисак да сам постао, како кажете, медијска звезда је погрешан. Он, претпостављам, осликава вашу жељу и жељу наше добронамерне јавности да православна заједница у јавном животу Хрватске буде представљена на начин који одговара данашњем медијском изразу. Трудим се, али не знам да ли сам у томе успешан. Радим исто оно што раде и други епископи у Хрватској, као и мој претходник, блажене успомене митрополит Јован. Сви ми заједно, владике Фотије, Герасим, Јован, наш доајен, епископ осјечко-пољски Лукијан, свако на свој начин, у складу са од Бога дарованим нам талентима, истрајно говоримо о миру као врхунској вредности, како личног и породичног живота, тако и међу народима. Ја се првенствено трудим да имам мир у себи, што, морам признати, није лако. Када имам мир у себи, могу и другима да говорим о миру. Понашам се какав и јесам, не верујем да сам медијска звезда, али природно је да будем отворен, да ме саговорник прихвати и да ми верује.
Недавно сте изјавили да је Фројдова теорија о нарцизмима малих разлика потврђена у српско-хрватским односима. Да ли односе два комшијска народа треба да решавају духовници или психијатри? Политичарима тај посао слабије иде.
И овако тешке проблеме треба зачинити дозом хумора, што ви успешно чините. Свакако тврдим да „нарцизам малих разлика” јесте велика препрека разумевању и сарадњи хрватског и српског народа. Занимљиве су, донекле и потресне, реакције на актуелну иницијативу о заједничком језику. Без обзира на то што нико не спори право да свако језик назива именом свог народа, што је, када је реч, на пример, о такозваном црногорском језику, крајње дискутабилно, нема сумње да су реакције са становишта националног идентитета разумљиве. Али ако у светском контексту, у међународној комуникацији на свим нивоима, чак и на глобалној књижевној сцени, језици бројно великих народа: немачки, француски, губе значај, наши нарцизми су донекле и трагикомични. Додаћу, из личног искуства, и ово: до доласка у Митрополију загребачко-љубљанску јула 2014. нисам се дубље бавио српско-хрватским односима. Негде првих месеци, о теми мира разговарао сам са амбасадорком Француске. Усвојио сам тада њено становиште да, уколико постоји политичка воља лако може доћи до мира и решавања свих актуелних проблема. Сада видим да сам, можда, ишао линијом мањег отпора. Наш патријарх Иринеј недавно је истакао незаменљиву и кључну улогу верских вођа у успостављању трајног мира: „Одговорност политичара је велика, али треба им наша помоћ, помоћ бискупа и епископа, чија реч о миру дубоко остаје у срцима верника”.
Да ли Србе у Хрватској више муче националистичке провокације екстремних десничара и недовољно остваривање мањинских права или егзистенцијална питања и тежак социјални положај?
Имам утисак да Хрватска, корак по корак, улаже напоре да превазиђе карактеристикe постконфликтних друштава. То нас све охрабрује. Инцидената, нажалост, још има. Српско национално веће регистровало је 2016. године 331 случај различитих облика насиља и дискриминације према православним Србима. Реч је о пописаним, регистрованим случајевима. Колико је нерегистрованих, Бог зна. У таквим околностима теже нас погађају и економски проблеми и недостаци. Лично ме брине и неизвесност око „Агрокора”. Хиљаде људи, не само у Хрватској, него и у Србији и другде, на различите начине егзистеницијално зависе од ове компаније. Заиста се надам да ће пре свега Влада Хрватске, али и Влада Србије, међународни кредитори и сви други, имати добру вољу, уз знање и стрпљење, да живот и запослење обичних малих људи не буду доведени у питање.
Можете ли нам рећи више о животу Православне гимназије „Кантакузина Катарина Бранковић”? Колико она постаје препознатљива тачка у Загребу?
Свако питање о Гимназији ме обрадује, не само зато што је она део мог свакодневног живота, већ и зато што ме подсети на њеног оснивача покојног Митрополита Јована. Како је једном рекао владика бачки Иринеј, попут Аристотела који се, кад су престали антагонизми суседних полиса, пред крај свог земног живота вратио у Стагиру и основао Лицеј, Митрополит Јован се вратио у свој Загреб и основао православну гимназију. Визија и циљ његовог животног дела су далекосежни: укључивање младих православних Срба у живот хрватског друштва.
У Србији је мање познат живот српске цркве у Словенији. Колико тамо има храмова и колико је присуство СПЦ важно за Србе који тамо живе?
Морам да истакнем да СПЦ и њени верници ван своје матице понајвише уживају све благодати слободе савременог цивилизованог света у Словенији, земљи утемељеној у духу европске демократије. Најзначајнији је дивни и велики храм у Љубљани, посвећен Св. Кирилу и Методију. Уз њега је подигнут и модеран културни и конгресни центар са две велике дворане, просторијама за верску наставу, галеријом. До Другог светског рата имали смо велике цркве у Крању и Марибору, али су их срушили нацисти. Планирамо да поново подигнемо храмове у ова два велика града. У већини места богослужења се обављају у римокатоличким храмовима. Осећам обавезу да на томе јавно захвалим браћи словеначким бискупима и свештеницима. Данас највећи део нашег народа у Словенији чине Срби из Босне, који су у потрази са послом тамо засновали дом. Код деце већ имамо проблем некоришћења српског у међусобној комуникацији. Кроз верску наставу трудимо се да не забораве матерњи језик.
Колико је рад Мешовите комисије за дијалог о Степинцу утицао на односе две цркве и да ли би се тај утицај могао назвати позитивним на било који начин? Може ли се, кад је Комисија стигла негде на половину пута у свом раду, говорити о томе шта ће бити резултати, који су циљеви постигнути?
Од дијалога, ако је искрен и истинољубив, не може бити штете, него само користи. Верујем и да је папа предлогом за оснивање мешовите комисије за дијалог о кардиналу Степинцу очекивао управо такав дијалог. С таквих позиција ми и радимо у комисији. Ни сам нисам сигуран да ли смо на половини рада. Многа кључна питања и периоди још нису разматрани. Резултат је још неизвестан. Ми не знамо какву ће одлуку папа донети. Као што патријарх рече, каква год да буде, католике ће обавезивати, а ми ћемо бити задовољни или незадовољни.
