Прочитај ми чланакНајмодерније пловило тадашње ратне морнарице и понос краљевине југославије, разарач "Загреб", у историју је ушао као брод на којем се догодило невиђено јунаштво и последњи велики чин отпора пре капитулације Југославије у Другом светском рату.
Након неколико дана константног бомбардовања и уласка немачких снага у Београд 12. априла у Штабу немачке Друге армије, потписана је безусловна капитулација Југословенске краљевске војске. У том тренутку, краљ Петар ИИ Карађорђевић и чланови владе већ су побегли у емиграцију, а држава је раскомадана између окупаторских сила и новоформираних марионетских држава.
Ипак, пре свега тога, у Бококоторском заливу збио се догађај који је и код непријатеља изазвао дивљење, а код обичног народа наду да ће окупатор једном бити побеђен. Официри бојног брода Краљевске ратне морнарице Југославије Милан Спасић и Сергеј Машера потопили су, у Тиватском заливу, разарач „Загреб“ и потонули заједно с њим одбивши да изврше наређење о предаји брода италијанској морнарици после капитулације Југославије.
У тренутку избијања Априлског рата, 1941. године Спасић и Машера, другови са класе, службовали су на разарачу „Загреб” и доживели да виде напрад непријатељске авијације на њихов брод. Ипак, „Загреб” је био моћан брод, последње чудо ратне технике, и претрпео је само незнатна оштећења.
Нови, већи напад на Боку Которску и бродове у њој извршен је 13. априла, али поново без последица. Ипак, флота је све више губила на снази, а онда је стигло и наређење да се бродови маскирају, а посада искрца на копно. Петнаестог дана априла наређено је да се на непријатељске авионе не отвара ватра. Спасићу и Машару вероватно је још тада све постало јасно.
Дана 17. априла, стигла је вест о капитулацији Војске Краљевине Југославије. Када су Италијани почели да улазе у Боку Которску, посадама је наређено да се бродови напусте. Али, Милан Спасић и Сергеј Машера нису имали намеру да то учине.
Разарач „Загреб“ је прво напустила посада, затим млађи официри, а око 14 часова уз брод је пристигао моторни чамац да превезе команданта, првог официра, поручнике Спасића и Машеру и једног артиљериског наредника. Међутим, Спасић и Машера су одбили да уђу у чамац и саопштили команданту да ће разнети брод. Стављен пред свршен чин, командант се са осталима брзо удаљио.
Неколико минута касније зачула се снажна експлозија. Разарач „Загреб”, понос југословенске морнарице нестао је у трену, а у дубине Јадрана са њим су отишли и Спасић и Машера, официри који нису могли да прихвате срамни пораз и окупацију. Прича каже да су обојица последњи пут виђени како поздрављају заставу Југославије непосредно пре експлозије.
Рибари су сутрадан, у Тиватском заливу открили тело у морнаричкој униформи, за који је установљено да је леш Милана Спасића. Тело Сергеја Машере никада није пронађено.
Спасић је сахрањен 19. априла, на војничком гробљу Савини, крај Херцег Новог. На споменику је уклесано и име његовог верног друга Сергеја Машере. Остало је забележено да се на спроводу појавио велики број грађана, морнара и њихових другова, али и вод италијанских, непријатељских војника који су, импресионирани јунаштвом и патриотизмом, дошли да одају војне почасти.
Чин двојице југословенских официра изазвао је велику пажњу светских медија. Спасић и Машера су одликовани указом Владе Краљевине Југославије. У једној британској касарни на Малти постављена је спомен-плоча посвећена овој двојици војника, а Французи су о овом догађају снимили филм под називом „Пламен над Јадраном“ за који је сценарио написао Меша Селимовић.
Поводом тридесетогодишњице Југословенске ратне морнарице, Милан Спасић и Сергеј Машера су проглашени за народне хероје.
