Прочитај ми чланакНа петнаестогодишњицу распада Југославије у јануару 2007. године бивши председник Македоније Киро Глигоров говорио је о томе како рат могао да буде избегнут, да није било сујете и личних амбиција лидера Србије и Хрватске Слободана Милошевића и Фрање Труђмана.
Сличне наводе могли смо и пре и после тога да чујемо од разних сведока растурања бивше Југославије, али и иностраних политичара и аналитичара. И често се постављало питање шта би било да су председници република тада прихватили чувену понуду за брзи улазак у ЕУ и помоћ од пет милијарди, пише београдски „Недељник“.
Foto: Wikipedia
Да ли је план који је у Београд донела „европска тројка“ заиста могао да спаси заједничку државу од грађанског рата и окрене историју ових простора у неком другом правцу? Многи учесници тих догађаја би годинама касније рекли како то „није била озбиљна понуда“.
Према сведочењу Кире Глигорова, пред само растурање Југославије као последњи покушај да не дође до рата између република у Београд је дошла „тројка из Европске заједнице“. Жак Делор, председник Европске комисије, Ханс Ван ден Брук и министар иностраних послова Луксембурга Жак Сантер, из земље која је у том тренутку преседавала. Окупили су чланове председништва и изабране председнике република, како би им изнели план.
– Жак Делор је прочитао предлог који је био усаглашен на Министарском савету ЕУ. „Прво, политичком одлуком Југославија ће бити одмах примљена у ЕУ. Друго, да успе реформа Анте Марковића, добићете из буџета ЕУ пет и по милијарди долара“, рекао нам је Делор. А онда се показао сав неразуман однос између председника република – ако један каже А, други каже Б – испричао је Глигоров пре нешто више од деценије.
Он је истакао да осећа део одговорности јер је био у том тиму.
Глигоров: Никако нисмо могли да се споразумемо
– Нисмо могли никако да се споразумемо. Да није морало баш све да се уништи што је било у бившој Југославији. Ја не спадам међу оне људе који сматрају да је све што је било у бившој Југославији било погрешно и лоше. Има и резултата. И те ствари треба одвајати. Делор нам је тада, такође рекао да свака република која жели да буде независна треба да иде на референдум, и ако то потврди народ биће примљена у УН – рекао је Глигоров.
Углавном се понуда из ЕУ тумачила као понуда која би пратила и конфедерално уређење државе, а Глигоров је посведочио да је постојала и иницијална идеја о референдумима за независност република. Према сведочењу покојног председника Македоније, двојица председника Србије и Хрватске нису прихватили Делоров план.
– Јавио се Милошевић и рекао: ‘Ја сматрам да треба да створимо чврсту и модерну федерацију са центром у Београду’. Потом се јавио и Туђман и рекао: ‘Ја осећам да имам историјску мисију да обновимо хрватско краљевство. Ми смо имали државу, и сад је треба обновити. И друго ме не интересује’. А онда јадни Алија Изетбеговић каже: ‘Молим вас немојте тако, хајде да прихватимо као основу за разговор, па ће ту бити сугестија разних. А ако тога не буде у Босни ће бити крви до колена’ – присетио се Глигоров сусрета са европском тројком.
Свима би било боље да није било распада
Да је тај план прихваћен, сматрао је бивши председник Македоније, ствари на Балкану кренуле би у посве другом правцу.
„Да је бивша Југославија остала цела избегавши погубне ратове деведесетих и ушла у Европску унију, не само да би људима у региону било боље, већ би и Европска унија била боља“, био је закључак пројекта сарадника Немачког друштва за спољну политику (ДГАП) Корнелијуса Адебара који је размотрио шта би било да је Европска унија уложила веће напоре, пре свега финансијским подстицајима, у опстанак Југославије и њено примање у своје чланство.
Међутим још један од људи који су били присутни на састанку са европском тројком, бивши словеначки председник Милан Кучан, сматра да је међународна заједница за време југословенске кризе чинила погрешне кораке.
Кучан је оценио да је међународна заједница почело прекасно да се бави југословенском кризом и да из данашње историјске логике Југославија није имала перспективу.
– САД и Европска унија су покушали да спасу Југославију и у тренутку када је било јасно да су унутрашње противречности и дезинтеграциони процеси отишли предалеко, тако да држава у којој неки народи нису видели своју будућност фактички више није постојала – рекао је Кучан.
Кучан: Економске реформе нису биле довољне
На питање да ли би новац у износу од 5,5 милијарди долара које је понудила европска тројка, као и придружено чланство Југославије у ЕУ, непосредно пре проглашења словеначке незавиности спасило СФРЈ од распадања, Кучан је рекао да је уверен да то не би помогло.
– Крајем маја 1991. године у Београд су дошли Жак Делор, тадашњи представник Европске комисије, и Жак Сантер, који је председавао Европском заједницом, забринути због стања у Југославији, које се додатно заоштрило јер Стипе Месић није изабран у Председништво СФРЈ. За спровођење реформи они су понудили финансијску подршку, а реформе су биле и услов за почетак преговора о придруживању Југославије Европској заједници – рекао је Кучан.
Он је навео да је понуда одбијена јер су заоштрени односи у Југославији тражили много више од економских реформи, а то су дубоке политичке реформе и нови договор југословенских република у дефинисању смисла и принципа заједничког живота, облика и функционисања у заједничкој држави.
– Био је потребан споразум који би гарантовао потпуну равноправност народа Југославије и доследно поштовање људских права. Милијарде долара нису могле бити замена за неспособност и неприпремљеност политичких руководстава за један такав споразум, који је могао спречити насилни распад земље и крвави рат – рекао је Кучан.
