Прочитај ми чланак"Србију ће распарчати, на делове, отцепиће и Војводину и Косово, и Санџак, и Црна Гора ће делом Албанија бити", речи су старца Гаврила.
Више се неће из Београда земљом управљати, већ ће посебно, свака отцепљена јединица имати своје центре за све.
Спас је у општем покајању и повратку Срба Богу. После великог светског сукоба Срби ће уз помоћ Русије вратити Косово. Ни један Албанац на тлу Косова неће остати.
Монахиња Макрина (Мајсторовић), као и још неки верници, били су сведоци испуњавања пророчких речи старца Гаврила.
Због тога би упозорења старца Гаврила требало схватити озбиљно, као сигнал за покајање народа, које је, као што сведочи духовна и црквена историја, умилостивило Господа да не попусти искушења и страдања на свој верујући народ.
Старац је рекао да ће, ако не дође до покајања, „Србију распарчати, на делове, отцепиће и Војводину и Косово, и Санџак, и Црна Гора ће делом Албанија бити, њима ће бити дана, даће се њеном народу, Албанцима, Шиптарима, на коришћење, наши неће тамо смети ни живети. И тамо ће наше светиње рушити. А свет ће их подржавати, исти они који су нас и бомбардовали.“ Више се неће из Београда земљом управљати, већ ће се посебно, свака отцепљена јединица имаће своје центре за све.
Бог је, од давнина, као што сведочи Стари завет, слао своје пророке и духовне људе да пренесу одређене поруке народу, да их подуче, упозоре… Православна црква слави у чува успомену на Пророке који су најавили долазак Спаситеља, Сина Божијег, Господа Исуса Христа.
И после тога, у последњих две хиљаде година, Бог је преко великих духовника упозоравао народе. Једног од таквих духовника, праведника и молитвеника за цео пали род људски, наш народ имао је у монаху Гаврилу.
Још као млад припадао је Богомољачком покрету. После Другог светског рата дошло је тешко време за Цркву. И припадници Богомољачког покрета били су на мети нове комунистичке власти. Витомира, како је било световно име старца Гаврила, ухапсили су под оптужбом да је народни непријатељ и непријатељ социјалистичког поретка.
На њега су вршили притисак да више јавно не говори да Бог постоји, да га престане хвалити, да се учлани у партију, да не слави славу. Он се није хтео одрећи Господа и своје вере, па су га иследници тукли тако да му је крв текла из уста, носа и ушију. После једног од страшних батинања, бацили су га у подрум пун воде; била је зима, вода ледена, он сав крвав и изубијан.
Од ударца му је пукла бубна опна (од тада на једно уво уопште није чуо, а на другом му је слух био оштећен ).
Удбаши су јавили његовој фамилији да је умро и да дођу по његово тело. Такве батине и ноћ у леденој води нико није могао да преживи. По изласку из затвора, постао је црквењак у Јагодинској цркви, да би у манастир пошао кад је већ био превалио педесету. Монаха Гаврила ништа светско није интересовало.
Није читао новине, нити гледао телевизију. Живео је скромно у сиромаштву. Манастир Светога Луке у Бошњанима почео се градити мало пре него што је он дошао к њему. Од јаких киша вода је улазила у тада још помоћни конак, односно бараку.
То није сметало оцу Гаврилу да се духовно подвизава. Имао је јако изоштрен ум, знао је све тајне овог света.
Монахиња Макрина (Мајсторовић), која је живела заједно са старцем Гаврилом у манастиру Бошњањи, почетком деведесетих година била је сведок испуњења старчевих пророчанстава. Она је, што је много важније, записала пророчанства старца Гаврила.
„Дошла сам у манастир по Божијем промислу, баш када је отац Гаврило замонашен. Он је данас замонашен, а други дан сам ја дошла као искушеница у манастир Стубал код Краљева 1987. године. Нисам тада ни била свесна, с обзиром да сам позив одабрала по указу мојих духовника и по указу Божијем, шта ми даље предстоји и шта ћу све дознати преко старца Гаврила, који је имао тако велико духовно и животно искуство.
Тако се по Божијем промислу догодило да старац, упркос тешким страдањима, остане у животу, да нам пренесе знања и откровења за будућност Србије, покаже који нам је пут исправан и одакле нас чека светло“, каже она.
Уобичајено је било да када дођемо из рада, прочитамо вечерњу молитву и онда уђемо у собу код оца, да га пре спавања обиђемо, да се договоримо за наредни дан, да нам да упутства, да се оцу пожалимо ако је нешто било лоше, или да га питамо да ли му нешто треба. Увек смо задњи опроштај, кад полазимо у собу, узимали из очеве собе.
