Највећи хроничар модерне српске демократије Оља Бећковић први пут за Недељник анализира политичка дешавања у Србији тврдећи да је „Тадић пукао када је поверовао у безусловну љубав“, „да је раније гласала за ДС, а сада стварно није ни за кога“, да јој је „Николић признао да не зна чија је“, „да су Ђинђићу неискрени кретени саветовали да је избегава“…

Борис Тадић није изгубио изборе због белих листића већ због игнорисања огромног дела јавности који му је годинама слао поруке којима није желео да се позабави.

Око њега је направљена атмосфера да се одмах наљуте на свакога ко каже нешто против њих, а рачунали су га као свог.

Они су се наљутили на самом старту, још пре четири године, када су почели да се ослобађају тог света. Зато су изгубили изборе, јер њихови гласачи више нису имали никакву страст и разумевање за оно што они раде.

Овако политичке промене у Србији оцењује Оља Бећковић, вероватно најбољи хроничар модерне српске демократије скупљене у двадесет године њене култне емисије „Утисак недеље“.

Она ипак нерадо сама даје интервјуе, политичке никада, тако да је коначно време да у Недељнику сазнамо одговоре на неке политичке ставове и анализе жене која двадесет година суштински утиче на српску политику.

Пораз Бориса Тадића она закључује психолошком анализом:

„Једном сам у психологији прочитала термин: безусловна љубав. И мислим да су се они тако понашали. Има да си за мене и да ме волиш и обожаваш, ма шта радио. А када откажеш послушност, тада ћу да пронађем нове обожаваоце. Е, те нове обожаваоце гледамо данас у вестима о корупцији.

Они су имали велику шансу, имали су после 5. октобра огроман број људи који је о сопственом трошку био за њих. А онда су добили обожаваоце који су у сопственом интересу били за њих. И ту су сви заједно пукли“.

„Није фер када се неки сада ишчуђавају око таблоида и говоре „Види шта уведоше ови.“ Оно што је овде ружно јесте што су они нама обећавали промене на сваком нивоу, а у овом смислу не да нема промена, него је ово још савршеније и још одвратније него што је икад било.

Али нема никог ко то није радио!

Само што публика кад ударају по туђем виче „удри“, а кад ударају по твом онда се сви одједном сете да неко има породицу. Па, сви су имали породицу свих ових година“.

Да ли то значи да и ти спадаш у групу разочараних у 5. октобар?

Да, с тим што ја не спадам у разочаране већ у равнодушне, што је много горе, јер нема никакве емоције.

Да ли си коначно сазнала зашто се Борис Тадић није појавио у „Утиску недеље“?

Не. Једино што знам јесте оно што сам знала и у суботу, а то је да стварни разлог сигурно није оно што су саопштили. У то сам поуздано сигурна!

Зар те Тадић није звао да ти објасни?

Он ме никад у животу није звао. Увек је то ишло преко људи задужених за то.

Можда је разлог што није био сам у студију. На друштвеним мрежема су се шалили да је Тадић схватио да није председник тек када је у најави угледао Тодорића и Јакшића.

Он је знао да неће бити сам, а знао је и с ким ће бити. Са свим гостима разговарам о томе. Постоје људи који с неким другима не желе да седе у емисији и ја немам разлог да се инатим. Знао је, дакле, да ће бити и Јакшић и Тодорић у студију, па је једина забуна могла да буде што ја водим емисију. Претпостављам да сам ја најспорнија!

Недељу дана раније си ипак за Николића оставила само једну столицу. Како уопште одлучујеш о томе? И да ли је то за Тадића могла да буде провокација?

То је бесмислено јер су свих ових година председници сами. А најневероватније је што су ме управо за Тадића стално питали „зашто је он сам“. Овде стално треба објашњавати нешто што је сасвим логично.

Добро, било је преседана…

Јесте, али сада говоримо о председнику. Док је био председник, Тадић је био сам, сада је Николић председник, па је он сам. Наравно, дешавало се у председничкој кампањи да кандидати желе да буду сами, па је на мени било да проценим да ли ми је важније да неко дође у емисију или да се држим неког принципа.

