Прочитај ми чланакЗатирање које је српски народ доживео у Независној Држави Хрватској 1941–1945. године могуће је тумачити на више начина. На почетку треба сачинити методологију истраживања која ће обухватати више области: настанак идеје о уништењу припадника српског православног народа на територијама где су преовладавали римокатолици, развој антисрпске идеологије, први злочини, етнопсихологија хрватског народа с почетка 20. века…
Независна Држава Хрватска, која, сама по себи, заслужује посебне научно-истраживачке пројекте са нарочитом методологијом, и на крају истраживање о уништавању трагова зла. До данас тога није било!
На студијама историјских наука учи се о изворима који помажу у реконструкцији и тумачењу одређених догађаја. Студенти од својих професора сазнају да постоје извори првога, другог … реда. Запамте да су мемоари у приличној мери непоуздани ако се запишу неколико деценија касније од периода у коме се дешавало оно што је аутор желео да остави на папиру. Пратеће илустрације у мемоарима понекада могу да буду корисније од садржаја. Студенти су схватали да је архивска грађа веома битан извор. Следећи пример то показује.
Познато је да је Андрија Хебранг млађи пре непуних десетак година испричао како је почетком 1942. године на капији концентрационог логора у Старој Градишци текао кратак разговор његовог оца Андрије, високог дужносника у Комунистичкој партији Југославије и Хрватске, и Вјекослава Макса Лубурића, команданта свих сабирних и концентрационих логора у Независној Држави Хрватској. Према тврдњама млађег Хебранга, Лубурић је његовом оцу тада казао: „Надам се да ће се послије рата наши синови сваког 10. травња окупљати у Јасеновцу“!
На страну што тако нешто Лубурић никада није потврдио у часопису који је објављивао до смрти, а млађи Хебранг то није могао да чује од свог оца јер је био превише мали када су оца у Београду 1948. године убили његови саборци са врха Партије и државе (највероватније по наређењу Јосипа Броза Тита).
Исто тако тешко је поверовати да је Лубурић неком другом приликом и у другачијем друштву устврдио: „Синови нас проклињу шта радимо, а унуци ће нас благосиљати!“ Узгред, Лубурић није био превише интелектуалног капацитета да би могао да схвати садржај поменуте реченице. Додуше, он је своје осећање најбоље исказао у речима генералу Светомиру Ђукићу, емисару генерала Драгољуба Михаиловића, у разговору у поглавниковом кабинету у Загребу 1945. године. Наиме, на Ђукићево питање од којих је Лубурића, овај је одговорио: „Не знам тко ме је градио, али се осјећам усташом!“ (Ово је могуће проверити у Ђукићевим мемоарима!)
Вјекослав Лубурић и његови сарадници нису волели да пишу имена и презимена заточеника који су се налазили по логорима широм Независне Државе Хрватске, од Јадовна на Велебиту, до Јасеновца на Сави… Преживели логораши нису тврдили да су логорске службе на улазу пописивале допремљене заточенике. Има одређених трагова да су о потреби вођења евиденције инсистирали припадници немачких представника у Загребу (о томе је писао генерал Едмунд Глез фон Хорстенау).
Према сведочењима преживелих заточеника, највероватније је 1943. године управа у Јасеновцу уништила све папире настале до тих дана. Познато је, међутим, да је Јасеновац постојао све до 22. априла 1945. године. Могуће је закључити да ни у том периоду логорска управа није марила за папирологију.
Комунистичка историографија је Лубурића готово непрестано истицала као пример лудака. На овом месту могуће је поставити и следеће питање: Да ли је паљење документације о злочину, злочинцима и страдалим наредио један умоболник или је то личност која је добро разумела одређена правила националне, хрватске историје.
Да ово тврђење мало појасним: када су крајем лета 1944. године прве партизанске јединице продирале у већа насеља по Србији, најпре су убијали елиту, то јест домаћине и образованије људе. То је најтеже искусио Београд. Тако нешто није се догодило по Хрватској. Наиме, хрватска елита која почетком маја 1945. године није одступила са усташама већ је остала у Загребу, знала је да међу хрватским комунистима има оних који ће их заштитити и сачувати за боља времена. То су урадили Мирослав Крлежа, који је мирно живео у Независној Држави Хрватској, уз здушну помоћ Владимира Назора, оног који је најпре подржавао Анту Павелића спевавши му једну оду а потом Јосипа Броза Тита, коме је спевао знатно више песама. Зна се да је Назор маја 1945, по повратку у Загреб, наредио да се униште оне странице дневних новина Хрватски народ на којима је била објављена поменута ода Павелићу. Нарочиту заштиту елите Независне Државе Хрватске пружио је Владимир Бакарић, доктор права са париске Сорбоне!
Паралела на српској страни могла би да буде ова: када је Српкиња Исидора Секулић, прва жена академик, једна од најумнијих жена прве половине 20. века, чула шта о њеном спису о владики Петру Петровићу II Његошу, писцу српске библије, говори полуобразовани комуниста из Црне Горе Милован Ђилас, отишла је у самоћу! И други пример: још увек није истражен обим злочина који је у Србији 1944/45. године учињен под руководством Александра Ранковића, абаџије по струци, и Слободана Пенезића, несвршеног студента.
Познато је да су припадници управа појединих нацистичких концентрационих логора организовали посебне службе за регистрацију заточеника. У том процесу посебно место имали су фотографи. Зна се да је таквих служби било у Аушвицу, Бухенвалду, Маутхаусену и још неколико логора. Исто тако познато је да је већина тог фотоматеријала уништена непосредно пред крај рата.
Таква служба у Јасеновцу није постојала. Ипак, има доказа да је у том логору крајем августа или почетком септембра 1942. године боравила два-три дана једна филмска екипа. Како је Вјекослав Лубурић био апсолутни господар живота и смрти у Јасеновцу, јасно је да је само он могао да дозволи улазак и снимање унутар жице. Поменута екипа снимила је разне кадрове и фотографисала у делу логора знаног под именом Циглана и приказала их крајем октобра на отвореној пројекцији на Загребачком велесајму. Поменути снимци пронађени су у архиви Промичбе (Свјетлописни уред) и коришћени за прве комунистичке сторије о Јасеновцу. Јасно је да је у том документарном материјалу слика о Јасеновцу готово идилична!
Није познато шта је све још пронађено маја 1945. године по уласку партизанских обавештајаца у Загреб нити је разјашњено ко је све то користио касније. Зна се да је у личном архиву Јосипа Броза Тита после његове смрти пронађен део оригиналног материјала из Промичбеног уреда и, поред осталог, више од стотину грамофонских плоча са Павелићевим говорима.
Дакле, осим поменутих фотографија које су снимили припадници филмске екипе из Загреба, нема трагова о другим за које је могуће тврдити да су настале унутар жице. Има, међутим, неколико које су снимљене с друге стране – изван логора. Ти снимци су, међутим, готово безвредни.
У Јасеновцу се шепурио с фото-апаратом Хинко Пичили, запамћен по ауторству пећи за спаљивање заточеника. (И Јуре Францетић сликао се са фото-апаратом на грудима.) Нема, међутим, трагова да су се икада видели Пичилијеви снимци.
Малобројним истраживачима је познато да су сачуване на стотине фотографија припадника усташких Јасеновачких бојни. Занимљиво је да су све оне настале у фото-студијима, а усташе су биле добро припремљене и улицкане: затегнута униформа, пиштољ, нож, капа са знаком…