Мајка и ја смо спавале у соби преко пута да бисмо могле ноћу оца да обиђемо, да му не испадне жар и тако…
Тако смо једном ушле у његову собу без неког посебног разлога, да га обиђемо, да видимо да му није случајно спала постељина, да му наместимо. Отац је пришао прозору и чудесно је погледао. Тада још није било ни бомбардовање, ни рат на Косову.
Погледао је кроз прозор и погледао је ка небу и казао: ’Јој, ћерко, види месец крвав, ћерко, небо се отворило, црвени барјаци са неба крећу на Косово. Крвави барјаци, ћерко, поново ће рат, поново ће рат за Косово да се бије…
Муслимани се удружили’, каже он, ’и на православље ударили, доћи ће да завлада тај њин полумесец.’ Каже, ’Ћерко моја, мисле да згазе православље, кад се буду осмелили, Бог им неће дати, а видим’, каже, ’католици са њима шурују заверу против Срба.’
А онда је рекао: ’Видим, ћерко, да они доносе одлуку да нам земљу распарчају и да нам Косово узму. Морају се склонити светиње из наших цркава, тако су и наше мудре владике Чарнојевићи радили, светиње су носили са места на место, да не бих њих агарјани подузели.’ Каже: ’Видим куће на Косову горе, видим народ бежи, падају и убијају и Албанце и Србе. Видим, ћерко, наше крстове руше на цркви.’
А ја велим: ’Како, оче, руше, ко ће се на цркву попети, висока је, ако падне?’ Каже он: ’Видим, ћерко, попео се на цркву и крст руши.’ Касније, када је 2004. године био погром, сетила сам се тога. И тада ми је још рекао: ’Јој, рат се и невоља ближи, велика мука и несрећа, али не вреди’.Тако прича мати Макрина, и додаје: „Старац Гаврило је рекао да не идемо путем којим иду наши непријатељи. Тај пут је пропаст, немојте ићи тим путем као они, то је црна река… Наши не могу Косово одбранити. Они ће га узети за привремено.
Монахиња прича да су једне вечери, неколико седмица после тих старчевих речи, дошли мештани из оближњег села и рекли да је почело бомбардовање Србије.
Монахиња Макрина је речи старца Гаврила записивала и сабрала у корице књиге „Монах старац Гаврило − пророк последњих времена“.
И други верници су били сведоци старчевих пророштава. Старац Гаврило је позивао српски народ на пост, молитву, покајање, иначе ће се у супротном због многих грехова у народу, свештенству и владара излити гнев Божији: „Тада ће Србију распарчати, на делове.
Отцепиће и Војводину и Косово, и Санџак, и Црна Гора ће делом Албанија бити, њима ће бити дана, даће се њеном народу, Албанцима, Шиптарима, на коришћење, наши неће тамо смети ни живети. И тамо ће наше светиње рушити.
А свет ће их подржавати, исти они који су нас и бомбардовали. Узеће нам Војводину, продаваће равнице, тада кад више Београд не буде престоница, онда ће свак за себе посебно живети, свака посебно.
Тада ће се све туђини питати, они су то и замислили, али народ ће се побунити. Тада ће у земљи бити глади, муке, болести ће неке харати, умираће народ таквом брзином да неће стићи свештеници да га сахрањују. Људи ће се разредити, у селима поготову. Имаће да пешаче један до другог, да се нађу и испричају. И воде здраве за пиће неће имати, само у планинама и брдима. Биће се људи на изворима да на ред за воду дођу.
Из градова ће људи бежати, и то у колонама, неће имати од чега живети, посла неће бити, фабрике неће радити, а дугове држави неће имати од чега намирити. Неће људи ни хлеб имати чиме да купе. А порези ће бити на све што имају.“ „Но Шиптари неће стати, они мировати неће, границу ће стално померати.
Страни владари ће их све парама подржавати, и они ће Србина са своје земље истерати, притиснуће га невољама и тамо народ српски неће имати никаква права, живеће у страху, само ће им дати шаку земље, да тамо живе, али и ту наш народ никаква права имати неће, све ће се Шиптари питати. Замериће се и са Грчком и са Македонијом, границе ће померити. Немир ће се проширити на све друге суседне државе, а оне ће морати да их слушају, јер су њине чланице, биће уцењене. Србину тамо слободе неће бити, све док Русија не постане царевина.
Молите се сви Богу да до тога што пре доће, тад ће и Србима сванути. Тада ће се православни удружити, коначно ће схватити да су заједно јачи, и онда ће бранити своје. А муслимани, они се већ пописују, и сви се за исто боре, стално се договарају како да загосподаре, а и папа ће исто то радити. Знате шта је рекао Св. Козма Етолски: ’За све што се православнима буде догађало у последње време, куните папу, он је узрочник свих зала.’ Више се неће из Београда земљом управљати, већ ће се посебно, свака отцепљена јединица имаће своје центре за све.
Зато, децо, немојте веровати ни странкама ни политичарима да ће неко добро ни напретка донети, нити било чијим обећањима, то су лажи.