Динкићу је, на пример, то годинама био услов, јер је он као лидер станке тражио да са њим буду лидери странака. А како су тада то били Тадић и Коштуница, то једноставно није било могуће.

 

А када Вучићева супруга на Твитеру напише да је Борис код ње дошао, како се онда осећаш?

Стварно ми је мило због ње.

Да ли уопште Ксенију Вучић доживљаваш као колегиницу? Или себе као новинара? После двадесет година емисије и твог избегавања јавности некако више делујеш као део политичког естаблишмента него као део новинарског еснафа.

Добар део новинара мени десет година узима ту титулу и на крају сам се сложила. И сад могу да кажем „океј, нисам новинар.“ Али нисам ни политички естаблишмент. Ја сам Оља Бећковић. И то сам била од почетка.

Шта се променило од те прве емисије са Мирјаном Бобић, Срђаном Вејводом и Бранимиром Димитријевићем?

Све се променило, ја сам сам променила.

Једино нисмо постали досадна земља како је прижељкивао Коштуница. На томе је профитирала само твоја емисија.

Не бих то назвала профитом, али је истина да сам после 5. октобра мислила да је „Утиску“ дошао крај. Испоставило се да је то био одлично смишљен концепт и да су погодили људи који су још на почетку рекли да ће то бити култна емисија.

Мени је то звучало нереално. Нисам могла ни да сањам да ће „Утисак“ да траје пет година, а камоли двадесет.

„Деведесетих се знало да сам против Слобе и да сам за Демократску странку. Тада није било разлога да се то крије. Мислим да је било видљиво и касније да нисам за радикале него да сам за „жуте“. Али сада стварно нисам ни за кога!“

 

Када је теби било инспиративније? Док си само пуштала да се Шешељ и Тијанић хватају за гушу у студију или сада, када мораш да „навлачиш“ Николића да напада Тијанића?

То је исто само утисак гледалаца. Циљ ми никада није био клање у студију. То је било нешто што су гледаоци највише волели, а од чега су се у међувремену уморили. Као и ја.

Шта је онда највећа разлика између емисија деведесетих и данас?

Тада се није постављало питање ко ће с ким. Тада сам могла да зовем људе у недељу по подне и да се то не сматра увредљивим. У међувремену се и емисија подигла, па се сад људи спремају: важно им је шта је тема. Раније није било теме. Тема је био утисак недеље.

Неко ми је скоро рекао да је Тозовац био код мене. Била сам спремна да се опкладим да није, а онда сам видела да не само што је био, него је подржавао листу ДСС-а и кандидата Зорана Дракулића, а с њим у студију су седели Бранка Прпа и Жарко Кораћ. Данас то више није могуће.

Да ли те је Тијанић звао после емисије у којој си му „уручила отказ“?

Нисам му ја уручила отказ. Прочитала сам у новинама да он мисли да нисам била фер, а кад то чујем, не мислим одмах да није тако. Ако је неког погодило, мора да има разлога. И зато сам то проверила с људима за које мислим да су објективни.

И шта су ти рекли?

Сви су ми рекли да је било професионално и да ако је Тома Николић 28 пута у кампањи најавио да ће прво да смени Тијанића, онда је ваљда новинарски логично да га то неко пита.

 

А шта си питала Ђинђића? Он код тебе није оставио неки „утисак“.

Ђинђић није ни долазио код мене. Он је био само једном и то много пре него што је постао премијер. И то је била нека чудесна комбинација. Ђинђић, Неда Арнерић и неки Срђан Керум, али не овај што је био у „Политици“, него неки бизнисмен.

У доба кад је био премијер, није долазио код мене, не зато сто није оставио утисак на мене, него зато што ја нисам оставила добар утисак на неког од неискрених кретена који су га саветовали.

