Прочитај ми чланакПосле краја Првог светског рата и демобилизације Врховна команда Србије преименована је у Главни генералштаб војске и морнарице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Остарели и прослављени Живојин Мишић постављен је за првог начелника ове установе, а управо ту се и одиграо један немили догађај између регента Aлександра Карађорђевића и старог војводе.
Војвода Живојин Мишић запамћен је као један од највећих војсковођа Србије, али и човек „без длаке на језику“ који увек говори искрено и оно што мисли. Због тога је читавог живота имао проблема, а то га је у више наврата коштало и напредовања у служби. Ипак, Мишић није био каријериста и није се много обазирао на титуле и звања.
– У рату се лако губи глава, али се лако губи и образ – говорио је, а част и образ били су му најважнији и у мирнодопским данима.
Због тога је следећа прича која се збила средином 1920. године била жесток ударац на здравље већ остарелог војводе.
Наиме, након што се, иако болестан, Мишић прихватио дужности начелника Генералштаба војске и морнарице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, врховни командант, регент Aлександар Карађорђевић, свратио је у његову канцеларију која се тада налазила у згради Војне академије и затражио да му војвода Мишић одмах саопшти детаљне податке о некој мало важној ствари.
Војвода је позвао свог ађутанта и издао наређење да му се потребни подаци пронађу у архиви и доставе, али регенту ово није било довољно добро.
– Па зар ви о томе не знате? – питао је Мишића.
– То је таква капларска ситница да ја њу не само да не могу него и не треба да памтим – одговорио је војвода.
Изгледа да је ова опаска увредила врховног команданта.
– Зар је то ситница кад ја тражим!? – упитао је љутито.
– Ма, ко да је тражи то је ситница, и ја то не знам – образложио је Мишић.
Ово је потпуно разбеснело регента Aлександра.
– Не знате! A шта ви знате? Ви ништа не знате! Ништа! – повикао је.
Овако оштар став је вероватно много повредио остарелог војсковођу. Одговорио је у свом стилу.
– Ја ништа не знам? Па зар ви то тек сада видите, после Мионице и после Сувоборске и Колубарске битке, после Битоља и Кајмакчалана, после Доброг Поља и заробљавања маршала Макензена и после Словеније. Види се колико сте ви видовит када тек сада запажете да ја ништа не знам. Чудим се и не могу довољно да се начудим што ме још држите и трпите на овом месту. Постарајте се да за ово место нађете погодније лице које више зна, а ја онако мислим да ми овде више није место – рекао је.
Није много прошло, а Живојин Мишић је пао у болесничку постељу. Упућен је на лечење у Париз али, након што је утврђено да се за њега не може много учинити, тражио је да се врати у Београд.
Последње дане је провео у Врачарском санаторијуму. Четрнаест месеци се борио са болешћу. За то време, Aлександар Карађорђевић га је посетио само једаном, на Петровдан 1920. након чега је одржао говор одавши Мишићу највеће поштовања и истичући његове заслуге у борби за слободу Србије.
Војвода Живојин Р. Мишић је преминуо у Београду 20. јануара 1921. у 5.30 часова пре подне. Било му је 65 година.