Благослов Србији може само са неба сићи, и то опет молитвама Мајке Божје и Светих Немањића, са свима Светима. Свети Сава плаче пред Богом, чули сте ’Небеску Литургију’, па се подучите. Зато од неба само помоћ очекујмо, и полажимо наду у Бога, а не у људе.“ Монахиња Макрина каже да је старац рекао да ће „велике силе ратовати над нашом земљом и наш народ неће за то време пострадати, и за то време ће се наш народ нагло из туђих земаља враћати у нашу земљу.
Због неких картица ће се враћати, да ли због ових чипова (ових нових картица), и Тарабић је нешто слично рекао.“ Мати Макрина наводи да је старац Гаврило прорекао да ће после победе Русије Србија уз помоћ православне браће са истока „вратити докле је наше Косово било. Албанија ће пола водом потонути. А они ће бежати у Албанију, и док буду чекали да се укрцају у оне њихове бродове, живи ће падати у море, колико ће им бити тесно. Вратиће нам нашу територију, ни један на тлу Косова остати неће!“
То шта ће водити кући бродовима преко мора и океана, то нека они сами виде. Они који су им обећавали брда и долове, ти нека их збрињавају. Престоница Србије биће Крушевац. О свему овом овде реченом отац Гаврило је причао често са манастирским гостима; било је ту некада и свештеника, монаха, народа побожног, људи на функцијама, угледних и школованих, службеника, лекара, директора фирми.
Када је говорио о томе, никада није није причао са неким истицањем, као да он нешто посебно зна, говорио је то онако спонтано, ненаметљиво: ко хоће да чује, нека чује, а ко неће о томе нешто да чује, не мора ни да слуша.
Заплакао би често, и говорио: „Боље, децо, да знате какве невоље предстоје, да се не изненадите, и да знате одакле само добру да се надате, да се не дате преварити.“
Последњих четрдесет дана земног битисања, знајући да ће се ускоро преселити у наручје свога Творца, отац Гаврило је проводио у сталном присуству на Светој Литургији где би се причешћивао. Упокојио се у својој деведесет осмој години, на дан Светог Архангела Михаила, лета Господњег 1999. Монахиње које су седеле код њега у келији приметиле су како се са бројаницом у руци моли Богу, непрекидно изговарајући Исусову молитву.
Сахрањен је манастиру Светога Луке у Бошњанима. Из његовог ковчега, који није имао тежину, као да се сам кретао, ширио се благопријатан мирис. У руци је имао крст и свећу са Христовог гроба, док му је лице сијало.
Биће велико отпадништво
„Биће тада и велико отпадништво. Ко год не буде примио срцем веру православну, повероваће разним обманама и вероваће лоповима и лажовима, вероваће лажним обећањма страних владара, а од тога ништа имати неће. Многи ће тражити своја огњишта, али неће моћи од корова да препознају које је њихово двориште било и имање. Благо тад онима који су научили скромно да живе, а они који су научили у раскоши, неће моћи лако немаштину и глад да прихвате. Ништа им њихове паре неће помоћи.
Београду прети страдање
Старац је још рекао: „Видео сам Београд све у сивилу и беди, он нема више благослова да буде престоница. Због мита, корупције, безакоња, секти и неморала. На власти седе људи огрезли у криминал и безакоње. У Београду народа много у неморалу живи. Силни се расипају у раскоши и вилама, возе скупа аута, а сиротиња ни хлеба нема деци да купи да их храни. Зло и наопако! Велику ће невољу навући и гнев Божији што тако неправду творе…“
Због тога ће Београд страдати, старац није рекао прецизно како, да ли од земљотреса, неке природне катаклизме или од бомбардовања.
Рекао је да „види колоне људи из Београда, многима ће Бог пројавити да треба из њега да побегну, да се спасу.
Господ ће се смиловати ради молитви и светиња, треба сада архиве и књиге на време из њега сконити, да се не би за вечност загубили, и више он престоница бити неће, јер он је и сада изгубио благослов да буде престоница.“
О Америци
„Америку, тај Вавилон, Господ ће муком притиснути, њени ће градови у води пливати. Од ње је све зло потекло, први неморал, први лош филм, прво лоше учење деце, па чак сада мисле и чипове да поставе да нама владају к’о са животињама, да нам командују где ћемо ићи и шта ћемо радити.
Стављају себе у улогу Бога, а не знају да Бог руководи корацима и главом човека. Бог им неће дати да господаре, пре ће своју смрт и пропаст угледати. Градови ће њени потонути, видим, у проваље које се отварају, нестаће са лица земље тај Вавилон, то све зло и легло безакоња.“ А ја га питам: „Оче, шта ће бити с народом?“ „Народ верујући у тим градовима Бог ће чудесно спасавати, и мученичким венцем украсити.“