„Када Ђилас или Вучић кажу да су најмање причали у емисији, то није фер према мени али је веома добро према гледаоцима. Јер они онда стварају утисак да су угрожени, а кад проверим после емисије, види се да су они највише говорили.“

Како теби изгледа то глорификовање Ђинђића и то што су одједном сви с њим постали на „Зоран“?

Изгледа ми једнако језиво као и већини која је живела у овом граду и пратила ствари. Почела сам на Студију Б као млад новинар који је пратио странке, па самим тим и ДС. И знам да многи што су сада са Зораном на „ти“ тада нису ни постојали.

А зашто код тебе све мање долази Чеда Јовановић, који је био у првој емисији по повртаку на Студио Б?

Хтела сам у октобру, у оквиру јубилеја, да позовем људе који су били те 1996. у студију. А то су били Драгомир Ацовић, Чедомир Јовановић и Небојша Човић. И зато је то више питање за њих – зашто је тако нешто данас незамисливо?

А претпостављам да би и Човић и Јовановић такав позив схватили као увреду.

Па зашто ниси покушала?

Немам обичај да нешто покушавам. Знам да те у новинарству сви уче да треба да пробаш, али то није мој стил.

Код тебе су многи савладали свој стил. Вучић ону позу са скрштеним рукама, Николић реченицу „само вама није јасно“, Тадић „ево, открићу вам нешто“ (па не открије ништа), а Ђилас „јел’ могу ја нешто да кажем“. Ко ти је од њих најинспиративнији?

Сви су ми инспиративни. Ово за Тому нисам регистровала, иако знам да је његов став да се стално правим да не знам нешто што знам. То је њима ипак део игре.

И када Ђилас или Вучић кажу да су најмање причали у емисији, то није фер према мени, али је веома добро према гледаоцима. Јер они онда стварају утисак да су угрожени, мени скрећу пажњу на њих, а кад проверим после емисије, увек се види да су они највише говорили.

 

Како ти изгледа Вучић, који има најдужи стаж у твојој емисији? И колико се он променио за ових 20 година?

Код мене је он увек био фин. И увек је био исти као што је данас. За њега су ти испади били везани за неке друге емисије, али код мене је увек био исти. И мислим да је он ту технику само усавршавао и да за то заслужује похвале.

Србијанка Турајлић је код тебе промовисала идеју белих листића? Јел’ можемо да сазнамо за кога ти ниси гласала, ако већ не можемо за кога си гласала?

Па, не!

Зашто? Зашто је важно да се то сакрије?

Зато што ми је Томислав Николић, на пример, годинама говорио: „То ви питајте те ваше.“ Па када сам га једном после емисије питала: „Добро, ‘ајде реците ми за кога сам ја“, одговорио ми је: „Веруј ми да то нисам успео да откријем свих ових година.“

И зато хоћу да задржим тај став. Јер то за кога сам ја, у јавности се безброј пута променило у протеклих 20 година. И мени је најлепше што је увек на мене највише љут онај за кога се прича да сам његова.

Ту мислиш на Бориса. Вероватно знаш да те на друштвеним мрежама напредњаци називају „жутом“, а „жути“ опет мисле да си Коштуничина.

Годинама се сматра да сам „жута“ и да сам Борисова. И да шта год питам Бориса као да га нисам питала. Али ево, ваљда је он овим показао шта мисли о мени и шта мисли како је пролазио у тим емисијама.

Уосталом, Борис Тадић у председничкој кампањи једино код мене није желео да дође. Тако су утисци гледалаца и протагониста у овом случају потпуно различити.

 

Опра Винфри у Америци јавно подржи Обаму на председничким изборима и то јој не смањује кредибилитет. Зашто је код нас то немогуће?

Не мислим да је немогуће. Уосталом, знало се и за мене деведесетих да сам против Слобе и да сам за Демократску странку. Тада није било разлога да се то крије. Мислим да је било видљиво и касније да нисам за радикале него да сам за „жуте“. Али сада стварно нисам ни за кога!

Да ли то значи да ниси гласала на изборима?

То не значи да нисам гласала. Гласала сам јер и даље знам против кога сам.

