Прочитај ми чланакТрагичана љубавна прича из Србије која се не заборавља и која увек покрене талас емоција!
Легенду о Лази Костићу и Ленки Дунђерски није ни мало једноставно испричати, објаснити и схватити. Све је саткано у песми коју је велики песник у себи носио пуних 14 година као резултат покајања, а која је произашла из интимне драме песника који пред крај свог живота више не може да ћути, већ преиспитује себе, своје страхове, надања и неке поступке.
„Санта Мариа делла Салуте“ се може разумети само ако се сагледа цела љубавна прича и друштвене прилике тог доба.
Ленку Дунђерски, најмлађу ћерку његовог пријатеља и добротвора Лазара Дунђерског, сиромашни песник је упознао 1891. године када му је уточиште пружио овај велепоседник.
Очаран двадесетогодишњом Ленком, која је пленила лепотом, шармом и младошћу, тридесет година старији песник није могао да савлада талас емоција које су почеле да га испуњавају, али као пријатељ породице Дунђерски и частан човек, дубоко је био свестан разлике у годинама и немогућности њихове везе.
Много година пре него што је упознала Лазу Костића, Ленка је слушала приче о њему и читала његову поезију са неким необјашњивим немиром који се претворио у безграничну, топлу љубав када га је упознала. Одбијала је многобројне просце надајући се да ће је Лаза ускоро запросити. Испреплетан буром осећања, разапет између моралног и емотивног, песник је покушао да пронађе начин који би заувек ставио тачку немогућности на њихову везу.
Написао је писмо свом добром пријатељу, Николи Тесли у коме описује девојку изузетне лепоте, која испуњава све услове идеалне супруге великог научника. Како је Ленка била богата удавача, а Николи управо изгорела лабораторија, Лаза се надао да ће спојити ова два дивна бића и тиме решити немогућу ситуацију у којој се нашао. Овај покушај је доживео двоструки дебакл. Тесла није био заинтересован за било какав „електрицитет“ осим струјног кола и науке, а Ленка је изјавила да би се удала само за некога као што је Лаза Костић.
Не знајући како да се избори са буром коју су снажни ветрови све јаче подизали у њему, покушао је да спас пронађе бекством у манастир Крушедол, али ни овај покушај није успео. Не могавши да се ослободи емоција, он у манастиру пише прву песму посвећену својој великој љубави „Госпођици Л.Д“, песму обавијену велом тајни у којој се назиру топли осећаји које песник гаји, али их изриче у пријатељском тону, песму која је све до настанка „Санта Мариа делла Салуте“ била његова најдража песма.
Последњи, очајнички корак у свом бегу од велике љубави, песник је коначно направио на предлог свог пријатеља и несуђеног таста, прихвативши да се ожени богатом сомборском удавачом Јулијаном Паланачком, која је свог „Лазу“ верно чекала пуних двадесет година. Не схватајући шта се дешава, а у жељи да учини услугу свом пријатељу, на венчању 1895. године, песников кум је био Ленкин отац, Лазар Дунђерски.
Нису прошла ни два месеца од овог догађаја када се догодила страшна трагедија. Јелена Ленка Дунђерски је трагично преминула, на свој 25 рођендан, 25. новембра 1895 .године у Бечу. Колале су разне гласине од тога да се убила због несрећне љубави, до тога да је узрок смрти била сепса након неуспешног абортуса. Како поузданих информација нема, њена смрт је остала тајна, а као званична верзија се узима она коју је изнела њена породица, да је преминула „лицем на Арханђела Михаила“ од тифусне грознице.
За овај трагичан догађај, Лаза је сазнао док је током брачног путовања боравио у Венецији. Обузет тугом какву није могао ни да замисли, отишао је у цркву Госпе од Спаса (Санта Мариа делла Салуте) и под окриљем њене грандиозне лепоте, дуго се молио и плакао у себи, тамо где нико сузе не види, где највише боли и потпуно несвесно већ тада почео да пише стихове најлепше опроштајне љубавне песме код нас.
Песма почиње његовим обраћањем Госпи од Спаса у коме он тражи опроштај за све своје грехе а потом почиње да исповеда своју интиму од момента када је изненада у његов живот заувек ушла млада жена са којом је дошла светлост, али и муке и патња. Њена младост и његова старост су се нашли у време када је једно искључивало друго.
Он говори о сукобу разума и осећања у коме ће разум надвладати једно срце, али ће због тога друго срце умрети.
Док стоји пред храмом и ликом Богородице, он схвата да успоставља везу са небеским и да стиже до момента када јава и сан почињу да се приближавају. У том сну они су муж и жена, али је она сада старија од њега. Не по годинама, већ по смрти. Његове песме су њихова деца. Схвата да се не плаши смрти, већ да је прижељкује, јер се тамо налази рај у коме Ленка обитава и где ће најзад доживети неслућену срећу и ускрснуће љубави за дивљење.
Ленка није имала прилику да прочита песму која је настајала пуних 14 година у песнику, али је прочитала песму „Госпођици Л.Д“ коју је песник приложио дворцу Дунђерски у њен споменар, мали, дрвени ковчег са ружама осликаним на поклопцу, који је нажалост нестао, а тиме и заувек однео са собом истину о овој вечној љубави.