Коју емисију гледаш – Оливере Јовићевић или Ковачевић, Бујошевића или Ивана Ивановића?

Гледам све. И мом монтажеру је већ смешно кад ме види са стотинама касета сваког петка, али ја се лично не осећам добро уколико нисам погледала све вести. Откуд знаш да нешто занимљиво неће да бити у анкети Студија Б. Тако ја гледам све, али признајем да уживам да гледам Даницу Вучинић.

Које новине читаш?

Исто све.

А ко ти је у новинама Даница Вучинић?

Уживам да читам Драгољуба Петровића.

Да ли читаш таблоиде?

Наравно.

На својој кичми си осетила како изгледа кад те нападну таблиоди. Како теби онда изгледају ове серије написа о корупцији, Дулићу, Агробанци…

Људи показују осетљивост тек кад њих дотакне. И зато није фер кад видим како се неко сад ишчуђава и говори „види шта уведоше ови.“ Оно што је овде ружно јесте што су они нама обећавали промене на сваком нивоу, а у овом смислу не да нема промена, него је ово још савршеније и још одвратније него што је икад било.

Али нема никог ко то није радио! Само што публика кад ударају по туђем виче „удри“, а кад ударају по твом онда се сви одједном сете да неко има породицу. Па, сви су имали породицу свих ових година. Зато је мени то одвратно, али ми је било одвратно и пре него што сам била жртва таблиода.

Не могу да разумем новинаре који зарађују плату на тај начин. Нека им је тираж колико год хоће, али да неком загорчавам живот и да на томе градим своје име, то ми је ужасно.

 

Колико си спремна због рејтинга да и сама убациш нешто таблоидно у емисију, као с Јеленом Карлеушом…

Мислим да сам показала свих ових година да се тиме не бавим и да тога код мене нема. То што сам урадила с Јеленом Каралеушом, то је тада био такав контекст и сада могу да кажем да то не бих урадила поново.

Али она је тада била јунакиња две недеље, била је више него актуелна, појавила се као ново и занимљиво лице и намерно сам направила емисију у којој би она села с озбиљним људима. То се онда претворило у нешто друго, али мој циљ није био скандал. Мој циљ одавно није скандал. Мени је циљ да освојим насловну страну тиме што се код мене изговори пет вести које касније сви преносе.

Нова власт тврди да су медијске слободе веће него икада. Како ти то осећаш на својој кожи?

Ако је медијска слобода да можеш да будеш простак до миле воље, можда је то веће него икада. Али никад нисам веровала у то, баш као ни да теби твоју слободу треба да пружи било која власт.

 

А да ли си имала политичке притиске бивше власти? И како су они изгледали?

Не, никада. Можда би то што сам доживљавала неко други схватио као озбиљан политички притисак, али ја сам увек сматрала да је то само легитиман покушај.

На теби је да ли ћеш то да прихватиш. Сећам се кад смо напуштали Студио Б како су људи говорили да је нама лако. То, наравно, није било тачно.

Свима је било тешко, само што је свако одлучивао шта му је најважније у животу. И данас многи воле да кажу да ми је лако, иако је мени у протеклих двадесет

година укалкулисано да ми је следећа недеља можда последња. И поред тога, никад не идем на то – „дај да се провучем још једном, немој да ми се наљуте сада“ и сличне ствари.

Карић ти је својеверемено нудио 5.000 марака за „Утисак недеље“. За колико си тада била спремна да га продаш? А за колико би га сада продала?

Тада сам била клинка и тачно се сећам да сам мислила да бих му продала „Утисак“ када би ми понудио 30.000 марака. Била сам убеђена да бих од тога могла да живим 30 година.

А сада бих га радо продала, али за неку озбиљну цифру.

Стварно? За колико?

Да, продала бих га, стварно. Али нема никог ко би ми то платио.

 

(Недељник)

Ознаке: интервју са Ољом Бећковић, Оља Бећковић гласала за ДС, Оља Бећковић и политички став, Оља Бећковић о Утиску недеље, Олја Бечковић